Ako biste hteli da dignete na noge ceo Beograd, morali biste da budete bar jedno od ova dva: filmska zvezda ili neka vrlo važna politička figura. U suprotnom, nije realno očekivati da zaustavljate saobraćaj ili izazivate incidente koje će prepričati svaki štampani list. Međutim, jednom u ponekad, desi se da prestonicu uskomeša, ni manje ni više, nego skromni (mada neobično odeveni) pesnik.

1926. godina je skoro bila na izmaku, ali 14. novembar je naslućivao da neće biti sasvim običan dan. Tačnije, noć – jer na ulicama je bilo živo i iza 9 časova uveče, kada je na beogradsku Železničku stanicu prispeo jedan voz iz Zagreba. I to ne običan voz, već salonska kola, pred koja su Beograđani trčali kao da je pitanje života ili smrti.

A u salonskim kolima – gospodin Rabidranat Tagor lično. Prvi ikada dobitnik Nobelove nagrade, a da je sa Istoka, a u tadašnjoj Kraljevini SHS, ništa manje od slavne ličnosti. O tome koliko je bio cenjen u Beogradu, svedočila je oduševljena masa ljudi: pesnika je dočekala sa buketom cveća, glasno kličući „Živeo Tagora“...

Za to vreme, silno iščekivani Tagora je zadržavao neobičnu smirenost. O tome je dan kasnije izveštavao list „Vreme“, pišući kako pesnik „nastupa vrlo svečano i dostojanstveno“. Intervenisala je i beogradska žandarmerija – dakako, ne zbog Tagora, već zbog sveta koji ipak nije mnogo mario za čuvare reda.

A novinari k’o novinari, zapazili su i sve usputne sitnice: da je gost bio odeven u dugu mantiju i nosio crnu šubaru, a i izgled mu je privlačio pažnju. „To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa, sa naočarima“. Tim pre je bilo interesantno i Tagorino smireno vladanje, bez obzira da li su oko njega novinari ili običan narod. Jedino su ga prilično zbunili pojedinci kojima se njegova poseta baš i nije dopala...

Na račun Jugoslovena hvale...

Bila je to velika stvar – gotovo nepojmljiva iz današnje perspektive – da se toliko prašine podigne oko jednog pesnika iz Indije. Ali, Rabidranat Tagor nije bio običan gospodin-pesnik. Njegovu poeziju su čitali ljudi u celom svetu i razumeli je bez obzira na kulturu, jezik ili kontinent. Poznavaoci pisane reči su to pripisali Tagorinom umeću da piše o onome sa čime se svako biće može poistovetiti – o emociji i iskustvu – i da to, pritom, ne liči na svakidašnju, „ukalupljenu“ poeziju. I zanos, i radost, i tuga, i očaj (a svi su ih ljudi na ovaj ili onaj način iskusili), Tagora je stavio u stihove koje mnogi smatraju biserima svetske poezije.

Nobelovu nagradu je primio 1913. godine za svoju zbirku „Gitandžali“. U međuvremenu, jedna druga zbirka, „Gradinar“, zacementirala je Tagorinu popularnost – kako u svetu, tako i kod nas. No, pisao je još i drame, putopise, romane i eseje, dok su Indija i Bangladeš za svoje himne odabrali upravo Tagorine stihove i muziku.

Kako to inače biva kada u prestonicu dođe slavan gost, Tagori su prvi prišli beogradski novinari. Njegovu staloženost nisu primetili samo po dolasku, već je to, po svoj prilici, za njega bila uobičajena stvar – na pitanja je odgovarao „tiho, kao da nikoga ne uznemiri“.

A o ovdašnjim ljudima i, još više, ovdašnjim pesnicima, govorio je ništa manje nego laskavo. Nije, doduše, moglo da prođe bez poređenja sa Zapadom, koji se Tagori činio kao da je „sve kod njih ukalupljeno“.

„A vi?“ – okrenuo je potom temu na Jugoslovene – „Vi ste na Balkanu više mladi, bujni, u toku razvijanja... Na sreću, niste dostigli vrhunac vaše civilizacije i kao takvi spontani ste, ekspresivni, stvaraoci“. Optimistično je to zvučalo iz usta jednog nobelovca, a naročito njegov dojam da bi jugoslovenska civilizacija i kultura mogle da premaše zapadnu. Tako je zborio starac zavaljen u fotelju svog apartmana u hotelu „Palas“, pre nego što ga je, po drugi put, dočekala opšta pometnja.

...A na račun Tagora, zvižduci i glasna negodovanja

To što su Tagora cenili diljem sveta, ne znači da usput nije navukao i ponešto tuđeg besa. Naime, znalo se za pesnika da je veliki protivnik kolonijalizma, koji je u to vreme, s prve polovine 20. veka, i dalje bio tema koja je izazivala žustre raspre. Za svoju rodnu Indiju je imao jednu želju – da se oslobodi britanskih kolonijalista. Ipak, to što je britansku politiku smatrao „bolešću indijskog društva“, nije naišlo na mnogo odobravanja – toliko da je na njega jednom prilikom pokušan i atentat.

U isto vreme, Tagor je bio žestoki protivnik ratova i, posebno, nacionalizma. Ako se i mogao svrstati u kakvu grupu, to su bili intelektualci i kosmopolite (doduše, neformalni) koji su težili da stvore uslove za ukidanje kolonijalizma.  

Što se, pak, Beograđana tiče, nisu ga baš svi doživljavali kao neformalnog mirotvorca. A čuli su to i videli svi koji su se sjatili na Tagorinom predavanju. Malo je reći da je Univerzitet te večeri bio prepun – ili, kako je štampa opisala, „ljudi su se gušili...“. Na tom „krupnom beogradskom događaju“ moralo je da se pozajmljuje stolica iz drugih sala. Naravno, mnogo ljudi je pritom ostalo ispred Univerziteta. No, ako ga nisu mogli slušati, mogli su makar da kliču – sve dok ih nisu nadjačale glasne demonstracije.

„Dole Tagora!“ – zaorilo se sa galerije prepune ljudi. Negodovanje je bilo propraćeno zvižducima i lecima koji su padali na okupljene u sali. Leci su, zapravo, bili u formi otvorenog pisma, o kome je kasnije pisao i novinar „Politike“: da se „pesnik napada kao reklamer savremene civilizacije“.

U „Vremenu“ je o tom izgredu izneto nešto više detalja. Naime, osim pogrdnih imena upućenih Tagori lično, pesniku je predočeno da je „srpsko gostoljublje laž“. Kao potpisnici pisma stajali su pripadnici avangardnog umetničkog pokreta zenitista, okupljenog u to vreme oko časopisa „Zenit“.

Što se Tagora, pak, tiče, moglo bi se reći da je ovakvim tretmanom ostao prilično zbunjen. Ili, kako je to novinar „Vremena“ primetio – „Ova je demonstracija jako uzrujala gosta koji nije mogao da shvati u čemu je stvar“. Ono što nije znao, jeste da su ga zenitisti doživeli kao nekoga ko je, uprkos kritikama na račun „zapadne civilizacije“, zapravo isti taj Zapad podržavao.

Iako je „Vreme“ svoj izveštaj naslovilo sa „Skandal na predavanju Rabidranata Tagore“, dotle je sveopšti dojam ipak ostao pozitivan – a to je, po svemu sudeći, bila zasluga važnog gosta.

 

Nastaviće se...