Imaju Beograđani tu čudnu naviku da otvaraju kafane gdegod im nađu zgodna mesta. Jedna takva je okupljala goste u Ulici kralja Milana, a na ulazu joj je pisalo „Takovski grm“.

Zgodno mesto za okupljanje željnih čašice je davnih godina bilo u pravom smislu reči „zgodno“. Sitna razlika beše u tome što se ovde malo više žurilo nego u kafanu. Ne zato što je narod mnogo voleo da dođe, nego zato što su ga umesto konobara dočekivali opštinski lekari.

Služili su ih, dakle, malo drugačijim „koktelima“ nego docnije u kafani. Doktorima je ovde bilo radno mesto koje su zvali Centralna ambulanta, ali takvu ambulantu Beograd do tad još nije imao.

I lekarska služba u njoj je bila prva tog tipa: po uredbi ondašnjeg ministra zdravstvenog, ova ekipa je „polumrtve u život vraćala“.

Verovatno lepše zvuči kad se danas kaže ekipa Hitne pomoći, ali onaj „retro“ naziv je bio važan iz najmanje jednog razloga: bila je to prva ispisana stranica u istoriji hitne medicine.

Logično je bilo i da Beograd, kao prestonica, prvi uposli doktore koji će vraćati narod u život. Kada je 1835. godine uređen Sretenjski ustav (a slovio je u ono vreme za prilično moderan), u njemu je stajala i klauzula da se osnuje hitna služba.

Ipak je to bio 19. vek, pa je centralna beogradska ambulanta, sa ekipom opštinskih lekara, bila sasvim dobar početak. Sem toga, taj trenutak je označio i začetke hitne medicine u celoj Srbiji. Prošao je još gotovo čitav vek dok nije zabeležen i zvanično prvi poziv radi „vraćanja iz polumrtvih“ – stigao je 15. decembra 1904. godine sa železničke stanice Senjak.

Telefonom je dojavljeno da su unesrećenika (ili unesrećenicu) pogazili točkovi voza. Na lice mesta je izašla specijalna medicinska služba, kojoj je ovo bila druga godina staža.

Naime, prethodne, 1903., lekari su rešili da malo „prepisuju“ od evropskih gradova poput Praga, Pešte i Beča. Tamošnje službe za prvu pomoć su već imale logistiku i propise, pa je ovdašnji dr Kujundžić stavio na papir kako to radi u praksi.

Jedan izveštaj kasnije – i uz podršku Srpskog lekarskog društva – pala je odluka da se beogradski lekari rasporede u stalno dežurstvo. Hitna služba je od tada zaličila na ovu današnju, otkako su se lekari razmileli i po danu i po noći ne bi li priskakali narodu u pomoć. Nekoliko godina kasnije (preciznije, 1908.), na red je došlo da se osavremene i sanitetska vozila.

Mada su ta vozila u to vreme još uvek bile kočije, Beograd je najzad dobio i Sanitetsko-policijsku službu. Naravno, valjalo je da se poštuju i specijalni propisi, koje je 1909. godine aminovala Narodna skupština.

Slovo zakona je bilo jasno: specijalna medicinska služba beogradske opštine, nazvana Stanica za spasavanje i brzu pomoć, beše dužna da hitno reaguje i da leči sirotinju. Doktorima centralne ambulante (one koju će docnije zameniti kafana) pravilnik je objasnio i koji su to slučajevi kada će sa njima ići jedan bolničar i kočijaš.

Hitnu intervenciju su tako zahtevali prelomi, krvarenja i teške povrede, davljenje ili trovanje, a na koncu i pokušaji ubistva i samoubistva. Pošto su incidenti ovog tipa bili nepredvidivi, u ambulanti je po noći bilo i asistencije: jedan previjač i jedan mladić koji je primao pozive dok se dežurni lekar brinuo za bolesnika.

I nisu samo doktori ova pravila shvatili krajnje ozbiljno, već i sami Beograđani. Poštedeli su lekare poziva koji bi im oduzimali vreme ili dragocenu pomoć sugrađanima kojima je bila preko potrebna.

Tako vele i arhive ondašnje hitne službe, hvaleći Beograđane za uviđavnost i disciplinu. A pošto je ipak bila reč o slučajevima krajnje nužde, pravilnik je nalagao i sledeće: da se za ukazanu intervenciju plaća dobrovoljni prilog, ne bi li se tako održavala centralna ambulanta. Izuzetak su ipak bili najsiromašniji Beograđani, kojima je pomoć bila zagarantovana besplatno.