Koja je veza između kralja Aleksandra Obrenović i Momčila Tapavice? Zašto je davne 1896. godine u Atini odsvirana himna "Bože pravde"? U sve je bio umešan i Živojin Mišić.

Korona je pomerila, usporila celu planetu. Ne postoji sfera života na zemlji gde se ne oseti delovanje COVID-19. Odloženi su i odlažu se kulturno zabavni programi, sportski su svedeni na minimum. Stadioni na kojima se igraju utakmice deluju "avetinjski".

Ne pomažu ni tonsko-vizuelni efekti, navijanje, pesme koje bi trebalo da dočaraju atmosferu punih sportskih arena, ali… nekako, praznjikavo. Otkazuju se svetska, evropska i mnoga duga takmičenja i prvenstva. Ni jedna sportska ekipa do poslednjeg trenutka ne zna sa kojim će sastavom izaći na teren, jer tu se pita korona. Letnje olimpijske igre, koje je trebalo da su održane u Japanu, prolongirane su za iduću godinu, a i dalje su pod velikim znakom pitanja.

Sve je počelo u Atini

Vratimo se 124 godine u prošlost. Mesto dešavanja: Grčka, drevna Atina. Povod: počele su prve obnovljene moderne Olimpijske igre.

"Važno je učestvovati" i legendarni Pjer de Kuberten, istoričar i pedagog, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, vizionar koji se svim  snagama trudio da na temeljima onih drevnih igara, organizuje najveće i najmasovnije međunarodno takmičenje održano do tada na planeti. Francuz, koji se zlatnim olimpijskim slovima upisao u anale Olimpijskih igara i svetskog sporta uopšte. Od tih atinskih, pa do dana današnjih. 

Igre su održane na, za tadašnje prilike, najvećem stadionu Panatinaiko. Sportiste je podržavao i najveći broj gledalaca koji su prisustvovali do tada na nekoj sportskoj manifestaciji. Na Atinskim igrama učestvovalo je 241 sportista iz 14 zemalja, i to muškaraca. Pošto su to bile prve obnovljene igre, antički duh je bio dominantan, pa su i takmičari bili isključivo muškarci. 

To višesportsko takmičanje trajalo je od 6. do 15. aprila 1896. godine. Na programu su bila nadmetanja u gimnastici, rvanju, dizanju tegova, atletici, tenisu, streljaštvu, biciklizmu, mačevanju i vodenim disciplinama. Trebalo je da se održe veslačka takmičenja, ali zbog  snažnog vetra i talasa od veslanja se odustalo. Odustalo se i od jedriličarske regate jer se nije prijavio dovoljan broj jedriličara.

Na sportskim borilištima Momčilo, na tribini dva kralja

I četvrtog dana igara, kralj Aleksandar Obrenović, ruku pod ruku, sa grčkim kraljem Đorđem I, pojavio se na tribinama olimpijskog borišta. Takmičari su zastali, prekinuli nadmetanja i pozdravili kraljevska veličanstva. Orkestar je intonirao prvo grčku, a zatim "Bože pravde".

Posebna počast je ukazana kralju Aleksandru, jer je njemu u čast izvedena i olimpijska himna, a na stadionu se zaviorila srpska trobojnica. Sutradan sve grčke novine na naslovnim stranama su donele natpise o poseti srpskog kralja olimpijskim igrama, a same igre su, i ako prvorazredni događaj, bile u drugom planu. Tako su u listu Romius objavljeni stihovi "Živeli Srbi i Grci, živele Olimpijske igre dedova i očeva naših i igre potomaka naših".

Kralj Aleksandar je posmatrao i najtežu i najatraktivniju trku – maratonsku u kojoj je pobedio Grk Luis Spiridon. Obrenović je bio jedini strani državnik tog ranga i počasni gost prvih modernih olimpijskih igara.

I da se ne zaboravi, sa Aleksandrom koji je imao dvadeset godina, na stadionu je bio i legendarni Živojin Mišić, tada u činu majora i funkciji kraljevog ađutanta. Kralj je u Atinu poveo i "jaku" delegaciju. Pratili su ga ministar vojni i general Momčilo Franasović, predsednik Srpske akademije nauka Milan Đak Milićević, lekar Đoka Jovanović i maršal dvora Mihailo Rašić.

