Jedno od najvažnijih patriotskih, humanitarnih i kulturno-prosvetiteljskih udruženja, Udruženje žena "Kolo srpskih sestara" osnovano je 28. avgusta 1903. godine u Beogradu, zahvaljujući zalaganju izuzetnih srpskih dama, a uz svesrdnu pomoć književnika Branislava Nušića i Ivana Ivanića, koji su sastavili prvi Statut društva.

 

Grafika: Wikipedia - Amblem Kola srpskih sestara

Majke svog naroda

Iako je to možda nezahvalno istaći, prva među prvima, bila je Savka Subotić, prozvana "der Mutter eines Volkes", odnosno majkom svoga naroda, posle predavanja u Naučnom klubu u Beču 1910. godine. Savka Subotić ostala je upamćena kao feministkinja, osnivač prvih ženskih škola u Vojvodini i prva predsednica Kola. Zbog posla svog supruga Jovana Subotića, našeg poznatog lekara, književnika i političara, i stalnih seoba ova, za svoje vreme izuzetno obrazovana i prosvećena žena, ideje da žena nije rođena samo da bude domaćica i majka, širila je u "prečanskim" krajevima kao prvakinja ženskog pokreta u Ugarskoj.

Zatim tu je i Prva počasna dvorska dama kraljice Marije, Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića koja je život posvetila pomoći bolesnima i siromašnim, za šta je posle Prvog svetskog rata dobila Medalju za hrabrost. Posebno je tužna sudbina nastavnice, književnice i prevodioca Delfe Ivanić, unuke Jevrema Obrenovića, koja je prva dobitnica sa ovih prostora Medalje za milosrđe "Florens Najtingejl" za svoj doprinos kao bolničarka i osnivačica vojnih bolnica tokom Velikog rata. Za vreme Drugog svetskog rata, Delfe je hapšena od strane Nemaca sa kojima je odbila saradnju, da bi zatim posle Drugog svetskog rata, ponovo bila hapšena i od nove vlasti zbog svog rada u predratnim ženskim udruženjima.

Među osnivačicama ovog društva, tu su još i Nadežda Petrović, naša poznata slikarka, koja je sa Delfom Ivanić bila jedna od idejnih tvoraca Kola, kao i Ljubica Luković, književnica, prevodilac i bolničarka, koja je sa srpskom vojskom prošla kroz sve ratova, dok se u retkim trenucima mira bavila osnivanjem domova, škola i kuhinja za bolesne i siromašne. Sve one su u nekom od perioda razvoja udruženja od osnivanja do privremenog gašenja posle Drugog svetskog rata, obavljale predsedničke dužnosti. Pored njih, u prvim redovima su bile i profesorka Katarina Milovuk, učiteljica Anđelija Stančić i lekarka Draga Ljočić. 

Foto: Wikipedia / Arhiva - Savka Subotić (prva predsednica društva), Delfe Ivanić (prva potpredsednica Kola) i Nadežda Petrović (jedan od idejnih tvoraca Kola)

Misija

Od samog osnivanja, udruženje je bilo samostalno u odnosu na sve državne i društvene institucije. Osnovni prihod društva bili su dobrovoljni prilozi. Njegovo delovanje bilo je usmereno na patriotski, humanitarni i kulturno-prosvetiteljski rad. Patriotski cilj društva ostvarivale su kroz pružanje materijalne i moralne pomoći srpskom narodu. Bile su poznate kao borci za mir, ali su za vreme Prvom svetskom ratu učestvovale na bojnom polju kao dobrovoljne bolničarke.

Humanitarni rad je posebno bio izražen kada su po okončanju Prvog svetskog rata 1919. godine, članice društva osnovale Dom invalida kroz koji je prošlo 4000 onesposobljenih ratnika, pomažući im da savladaju neki zanat, krojački, abadžijski ili obućarski. Humanitarna aktivnost Kola bila je usmerena i na ratnu siročad, pružajući im mesečnu pomoć, stipendije, letovanja.

Na polju obrazovanja, Kolo je organizovalo kurseve za opismenjavanja, higijenu življenja, pravilnu ishranu i slično. U okviru odbora Kola, osnivane su sekcije čiji je cilj bio čuvanje narodne kulture i tradicije. U Domu Kola, 1927. godine bio je osnovan "Mali univerzitet", na kome su predavači bili najugledniji ljudi iz sveta nauke i kulture toga doba. Negovao se duh verske tolerancije, a udruženje je posebno blizak odnos gajilo sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Kolo je imalo svoje odbore i članice i u inostranstvu. Ovo je uticalo da se posebno posveti pažnja na saradnju sa drugim narodnim i međunarodnim udruženjima žena, kao i na jačanje duha i negovanje kulture i tradicije u srpskoj dijaspori. U skladu sa svojom feminističkom ideološkom osnovom, bile su borci za jedna građanska prava muškaraca i žena u Kraljevini Jugoslaviji. Svoje prosvetiteljske i patriotske ideje iznosile su u glasilu udruženja, "Vardar" koje se štampalo u tiražu od 16000–20000 primeraka, a izlaženje je okončano 1941. godine sa izbijanjem rata. O značaju i uticaju ovog društva, svedoči i podatak da je pre Drugog svetskog rata postojalo je 146 mesnih odbora širom Kraljevine Jugoslavije sa oko 10000 članica. 

