„U Srbiji se svake godine u proseku popije x miliona kutija leka tog-i-tog...“

S vremena na vreme, rečenice poput ovih podsetiće nas da smo nacija koja, sa ili bez preke potrebe, redovno poseže za raznoraznim pilulama, suplementima i (čarobnim?) napicima. Na apele lekara da „ne gutamo tablete kao bombone“ nehajno odmahujemo rukom, a potom silazimo, gde drugde, do u – najbližu apoteku.

A tamo će nam ljubazni farmaceuti predusretljivo demonstrirati najmanje 3 preparata za našu dosadnu, upornu boljku. Naravno, išetaćemo odatle sa još nekoliko kutija više – jer, „valja malo pojačati vitamine; a i sinčić juče počeo da kašljuca, pa da mi to na vreme sasečemo...“

Foto: Wikipedia - Zgrada u kojoj se nalazila prva apoteka u Beogradu (desno) i Kafana "?" koja i danas postoji

Ko bi uopšte pomislo da je nekada bilo nemoguće prosečnog stanovnika Srbije ubediti da uđe u apoteku?

Doduše, nekada – tačnije, pre ravno 188 godina – naši su ljudi apoteke videli kao ustanove sumnjivoga tipa. Moglo bi biti da vam predustretljivi fizikusi samo žele prodati kakve beskorisne smese, a one ne samo da vas neće izlečiti, već bi mogle biti i otrovne?

Ovakva sumnjičavost je, moramo priznati, donekle bila opravdana. „Lekovi“ su se tada nalazili, takoreći, u slobodnoj prodaji: mogli ste ih nabaviti po običnim dućanima i privatnim kućama. Sumnjive preparate, pritom, prodavao je ko god stigne, a takvo što, razume se, nije bilo pravo ondašnjim stručnjacima-farmaceutima. Bilo je jasno da se po tom pitanju valja i nešto konkretno preduzeti.

Prva apoteka u Beogradu

A čovek koji je to prvi pokušao beše farmaceut iz Zemuna, Matej Ivanović. Početkom 19. veka, a nakon studija farmacije u Pešti, Ivanović je najpre imao nameru otvoriti apoteku u svom rodnom gradu. Plan je bio jasan: onemogućiti trgovcima, ali i lažnim lekarima i apotekarima, da prodaju svakojake kure bez ikakvog terapijskog dejstva. Kako dozvolu za otvaranje apoteke u Zemunu nije dobio, Ivanović je odlučio obratiti se prvom čoveku Srbije, knezu Milošu Obrenoviću.

Primivši Ivanovićevu molbu, Miloš je od beogradskog kneza Petra Lazarevića zatražio da pribavi dozvolu od beogradskog vezira. Naime, Srbija je u to vreme još uvek bila u vazalnom odnosu sa turskom prestonicom, te je i Miloševa naredba morala biti aminovana sa više instance.

Olakšavajuća okolnost bila je u tome što je baš te godine, 1830, sultanovim Hatišerifom u Srbiji dozvoljeno otvaranje prvih zdravstvenih ustanova – bolnica i apoteka. Sem toga, Matej Ivanović je uz svoju molbu priložio i preporuku srpskog konzula u Zemunu.

Dobivši od vezira potvrdan odgovor, beogradski knez Petar je istoga dana, 30. aprila 1830, obavestio Miloša o prispeću dozvole. Apoteka Mateja Ivanovića, dakle, zvanično je mogla početi s radom, i upravo se 30. april 1830. godine uzima kao datum osnivanja prve apoteke u Beogradu, odnosno prve zdravstvene ustanove u Srbiji.

Foto: Miloš Damnjanović - Spomen ploča na mestu gde se nalazila prva apoteka

Preduzimljivi farmaceut je svojoj apoteci odabrao i prigodnu adresu. Ona se našla preko puta Saborne crkve u Ulici kralja Petra 8, i to sa gornje strane kafane „Kod znaka pitanja“. Pa ipak, Ivanovićev posao prvih nekoliko godina nije tekao glatko. Nevolja beše u tome što je narod više verovao narodnoj medicini nego li učenim medicinarima. Pritom, činjenica da je neproverene lekove i dalje mogao prodavati bilo ko, izazivala je kod ljudi opravdano podozrenje. Želeći da tome stane na put, knez Miloš 1837. godine izdaje zakonski akt kojim se zabranjuje nekontrolisana prodaja lekova.

Izuzetak su bile veće varoši u Srbiji, gde su ih ovlašćeni trgovci i dalje mogli nabavljati i prodavati. To su činili isključivo uz dozvolu diplomiranih lekara, kao i uz posebnu naznaku o tome u koje se svrhe lek može upotrebiti.

Nedugo potom, počeli su se izdavati i prvi lekovi na recept. Njih su takođe propisivali diplomirani lekari (i to isključivo za lekove jakoga dejstva), a mogli su ih podavati samo oni apotekari koji su položili zakletvu da to neće činiti mimo zakonskih propisa. Navedena pravila su napokon unela reda u tadašnji zdravstveni sistem, a to je, naposletku, i Mateju Ivanoviću umnogome olakšalo posao.

1840 godine, Ivanoviću se, nakon svršenih studija u Pešti, u delatnosti priključuje i mlađi brat Aleksandar. Od tada njihova apoteka nosi naziv „Apoteka braće Ivanović“. Tako ostaje sve do 1870. godine kada Ivanovići odlučuju da posao ustupe farmaceutu iz Smedereva, Jovanu Dilberu. Kuća u Ulici kralja Petra 8 srušena je u osvit Drugog svetskog rata, ali je Farmaceutsko društvo Srbije 1955. godine odlučilo da prvoj srpskoj apoteci na tom mestu podigne spomen-ploču.

Devet godina kasnije, apoteka biva preseljena u Knez Mihailovu 27. Danas se ona nalazi u sklopu Apotekarske ustanove Beograd, a vraćen joj je i prvobitni naziv – „Matej Ivanović“. Sudbina njenog osnivača, pak, ostala je misterija: o Mateju Ivanoviću, naime, i danas se malo toga zna, jer osim šturih biografskih podataka, nije sačuvana nijedna njegova fotografija.