Nije toliko davno bilo, a na pragu proleća se počela širiti vest o nimalo bezazlenoj pretnji. Od svih opasnosti koje su mogle naglavačke okrenuti svakodnevicu običnog čoveka, ova pritom beše i naročito nezgodna. Nije se mogla čuti niti videti ili opipati, a pretila je onom najdragocenijem – ljudskom zdravlju i životu.

Još nezgodnije je bilo to što ju je isprva malo ko shvatao ozbiljno. Izuzetak su bili oni koji su se s njom susreli lično: u lekarskim čekaonicama smenjivalo ih se na stotine i hiljade u jednom danu, u najgorem scenariju gubeći bitku sa opakom bolešću.

U roku od nekoliko nedelja, nevidljiva pretnja je zapretila da sve okrene naglavačke. Širila se poput požara i ubrzo od ostatka sveta odsekla čitavu zemlju. Karantini i veto na slobodno kretanje, masovna imunizacija, zatvorene granice i zaključani gradovi – i u njima ljudi koji pokušavaju da shvate šta se oko njih dešava. Koliko god da se „radnja fabule“ činila poznatom, bila je aktuelna decenijama pre današnje pandemije.

Milionski Beograd pred nevidljivim protivnikom

Početak meseca marta 1972. godine još uvek je bio prohladan, stoga ni devetog martovskog dana u kasnim večernjim satima na beogradskim ulicama nije bilo mnogo sveta. Međutim, retkim, slučajnim prolaznicima pažnju je skrenula neobična grupica ljudi.

Beše već otkucalo 23 časa kada su, odeveni u tamnoplave ogrtače nalik pelerinama, prošli Ulicom generala Ždanova pridržavajući nosila. Teškog bolesnika su te noći odneli do Prve hirurške klinike.

Nesrećnom čoveku nije bilo spasa. Preminuo je iduće večeri, ali prestonički lekari nisu ni slutili da su se susreli sa opakom bolešću koja je već zapretila milionskom Beogradu. Bolesnik je pritom na beogradsku kliniku stigao iz Novog Pazara, gde je situacija već postajala ozbiljna.

Nepunih mesec dana ranije, 34-godišnji mladić Ibrahim Hoti vratio se u svoje rodno selo kraj Orahovca nadomak Prizrena. Hodoćašće do svetinja derviša odvelo ga je put Iraka, ali u povratku nije doneo samo anegdote sa putešestvija po istoku.

Ibrahim je narednih dana odbolovao groznicu i osip. Međutim, ni njemu – kao ni beogradskim lekarima nešto kasnije – ni na kraj pameti nije bila smrtonosna bolest. Virus se za to vreme „odomaćio“ među Ibrahimovim rođacima i prijateljima, ali i nasumičnim saputnicima koje je susreo na Kosovu i u Makedoniji.

Variola vera: pretnja koja je promakla i najiskusnijim lekarima

Prošlo je još neko vreme dok i lekari nisu posumnjali na sada već nezaustavljivu pretnju. Ibrahim Hoti je, pak, tek 14. marta saznao da ono nije bila tek obična groznica, već virus variole koji beše krivac za pojavu velikih boginja. Do tog trenutka se broj inficiranih već popeo na više od 140. Poneki su virus već dopremili i u čačansku Opštu bolnicu, gde je najpre doveden i nesrećnik koji je 9. martovske noći na nosilima brojao poslednje sate života. Novopazarski učitelj Latif Mumdžić pretpreo je tih dana paklene muke. U međuvemenu, lekarima u prestonici i širom SFRJ virus variole je i dalje promicao.

Štaviše, teško je bilo ikome pomisliti na bolest koja se već 4 decenije unazad u celoj Evropi smatrala iskorenjenom. Pre nego što ju je Ibrahim Hoti „uvezao“ sa Bliskog istoka, poslednji slučaj je u tadašnjoj Kraljevini zabeležen još 1930. godine. Sem toga, kolektivna imunizacija je širom Jugoslavije bila redovna već 50 godina unazad. Otuda su i velike boginje kod zaštićenih prolazile relativno bezbolno.