Članice udruženja i samo Kolo su tokom svog postojanja nagrađivane brojnim humanitarnim, državnim i verskim odlikovanjima najvišeg ranga, među koje spadaju: Albanska spomenica, Kraljevski orden Belog orla petog stepena, kao i Kraljevski orden Svetog Save. 

Foto: Youtube screenshot - Članice Kola u Prvom svetskom ratu kao bolničarke

Obnova udruženja Kola srpskih sestara

Sa dolaskom okupatora, udruženje je prestalo da deluje 1942. godine, kada je tadašnja predstavnica Delfa Ivanić uhapšena zbog stava da će Kolo ostati privrženo svojim osnovnim idejama i odano Otadžbini. Sva imovina Kola je oduzeta i predata Beogradskoj opštini. Pa, ipak, neki zapisi govore da je udruženje nastavilo da deluje kao sekcija Crvenog krsta. Posle oslobođenja 1944. godine, nova vlast nije bila ni malo razumevanja, tako da je imovina i dalje ostala u državnom posedu, udruženje je zabranjeno kao reakcionarsko i buržujsko, a impozantna kolekcija narodnih nošnji i rukotvorana predata je Etnografskom muzeju.

Obnova udruženja žena "Kolo srpskih sestara" morala je da sačeka neko novo vreme, tako daje rad napokon obnovljen 1990. godine, a usledilo je i pokretanje novog glasila "Venac" koji izlazi jednom godišnje u tiražu od 1200 primeraka. Iako je udruženje bilo zabranjeno u domovini, nastavilo je da postoji u dijaspori, a trenutno se najstarijom sekcijom može smatrati "Kolo srpskih sestara" u Indijanapolisu u Americi pri pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole.

U novoj eri, "Kolo srpskih sestara" je i dalje žensko, humanitarno i kulturno-prosvetno društvo, nevladina i neprofitna organizacija, čiji je rad finansiran dobrovoljnim prilozima građana i institucija, rukovođenih dobrim namerama da pomognu ljudima u nevolji bez obzira na poreklo i veru, što je i dokazano tokom burnih devedesetih kada je rad udruženja još jednom bio izuzetno potreban. Važno je istaći da se od samog osnivanja do danas, nije se promenio način rada udruženja, i pored prekida u radu.

Foto: Koreni / Arhivska fotografija - Članice Kola u narodnim nošnjama tridesetih godina na jednom skupu

Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima

Kolo danas ima 23 odbora širom Srbije, u koje je uključeno oko 2000 žena. Njihov moto je: "Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima". Udruženje je posvećeno humanitarnom i prosvetnom radu usmerenom na decu bez roditeljskog staranja, decu ometena u razvoju i sa posebnim potrebama, materijalno ugroženim porodicama sa više dece, starima i bolesnima bez porodice, izbeglim i prinudno raseljenim licima.

U skladu sa svojim kulturnim ciljevima, pokrenute su "Večeri sa Kolom…",  koje se održavaju u Atrijumu Etnografskog muzeja, u Beogradu, uz veliko prisustvo mladih, gde se organizuju predavanja na aktuelne teme, obeležavanje godišnjica iz oblasti nauke, kulture i istorije, promocije značajnih knjiga. Kolo organizuje letnju školu pod nazivom "Plava ptica", u kojoj se osnovci upoznaju sa narodnom umetnošću – vez, grnčarija, tkanje, učenje izvornih narodnih pesama i igara, kao i lekovitim biljem.

Najveća aktivnost Kola, u vezi sa starijima sugrađanima je ostvarena sa Svetskim programom za hranu, u saradnji sa nemačkom humanitarnom organizacijom HELP. Više od deceniju, Kolo obezbeđuje mesečne pakete hrane, i sredstva za higijenu, socijalno ugroženim starijim sugrađanima. Takođe, briga o starijima se nastavlja i povodom verskih praznika, kada članice Kola posećuje domove za stare, kao i gerontološka odeljenja u bolnicama.

Misija Kola bila je i ostala  širenje dobrote i plemenitosti. Rad sestara je čisto volonterski i bez bilo kakvih materijalnih i ličnih ciljeva, što ovo udruženje čini jedinstvenim na našim prostorima.