Od sjaja do očaja i nazad, tako bi mogao da zvuči opis života prvog i poslednjeg srpskog kralja iz dinastije Karađorđević. I mada je pred sobom imao gotovo neograničenu vlast nad čitavom državom, umesto bahatosti i obesti, ostao je upamćen kao skroman i pravedan vladar, čime je tih godina veoma odudarao od slike koju su kraljevske porodice oslikavale po listovima žute štampe.

Čak je i njegova poslednja volja, testament, nastao u zdravorazumskom duhu, osim jedne stavke koja je donekle iznenadila naslednike… i beogradsku čaršiju.

4 decenije čekajući krunu

Petar Karađorđević rođen je 1844. godine u Beogradu kao peto od desetoro dece srpskog kneza Aleksandra i kneginje Perside. Ime je dobio po slavnom dedi, čije je životni put u neku ruku i nasledio. Živahan i nesputan, pravio je od malih nogu probleme roditeljima koji su pokušali da njegovu neverovatnu energiju krote kako privatnim učiteljima, tako i profesorima beogradske gimnazije koju je pohađao.

Prva smena dinastija koja je obeležila njegov burni život, desila se 1860. godine kada je eksaliralo nezadovoljstvo Aleksandrovim režimom. Iako je tada boravio u Ženevi, sklonjen od mogućih posledica dinastijske borbe.

Naredne godine Petar provodi putujući i školujući se po Evropi. Dok su jedni govorili da je pravi bonivan, drugi su isticali njegovu posvećenost filozofiji i društvenim naukama. Na kraju pristiže u Francusku u kojoj završava vojne škole.

Posle atentata na kneza Mihaila, istaknut je kao jedan od pretendenata na srpski presto, ali je ovo mesto na kraju pripalo Obrenoviću iz pobočne i politički jače linije. Optužba da je knez Aleksandar finansirao atentat na svog bivšeg prijatelja i političkog takmac, dovela je do toga da svim Karađorđevićima bude oduzeta imovina i zabranjen povratak u Srbiju.

Tokom decenija koje će uslediti, o Petru su dolazile razne nepovoljne glasine. Problem je predstavljalo i to da je, kao potencijalni naslednik krune, već blizu četrdesetim bio neoženjen i bez potomka. Rešenje je nađeno u braku sa kneginjom Zorkom Petrovićom, jednom od kćerki crnogorskog kralja Nikole i predstavnika treće srpske loze koja je imala interes da preuzme srpsku krunu. Brak teško da je bio srećan, ali je bio plodan. Tokom kratkih 7 godina braka, izrodili su petoro dece od kojih je troje poživelo da bude upisano u istorijske knjige. Ostavši udovac sa sitnom decom, a možda i pod pretnjo tasta Nikole, odlazi sa porodicom u inostranstvo u kome ostaje do momenta koji je promenio sudbinu Srbije.

Poslednji srpski kralj

Kada je krajem maja 1903. godine ugašena loza Obrenovića, bar ona glavna grana, knez Petra Karađorđević je najmanje bio zatečen isticanjem svog imena za potencionalnog vladara Srbije. Zaklevši se na vernost narodu, krunisan je septembra 1904. godine u Sabornoj crkvi. U tom trenutku već je imao 60 godina i prvi nagoveštaji slabosti na njegovom zdravlju postali su vidljivi.

Naredna decenija biće izuzetno izazovna za Srbiju. Na razmeđi između interesa Turske, Austrije i Rusije, pored blokada i kriza, biva i sudionik prva dva Balkanska rata. Iz njih Srbija i kralj Petar izlaze kao pobednici.

Ipak kada je godinu dana kasnije, 1914. izbio Veliki rat, sreća baš i nije bila na strani Srbije. U zbegu preko Albanije, već ozbiljno oboleli Stari kralj, kako su ga vojnici tada zvali, zajedno sa srpskom vojskom, što na konju, a više na taljigama i rukama vojnika, prešao je čitavu golgotu od matice do obala Jadranskog mora. Strane diplomate i vojskovođe koje su se sretale sa njim, pred sobom su videle jednog slomljenog starca koji je samo bio senka svoje nekadašnje slave. Pored svih problema, srpska vojska je i ovaj put bila pobedonosna. Kralj je 1918. godine ponosno ušao u Beograd i postao poslednji kralj Srbije, ali i prvi kralj jedne nove države – Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ono što je bilo više nego izvesno je da je zdravstveno stanje kralja Petra bilo izuzetno teško. Poslednje mesece svog života provodi u vili na Topčideru, koju je za njegove potrebe rentirala država. Mada je zgrada spolja odisala luksuzom, iznutra je bila sušta suprotnost. Tek osnovni nameštaj ispunjavao je gotovo puste salone. Kraljeva soba sadržala je tek srkomni metalni krevet, radni sto, kovčeg za preobuku i lavabo.

U ovoj kući umire 16. avgusta 1921. godine.

Želja koja je iznenadila naslednike

Mada je kraljeva smrt duboko potresla javnost, veliku pažnju privuklo je i pitanje njegove poslednje volje, odnosno testamenta. Dokument je sačinjen još 1914. godine, pred sam polazak u rat, a potom je godinama čuvan u Narodnoj banci. Otvoren je tek godinu dana posle kraljeve smrti, 9. septembra 1922. godine i to posle dozvole kralja Aleksandra.

Samo testament nalazio se u koverti koja je bila zapečaćena sa pet pečata kneza Aleksandra, Petrovog oca.

U koverti, otvorenoj pred nadležnim sudijom koji je imao zadatak da vodi postupak ostavinske rasprave, nalazio se dokument naslovljen sa Moja volja i zapečaćeno pismo sa imenom kralja Aleksandra. Ovo pismo tom prilikom nije otvoreno, već je predato mladom kralju.

Na samom početku navodi se da je nastalo u osvit novembarske ofanzive 1914. godine. Pisan sigurno rukom i kratak, testament je predstavljao spisak jasnih i nedvosmisljenih uputstava. Pokretnu imovinu u vidu novca i hartija od vrednosti deponovanih u pariskoj banci, podelio je na ravne delove svojoj deci: Đorđu, Aleksandru i Jeleni.

Imanja u Beogradu, te crkvu u Oplencu kralj je ostavio nasledniku krune, Aleksandru, dok je bolnicu koja se nalazila uz oplenačku crkvu ostavi u amanet državi sa nalogom da se namena ne menja.

Mada je ovakva raspodela imanja bila očekivana, deo koji je iznenadio porodicu i javnost bio je jedan poslednji nalog – da se njegovom vernom slugi Zdravku, kao zahvalnost za vernost i službu isplati 5.000 dinara.

Kratki testament zaključen je rečima: „Grlim srdačno moju dragu decu i preporučujem im mir i ljubav“.

Istorija će pokazati da je ova očinska želja ostala neispunjena.