„Čekaj me i ja ću sigurno doći...“ – ispevao je u osvit Drugog svetskog rata sovjetski književni velikan Konstantin Simonov. Dvadesetak godina kasnije, za njegovim stihovima su ispisani i redovi pripovetke „Jelena, žena koje nema“. I ako su imali nečeg zajedničkog, veliki Ivo Andrić i Konstantin Simonov delili su trenutke tihog iščekivanja.

Za Andrića se, doduše, čekanje rasteglilo na 30 dugih godina. Uz njih je išla i neizvesnost, jer ipak nije mogao znati da li je vredno čekanja. Njegova „Jelena“ je već bila nečija supruga, a voleo ju je onako kako ju je i iščekivao – potajno i tiho, poveravajući na koncu svoje pripovesti najveću od svih strepnji:

„Samo da ne prestanem da je čekam“...

Bilo je u Andrićevom iščekivanju i borbe sa samim sobom. „Jelena“ beše žena koju nije mogao da zaboravi, a gajio je, sem toga, i poštovanje prema njenom suprugu. Ipak to beše njegov kolega po diplomatskoj dužnosti s kojim je godinama delio i prijateljsku vezu. A nije priličilo nekome Andrićevog kova, čak i zarad velike ljubavi, da tek tako pogazi vlastite gospodske manire.

Stoga je iščekivanje bilo jedino što mu je ostalo. Gajio je sve vreme, dosledno i tiho, beskrajnu naklonost prema svojoj voljenoj „Jeleni“.

Milica, žena koje (još uvek) nema

Sa godinama koje je zahvatio rat i Andrić se najzad našao u blizini žene za kojom je čeznuo. Na hartiji joj je dao ime Jelena, ali dama koju je voleo iz prikrajka u stvarnosti se zvala Milica. Ako je postojala u piščevom životu sudbinska ljubav, pokazalo se da je na Milicu vredelo čekati.

U međuvremenu su i nju donekle zasenili Andrićevi lik i delo – doduše, samo po onome što se u javnosti (nije) znalo. Kako je i rat već bio na pomolu, tako su fra Ivi povereni diplomatski zadaci van Srbije. Kao ambasador je iz Beograda otišao u Berlin, a sa njim je sličnu dužnost delio Nenad Jovanović – jugoslovenski novinar, diplomata i prevodilac, u to vreme sekretar Centralnog presbiroa.

Jovanović je te 1939. postavljen za atašea za štampu. Sa njm je u Berlinu živela i Milica Babić, ali Milica, žena koju Andrić nije imao, bila je više od decenije u braku sa njegovim prijateljem. Ivi je, pak, neobično godilo prijateljstvo sa Jovanovićem, a tako je osećao i povodom njegove supruge Milice.

To je makar bilo ono što se dalo primetiti spolja. Koliko god da je voleo biti u društvu atašea Jovanovića, rasla je i Andrićeva naklonost prema Milici – bar do trenutka kada je granica između prijateljstva i ljubavi lagano počela da bledi.

Pod velom tajni i rizika

Sukladno svojim manirima, Ivo Andrić sebi nikada ne bi dopustio da i doslovce pređe granice. Činio je to samo na hartiji, beležeći crtice o nedozvoljenoj ljubavi:

„Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima“...

U realnosti, Andrić se vladao u potpunosti suprotno tome. Uzdržan i na učtivoj distanci – što u ovom ljubavnom trouglu nije bilo lako – dopustio je sebi tek toliko da mu neobično godi Miličino društvo.

Uz sve to, nije ovo piscu bio prvi put da se upliće u zabranjene, pa i problematične relacije sa ženama. Tajna veza sa suprugom Gustava Krkleca, inače Andrićevog kuma, svojevremeno je već mogla poprilično da ga košta ugleda. Kada je Krklec saznao da mu Andrić „radi iza leđa“, te da je u relaciji s njegovom suprugom i doslovce pogazio granice, pojavio se u Andrićevoj kancelariji i bez pardona udario šakom o sto.

Krklec je zahtevao odgovore, ali ga je dočekalo nesvakidašnje objašnjenje. „Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo“. Odmereno i diplomatski, baš kao što bi zahtevala i njegova ambasadorska pozicija, Ivo Andrić je u svojim rečima zadržao uljudnost i distancu.

Ipak, Krklec je o svemu tome obavestio masonsku ložu – oba pisca su, naime, pripadala slobodnim zidarima, te je Andrićeva biografija umalo ostala obeležena skandalom. To je, s druge strane, bio razlog više da zadrži distancu u prisustvu Milice Babić.

Da li je ikada postojala i „prava“ Jelena?

Naklonost koja ga prema Jovanovićevoj supruzi nije lako puštala, činila je Andrićev život tih godina sve samo ne mirnim. Dok je Drugi svetski rat besneo spolja, fra Ivo je vodio svoje unutrašnje bitke. Imao je sve moguće razloge da za svagda digne ruke. Voleo je udatu ženu, poštovao je i svoga prijatelja Nenada Jovanovića, ali je uprkos tome istrajavao u iščekivanju.

Ratne godine su otkrile i da su u Andrićevom životu postojale samo dve velike ljubavi: pisanje i Milica Babić. Međusobno su se i preplitale, jer Milica je istovremeno bila velika piščeva inspiracija. Nije, doduše, bila jedina: imao je fra Ivo već običaj da piše o svojim ljubavima, iako nijednoj od njih nije dopustio da ostane u njegovom životu.

Otuda se o Andrićevom privatnom životu gotovo ništa nije znalo. Među retkim izuzecima, osim supruge Gustava Krkleca, našla se i dama po imenu Jelena – a koja se i u stvarnosti tako zvala. Jelenu Ižikovsku, mladu Poljakinju, Andrić je sreo u Krakovu, gde je na neduga tri meseca proveo deo studentskih dana.

Međutim, teško da je ova kratka romansa – ukoliko se uopšte i dogodila – bila dovoljna da postane inspiracija Andrićevom delu. Što se druge „Jelene“ tiče, one o kojoj je pisao, njena sudbina je postojala samo u piščevoj mašti.

Među maštom i med snom

Tako je bilo sve dok nije sreo Milicu Babić. Ali, žena koju je Andrić zavoleo u osvit rata, već je imala na hartiji svoj izmaštan oblik. Još su i raniji Andrićevi stihovi govorili o idealizovanoj ljubavi, onoj koja će doći „jednog dana“ i o kojoj je mogao samo da sanja.

To je bila ljubav kakvu je priželjkivao – istovetna sunčevoj svetlosti, koja će u njegov život ušetati „od aprila do početka novembra“. U ostalim mesecima bi se ta ljubav stišavala u piščevoj senci, ali vreme koje je sa njom delio bilo je duže od stvarnog. Ostajala bi uz njega i kada je od nje bio razdvojen, imajući običaj da često putuje sam.

Štaviše, Andrić je u svojoj uobrazilji putovao upravo da bi tu ljubav pronašao. Tako bi se, maštao je, možda i ranije sreli, a mogli su se pronaći bilo kad i bilo gde. To beše sasvim dovoljno da i Andriću usadi beskrajno strpljenje. Prihvatio je godine iščekivanja, a one mu zauzvrat nisu dozvoljavale da odustane. Tek je nekoliko reči moglo odati njegovu vešto skrivanu sumnju – „Samo da ne prestanem da je čekam“...

 

Nastaviće se...