"Zakleo se bumbar u cvet i u med, da će na livadi da napravi red",  kaže dečija pesmica. Stvari nisu značajno drugačije ni kada je u pitanju donošenje zakonskih regulativa kojima se ljudi rukovode, mada…

Ima i nekih neobičnih zakona koji su vladali Beogradom i upravljali životima ondašnjih ljudi. Izgleda da ima pravo ona stara poslovica da "Svako vreme ima svoje breme".

Regulacija prirodnog priraštaja

Pre, bezmalo dva veka, knez Miloš zaključio je da bela kuga ozbiljno preti narodu Serbskom. Vodeći se logikom – ako nema naroda, nema ni nad kime da se vlada, knez se odlučio za drastične mere i 1839. godine postavlja Bećarski zakon.

O čemu se zapravo radilo?

Kako bi se povećao natalitet i brojčana vrednost Srbalja valjalo je udariti po neženjama i vagabundima koji su od braka i porodice bežali "ko đavo od krsta", bili "bez samostalnih poslova" i "jurili sojke" po Beogradu. Da bi nastavili sa ovakvim životom, morali su da plate pozamašan danak od 1406 groša godišnje.

Uprkos Bećarskom zakonu mnogi je momak odlučio da se, ipak, drži parole "da je žena dobra i Bog bi je imao".

O tome svedoče kneževi pisari koji beleže da je u prvoj godini od donošenja zakona čak 2764 Beograđana platilo ovaj namet. Valja uzeti u obzir da je Beograd tog doba imao manje od 69.000 stanovnika što znači da je procentualno veliki broj muškaraca radije birao momački nego li bračni život.

Ovaj zakon bio je na snazi sve do 1864. godine i četvrt veka punio kasu Kneževine.

Kaluđeri nema da prose

Te iste davne 1839. doneta je još jedna Kneževska uredba, ali se ona ovog puta odnosila na crkvena pitanja i donela je zabranu "pisanija".

U pitanju je bio običaj, koji je u tom trenutku već tri veka bio na snazi, koji je omogućavao manastirima da se izdržavaju prošnjom.

Običaj je ustanovljen pod terorom turske vlasti kada su bogomolje bile potpuno osiromašene, a kaluđeri morali da se snalaze kako umeju ne bi li nekako preživeli.

Tako bi zaređali od mesta do mesta, od vrata do vrata moleći ljude da daju priloge.

Oficir i ruža

Na početku 19. veka država je odlučila da se pobrine za zaštitu interesa svojih čuvara. Tako 24. decembra 1901. vojne vlasti predlažu, a državna vlast usvaja Zakon o ženidbi oficira, podoficira, kaplara i redova.

Od tog datuma "slobodna ljubav" bila je zabranjena. Kako bi se oženili, vojnici su morali prvo da podnesu poseban zahtev, zatim prođu ispitivanje (procedura nije bila navedena u zakonu, ali je verovatno bilo potrebno da vojnik uveri komisiju kako je svestan šta radi i u šta se upušta). U sledećem koraku nadležni organi su izdavali odluku u pisanoj formi koja je mogla da glasi "odobrenje u načelu" ili "odobrava se".

Da se ženi nije mogao soldat ipod čina poručnika, a pored te "tehnikalije" i buduća mlada imala je da potiče iz ugledne kuće i donese miraz, ne manji od 100 dukata.

Tako su vojnici bili zaštićeni od "sponzoruša" onog vremena, a beogradske dame sigurne da im dobru priliku neće ukrasti "tamo neka šmizla".

Gradska uprava

Prema zakonu donetom 1903. godine određeno je da Beogradom upravlja Opštinska uprava sa 45 odbornika. Rečeno je da njihov mandat ima da traje tri godine, a pravo glasa dopušteno je samo punoletnim muškarcima. Ništa neuobičajeno.

Ali, to veliko "ali", onaj ko se nameračio na mesto predsednika gradske opštine, kako je zakon naredio, morao je da poseduje diplomu fakulteta i plaća porez veći od 30 dinara godišnje (što je bio  veliki porez u to vreme), a ove uslove malo je njih moglo da ispuni.

Inače, u Odboru je postojala po stolica za 9 trgovaca, 7 zanatlija, 4 univerzitetska profesora, isto toliko advokata, 3 inženjera, 5 činovnika, 3 lekara, 2 profesora u srednjoj školi, jednog učitelja i jednog industrijalca.

Foto: Wikipedia - Prodavac novina s početka 20. veka

Piši pa zbriši

1991. godina bila je duplom linijom podvučena u novinarskim kuloarima. Te godine Narodna skupština je usvojila Zakon o štampi koji je novinarskim perima doneo veliko olakšanje. Naime, ovaj zakon je propisao da "svaka zakonska hajka na autora teksta koji je vlast ocenila kao protiv naroda i države, mora da bude obustavljena ukoliko krivcu presuda nije uručena u roku od tri meseca".

U prevodu, novinari su mogli da pišu, kritikuju i tranžiraju vlast i moćnike kako god su želeli. Istina, laž, kleveta ili sarkazam bili su deo njihovog arsenala, a jedino što je bilo potrebno da učine kako bi izbegli zakonsku kaznu, bilo je da eskiviraju poštare i uručenje sudske presude na tri meseca.