Kažu stari da se nekada živelo sporije. Nekako natenane. Nije bilo žurbe, niti su ljudi jurili "ko mušice bez glave". Međutim, da li je baš bilo tako? Način na koji su se Beograđani hranili pre više od jednog veka, govori drugačiju priču.

Naime, danas se smatra da je popularnost fast food kioska i pekara širom sveta odraz brzog života. Ako je verovati ovom zaključku, život u ondašnjem Beogradu nije se u mnogome razlikovao od današnjeg. Naprotiv.

Da smažemo nešto s nogu

Brza hrana bila je popularna u Beogradu još od prekretnice između XIX i XX veka. Istina, tada nije bilo McDonalds-a i drive-through naručivanja hrane, ali su gospoda znala da iskoče iz fijakera kako bi, na brzaka, popunili rupu u stomaku.

Tadašnji ugledni novinar Vojin Puljević, rečima je zabeležio skicu sa ulica belog grada:

- Na uglu nekog raskršća stoji buregdžija. Naravno, neukusno odeven i mastan. Okačenu o leđa nekim utegama oslanjajući na trbuh drži tepsiju sa burekom, a ispod tepsije mu je uzano furunče u kome ima nešto prigašenog žara, da burek ne bude hladan. Prolaznik mu pruža deset para dinarskih i trgovac otklapa tepsiju i seče komad bureka, skoro dvesta grama, stavlja ga na komadić žute tanke hartije i pruža kupcu uz obligatnu glasnu primedbu: „Uh, što je burek!“ Kupac halapljivo počinje da jede stojeći ili idući ulicom - piše Puljević.

U omiljenu brzu hranu spadale su i masne pogačice koje su u ruke kupaca prelazile iz pletenih korpi uličnih prodavaca. Najčešće je bivalo da deca, za 5 para, pazare 2 pogačice ispod masne krpe, i sa osmehom se halapljivo bacaju na ovu poslasticu.

Foto: Narodna biblioteka Srbije - Slavija na početku 20. veka, decenijama posle toga će biti meka brze hrane

Ništa bez 10 santima

Beograđanima je u to vreme, uostalom kao i danas, voda polazila na usta i kada bi na ulici sreli prodavca gibanice - starog srpskog specijaliteta. Iako mnogi veruju da su gibanicu doneli Turci, Alija Čelebija, turski letopisac iz XVII veka, navodi da se začudio kada je video gibanicu prvi put.

- Velika je kao točak od kola, a naslagana je od hiljadu kora - pisao je Čelebija.

Prodavac je koristio metalni tronožac da bi pridržavao pozamašnu skalameriju za pravljenje gibanice i mamio prolaznike vičući: „Masna, vruća gibanica!“. Svoj delikates je posluživao na plehanim tanjirićima kako bi gladna usta mogla lakše da se napune.

A valjalo je i ukusnu hranu nečim zaliti. Sokova, žutih i crnih, tada nije bilo, ali su se zato ljudi, po vrelim letnjim danima, otimali o `ladnu bozu i kiselo mleko.

Nezaobilazni ćevapčići

Na prelomu vekova pomolile su se i prve ćevabdžinice. Danas, one su prerasle u kioske brze hrane na gotovo svakom ćošku. Ali tada, bile su prava ekskluziva rezervisana isključivo za pijace. Sve je počelo na Velikoj pijaci koja se nalazila ispred zgrade današnjeg Rektorata u samom centru Beograda.

Oko pijace je obično bilo dosta gladnih, pa su često u podrumčićima ili prizemnim sobicama otvarane "radnjice" bez pravog lokala. Gazde bi jednostavno iznosile par stolova na ulicu i Strotoar se pretvarao u gastronomski raj za brzo uklanjanje gladi.

Hrana se pripremala na roštilju podloženog drvima, a meni se sastojao od junećeg ćevapa i ražnjića uz koje je služena paradajz salata.

Miris koji se širio ulicom mamio je mušterije, a ćevabdžinice su nicale jedna za drugom.

Beograd se danas ne razlikuje mnogo. Istina prodaja brze hrane je modernija, standardi su drugačiji, ali glad, ona je ostala ista.