Tek desetak dana nakon smrti učitelja Mumdžića, jedan mladi novopazarski lekar postao je sumnjičav. Čuvši glasine o pojavi velikih boginja u okolini Novog Pazara – a uto se i sam susrevši sa jednim „sumnjivim“ slučajem – dr Šefkija Spasović se iz istih stopa dao u listanje koje god literature da mu je pala pod ruku. Vrlo brzo sklopivši kockice, naložio je da se njegov pacijent smesti u karantin. Bio je prvi koji je tada glasno izgovorio reč „variola“.

Od tog trenutka se sve dešava munjevitom brzinom. Tačnije – skoro sve. Vest stiže do nadležih u republičkim zdravstvenim institucijama, a dva dana kasnije, sa Instituta Torlak stiže potvrda da je virus variole i zvanično detektovan.

Uto su i beogradski lekari shvatili da situacija postaje ozbiljna. U okolini Novog Pazara se već uveliko stajalo u redovima za vakcinaciju, ali lekari još uvek nisu sumnjali na to da je virus kružio i po glavnom gradu. Naime, velike boginje su potvrđene samo kod nekolicine u Novom Pazaru i Makedoniji, sve dok bolest nekoliko dana kasnije nije odnela i živote prvih Beograđana.

U međuvremenu, lekarske čekaonice su se punile, a u prestoničkim domovima zdravlja otvarali su se karantini. Uprkos tome, ona viša, vladajuća instanca, nije se previše utrkivala da obavesti javnost o potencijalnoj opasnosti. Naime, u ovakvoj situaciji nisu ispaštali samo lekari i bolesnici, već bi takav potez, kako su neki tada smatrali, doveo u pitanje i nadolazeću turističku sezonu.

Kako je jedan virus dirigovao svakodnevicom

Tek uz intervenciju političkog vrha, federacijom su se počele širiti vesti o slučajevima velikih boginja. Do izmaka meseca marta, beogradski domovi zdravlja brojali su više od hiljade inficiranih. U karantine je raspoređeno njih par stotina – kako običnih građana, tako i lekara i medicinskih sestara.

Zadatak da izveštava javnost pripao je tadašnjoj Televiziji Beograd. Uporedo sa izbijanjem epidemije, sa emitovanjem je počeo i Drugi program, i to u boji. Imao je u to vreme samo jednu informativnu emisiju, „24 časa“, a za njenog urednika i voditelja Jovana Šćekića, tada jednog od najuglednijih novinara Televizije Beograd, variola vera je postala tema oko koje se „vrtela“ cela emisija.

Upravo se od njega doznalo i ko je bio Novopazarac koga su slučajni prolaznici 9. marta u Beogradu spazili na nosilima. No, uprkos teškim slučajevima koji su alarmirali stručnjake, nije se sa malih ekrana moglo protumačiti da ima mesta panici, konfuziji i strahu. Daleko od toga da je reč variola vera zvučala naivno – statistički, od nje je umiralo blizu 30 procenata obolelih, što je u praksi bilo daleko od male brojke.

U međuvremenu, i državne institucije su se dale u organizovanu borbu. Dok su lekari vodili bitke protiv daljeg širenja zaraze, policija i vojska bile su zadužene da vode računa o kretanju građana. Vozila su zaustavljana na ulazima i izlazima iz gradova, a ko je hteo ući na železničke i autobuske stanice, valjalo mu je imati potvrdu o vakcinaciji.

Nije se gubilo vreme ni da se hitno naloži obavezna vakcinacija. „Regrutovani“ su pritom i đaci i studenti medicine koji su širom zemlje dežurali po vakcinalnim punktovima. A sa Drugog programa Televizije Beograd stizali su i redovni i vanredni izveštaji. Jovan Šćekić svakodnevno je, pored informativne, uređivao i specijalnu emisiju, u kojoj je ugošćavao lekare, ministre i ostale nadležne. Za to vreme, samo je u Beogradu bilo čak 8 karantina, a činilo se da se epidemiji još uvek ne nazire kraj.

Nastaviće se...