S vremena na vreme u glavnom gradu bi se pojavila zloglasna banda, čija dela su unosila nemir u živote Beograđana. Upravo je to činila razbojnička klika Mladena Radulovića, glumca odatom kriminalu koji u predratno doba na drzak način upadao u prestoničke stanove.

Od Mostara do Beograda

Rođen početkom 20. veka, Mladen Radulović je prve korake načinio duž obala reke Neretve, u gradu Mostaru. Kako je džigljao, tako mu je rodno mesto bivalo sve manje i manje. Želeći da vidi beli svet, pridružio se putujućem pozorištu i to kao glumac. Oslobođen skučenosti, zaigrao je na daskama koje znače život. 

No, iako je isprva sve delovalo kao da ide po loju, ubrzo je uvideo da ova karijera nije tako unosna. Iako je obilazio gradove, praznih džepova nije mogao u njima da uživa. Vremenom trupa se osipala, a posao je jenjavao. Doveden pred svršen čin, Mladen je morao da prelomi: umreti od gladi ili odati se kriminalu. Put razbojništva, razume se, bio je daleko opojniji.

“Igra” po parketu beogradskih domova

Došavši u Beograd i smucajući se istim sa nečasnim namerama, tražio je osobu sa isto tako skrivenim motivima. Nedugo zatim u zakupodavcu Miodragu Čortanoviću pronašao je čoveka po svojim merilima. Združenim snagama, glumac i rentijer su započeli kriminalni pohod po glavnom gradu. 

“Spisak obaveza” Mladena Radulović na novom “radnom mestu” se sastojao od toga da pozvoni ili pokuca na nepoznata vrata prestoničkog stana, pa u zavisnosti ima li nekoga unutra otperja ili upadne. Najpre je bio nevešt u tome, ali naprečac ovi koraci su mu prešli u rutinu, kao i samo baratanje kalauzom.

Doduše, u više navrata dolazilo je krajnje bizarnih scena prilikom provala. Naime, dešavalo se da u stanu bivstvuju nepokretne ili bolesne osobe, osobe koje su “vezana za krevet”. Međutim, uprkos takvom prizoru bivši glumac ne bi povio rep i uhvatio maglu. Ne, nipošto. Sproveo bi naum u delo, bez ikakve žurbe vršljajući po kući i pomno talaškajući fioke, sve na oči bespomoćnih ljudi. Kada bi ga isti ugledali, strah bi ih toliko paralisao da nisu mogli ni da ciknu, što bi izmamilo šeretski osmeh kod provalnika.

“Džentlmen provalnik”

Partner u zločinu, g. Čortanović, bio je zadužen za “rasturanje” ukradenih predmeta. Ovaj rentijer je bio sposoban da preproda sve, od bundi do pisaćih mašina, tj. čega god bi se Mladenovi “lepljivi prsti” dotakli. Glavni klijenti bili su mu Petar Hinperman i Johana Špreh, koji su u to vreme vodili narodnu kuhinju u Balkanskoj 15, odakle je roba dalje išla u tuđe ruke.

Nakon punih pet meseci operisanja po Beogradu, od septembra 1938. godine do februara 1939. godine, i 27 izvršenih pohara, krivična policija je konačno ušla u trag ovoj kriminalnoj družini i stala im na put jednom za svagda. Kada je Mladen Radulović najzad dopao ruku žaca, on se na najsramotniji način branio, zboreći:

 “Ja sam džentlmen provalnik. Žene nikada nisam dirao. Samo sam među njihovim stvarima uzimao ono što mi se svidi, pa makar to bilo i bez vrednosti.”

Suvišno je reći da je nekadašnji glumac, ali i njegovi pajtosi, završio izvesno vreme iza rešetaka, čiju bravu nije mogao tek tako da obije.