U međuratnom razdoblju besparice je bilo na pretek. Hiljade ljudi je bilo na ivici bede ili je uveliko živelo u bedi. Nezaposlenost glave porodice je dovodila do toga da su mnoga deca gladovala. Ovako su se humanitarne ustanove i grad Beograd pobrinuli za njih.

Fond đačkih skloništa

U tim teškim danima, mesecima i godinama Fond đačkih skloništa je predstavljao slamku spasa za uboge školarce. Po varošici Fond je otvorio šest kuhinja po osnovnim školama, gde su jadna deca svakodnevno imala prilike da dobiju kuvani obrok.

Jedna od školskih kuhinja koja je đacima otvorila vrata nalazila se na Paliluli, u zadužbini Nikole Spasića. Svakog bogovetnog dana nakon časova veliki broj osnovaca bi se tu sjatio poput golubova na mrvice bajatog hleba, znajući da ih čeka siguran obed kašikom. 

Ručak - jedini obrok u danu

To društvance je činilo tridesetak učenika iz Paliluske osnovne škole i dvadeset iz škole u ulici Starine Novaka. Većina su bila siročad ili deca samohranih roditelja, koji nisu mogli naći posao ni za leka. Njihov jedini obrok u danu je bio upravo taj ručak. Zato čim bi zakoračili u školsku kuhinju, lica bi im se ozarila od opojnog mirisa hrane, a tela klonula od založene prostorije. 

Prvo molitva, pa klopa

Na deobi krišaka belog hleba od jednog cola, nervozno su cupkali, željno iščekujući ukusno jelo. Kada bi ga dobili, smestili bi se za golemi sto i nadvili nad punim dubokim tanjirom. Naparenih lica, najpre bi se pomolili, pa tek onda zagrabili prvi zalogaj.

Za astalom se nije deklamovalo ni Oče naš ni Bogorodice djevo. Okupljeni mališani su sami sklepali molitvu zahvalnosti, koja je glasila:

Dobri Bože, 

koji suncem svojim podjednako greješ i dobre i zle, 

smiluj se i na nas male i nejake,

koje je pod ovaj krov iskupilo milosrđe dobrih ljudi.

Otvori i zagrej dobrotom i ona srca koja ne znaju za bedu i sirotinju.

No, ni sam dobri Gospod nije mogao da učini više za svoje najmanje.

Foto: Library of Congress

Obrok samo za najsiromašnije

Isprva, tu se hranilo preko stotinu dece. Ali, vremenom Fond nije mogao da obezbedi svakom ponaosob parče hleba i kuvano jelo. Stoga je napravljen rigorozan izbor. Samo najsiromašniji među najsiromašnijima su imali pravo na ručak.

Još gora situacija je bila na periferijama prestonice. U tamošnjim školama vladala je prava pravcata beda. Direktor osnovne na Bulbuderu bio je primoran da odabere samo najugroženije đake, njih dve stotine. Nažalost, hrane je bilo dovoljno samo za njih četrdeset i pet. Ostali su se snalazili kako su znali i umeli. Jedini izvor hrane bilo je ono što su njihove majke mogle da uštinu i sakriju ispod kecelje od toplog obroka na poslu, gde su uglavnom radile kao pralje ili služavke. Ipak, nepobitna činjenica je bila da su ta deca iz dana u dan u klupe zasedala sva mršavija i mršavija.

Ni kuhinja u školi na Smederevskom đermu nije bila zaobiđena. Iako je svakodnevno servirala jelo vredno kusanja, njega nije bilo dovoljno za sve. Fond đački skloništa nije imao sredstava da podmiri ovaj kraj, koji je polako, ali sigurno obuzimala nemaština.

Definitivno deo grada koji je najviše ispaštao bio je Dušanovac, a koji je u to vreme slovio za radničko susedstvo. Oskudica je lišila hrane bogzna koliko dece, ostavljajući ih praznih trbuha posle nastave. Bilo je mesta za svega šezdesetak pari ručica, koja su redovno i nestrpljivo čekala svoj red da zatome zavijanje tibe. Opština Voždovac je bila nemoćna, ništa nije mogla da preduzme što se tiče njene gladne dece.

“Mlečne kuhinje”

Mimo Fonda, i grad Beograd je potpomagao ovim kuhinjama. Naime, svakog radnog dana isporučivao je desetine litara mleka tzv. “mlečnim kuhinjama” škola na rubu glavnog grada. Tako su klinci i klinceze mogli da se okrepe tokom velikog odmora, što im bi lepo leglo obzirom da su kod kuće za doručak imali prazan tanjir.

Ni najmlađi nisu bili zapostavljeni

Takođe, obdaništa su na svoja pleća preuzela pozamašan deo ovog lavovskog posla. Starali su se svakog dana po ceo dan o nejakim mališanima dok su njihovi roditelji na poslu davali sve od sebe da donesu komad hleba na sto. Deca su neprekidno bila pod budnim okom neumornih vaspitačica, koje su ujedno vodile brigu da su ona namirena i negovana.

U međuvremenu, Beograd je postao milionski grad. Porast populacije u stopu je pratio i porast broja ugroženih. Danas đaci nižih razreda koji nemaju kud pohađaju produženi boravak, gde i njupaju. Samo za određene grupe on je besplatan, dok za klopu roditelji ipak moraju da se maše džepa.