Mišić se kasnije, u svojim memoarima, sa setom se sećao tih nekoliko dana provedenih u Atini, u pratnji mladog kralja. Inače, boravak u Grčkoj podrazumevao je i posetu Hilandaru i Svetoj Gori, srpskom manastiru koji je tih godina bio u golemim nevoljama. Rad i delovanje manastira opterećivali su ogromni dugovi i malo je nedostajalo da pređe u ruke Bugarske. To se nije desilo.

Počelo sa Momčilom i traje do Noleta

Grci i Pjer de Kuberten cenili su što je jedna tek stasala država, Kraljevina Srbija, dala punu podršku olimpijskom pokretu. Beše to vreme kada je svet sa dosta nepoverenja gledao na sport i sportske manifestacije, a pogotovo međudržavne i međunarodne. Pravi pionirski potez mladog kralja, pogotovo ako se zna da Srbija nije imala zvaničnog predstavnike na borilištima.

Ali ni te prve moderne igre nisu prošle bez Srba. Momčilo Tapavica, vojvođanski Srbin iz sela Nadalja, koje se nalazi nedaleko od današnjeg Srbobrana. U to vreme bila je to Austrougarska. Kada je počeo studije na arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, pored dobrog studenta, njegova atletska pojava je govorila da je u njemu i vrhunski sportista. I to ne samo u jednoj sportskoj disciplini, odnosno sportu. Aktivan je bio u četiri sporta. Atletika, dizanje tegova, tenis i rvanje su bili opredeljujući faktor da ga Mađari pozovu u reprezentaciju. Kažu da je bio odličan u "tradicionalnom" srpskom sportu, bacanje kamena s ramena. Tapavica je bio multisportista, "višebojac" koji se, jelte, takmičio u više disciplina. Mnogi smatraju da je preterao, ali je osvojio, i pored povrede ruke, četvrto mesto u rvanju. 

Bio je peti u dizanju tegova sa obe ruke, podigavši 80 kilograma. Jedna od olimpijskih disciplina je bio je turnir u "belom sportu". Momčilo je u teniskom nadmetanju stigao do polufinala. Od atletske staze je odustao zbog povrede.

U svojim memoarima Feren Kemeni, član Olimpijskog komiteta mađarske, priseća ga se rečima: "U pitanju je bio kršni momak na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića. Znao je da pod miškom nosi po dvojicu pitomaca i da sa njima optrči dva tri kruga oko poligona. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u bacanju kamena sa ramena i dizanju tegova"

Ipak medalja

Početkom prošlog veka, MOK je Tapavici retroaktivno dodelio bronzanu medalju i uvrstio ga u osvajače medalja. Tada je odlučeno da i polufinalisti tih prvih modernih igara dobiju odličja. Inače, na prvim modernim Igrama, najuspešniji su dobijali srebrene medelje, maslinovu grančicu i diplomu. Medalja od bakra bila je rezervisana za drugoplasirane, dok su trećeplasirani ostajali bez medalja. Momčilo je tako postao prvi Srbin i Sloven koji se okitio olimpijskom medaljom.

Kralj Aleksandar je u Atini boravio 4 dana. Bilo kako bilo, Srbija je na tim Olimpijskim igrama bila zapažena po kralju Aleksandru Obrenoviću, ali i Momčilu Tapavici. Momčilov rezultat je do te mere nadahnuo našeg mladog vladara da je Srbija od tog trenutka nezadrživo krenula u razvoj svih sportskih disciplina, pa možemo tu 1896. godinu smatrati i godinom rođenja srpske sportske nacije. 

Momčilo Tapavica nastavio je da učestvuje na sportskim takmičenjima. U isto vreme studira arhitekturu u Novom Sadu, gde po završetku otvara projektni biro. Poslovi su se dobijali preko veze, što Tapavicu razočarava i zatvara biznis. Međutim, crnogorski kralj Nikola I poziva ga na Cetinje, gde mladi arhitekta projektuje zdanje Narodne banke, Nemačku ambasadu, a u Herceg Novom hotel Boka. Zgrada Matice Srpske u Novom Sadu je njegovih ruku delo. Posle Drugog svetskog rata nastanjuje se u Poreču gde aktivno učestvuje u njegovoj obnovi. Umire 1949. godine od žutice.