Svi ratovi, previranja i bezbroj događaja koje pamte i kaldrma i asfalt govore o istom – srpska prestonica oduvek je bila dom slobodnih ljudi. Pod jarmom i čizmom Beograd nikada nije mogao da diše. Možda bi uspevao da, na kratko, zadrži dah, ali je želja za životom uvek bivala prejaka na ušću Save i Dunava. Da je zaista tako svedoči i burna istorija protesta u Beogradu, istorija koju je pisao ujedinjen narod vođen parolom 4 ocila - "Samo sloga Srbina spašava".

Zapravo moglo bi se reći da je istorija protesta u Beogradu ogledalo velikih i važnih događaja koji su menjali tok vremena i određivali sudbinu same države, a naročito u period od Drugog svetskog rata do danas.

Pogledajte 4 najznačajnija protesta u Beogradu koji će biti upamćeni kroz istoriju. 

Ua Trojni pakt

Drugi svetski rat uveliko je prosipao krv Evropom, a nemačka vojska taktikom blickriga osvajala teritorije. Tog 27. marta 1941. nezadovoljstvo koje se godinama skupljalo u narodu dostiglo je vrhunac u Beogradu. Politika kneza Pavla Karađorđevića i vlade Cvetković-Maček ljude je učinila ogorčenim, a stvari su eskalirale potpisivanjem Trojnog pakta dva dana ranije. Moralo je doći do pucanja.

Vojnim pučem, tadašnja vlada je zbačena, a na tron je doveden, tada još maloletan, kralj Petar II Karađorđević.

"Sve živo je izišlo na ulice. Svi veseli, piju i pevaju. Vojska, koju su do jutros gledali sa prezirom, maršira ulicama, dok mase naroda kliču 'Živela vojska'… Kako vreme odmiče, na ulicama sveta sve više. Ne može niko da zavede ma kakav red. Svi se ljube i grle... Poneki oficiri mole svet da se razilazi svojim kućama. Zamislite samo, kaže jedan od njih, da sad Hitler pošalje samo nekoliko aviona na ovoliko sveta, bilo bi krvi do kolena – ali ga niko ne sluša. Peva se državna himna 'Bože pravde', uzvikuje 'Živeo kralj', gomila gimnazijalaca se pojavi sa transparentima i parolama 'Bolje rat, nego pakt, bolje grob, nego rob'. Jedna grupa je uzvikivala 'Živeo Sovjetski savez i savez sa Rusijom'" – svedočanstvo je jednog od učesnika demonstracija.

Reakcija nemačke i Adolfa Hitlera bila je takva da ćemo je pamtiti zauvek. Usledilo je bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. i oko milion i po izgubljenih Jugoslovenskih života. To je bila cena slobode, cena koju je platio slobodan narod da bi ostao slobodan.

 

 

Studentske demonstracije u Jugoslaviji 1968.

Na talasu demonstracija iz šezdeset i osme koje su zahvatile veliki broj zemalja širom sveta, izrasle su studentske demonstracije i u Beogradu.

Studentski pokret je nastao kao reakcija na suprotnosti koje su vladale između realnosti vladajućeg društvenog poretka i proklamovanog besklasnog društva koje je zagovaralo jednakost među ljudima i samoupravljački sistem.

Neposredan povod za sukob organa reda i studenata bila je priredba koja je 2. juna 1968. održana u sali Radničkog univerziteta, u blizini Studentskog grada. Brutalnim delovanjem, policija je narednog dana studente onemogućila da se okupe i započnu demonstracije. Posledica je bila blokada fakulteta koju je policija pokušavala da razbije pendrecima.

Upravo ovakvo nasilničko ponašanje srušilo je iluziju liberalnog režima i učinilo da se protest pridruži veliki broj ljudi koji su se vodili parolama 'Dole crvena buržoazija', 'Studenti – radnici', 'Dole kneževi socijalizma', 'Posao svima', 'Birokratijo – sebi ruke od radnika', 'Samoupravljanje od dna do vrha'.

Studentski protesti u Beogradu bili su baklja koja je raspirila vatru ideje o slobodnom pojedincu kao preduslovu za slobodu svih i prisilila tadašnju vlast predvođenu Josipom Brozom Titom da 9. juna prihvati zahteve protesta. Sam Tito tada je izjavio: "Lično sam sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela".

Time je postignuto da, uprkos lošim posledicama po organizatore protesta, država uvede kategoriju 'minimalni lični dohodak', a oštra ekonomska reforma koja je sprovođena izgubila je na zamahu.

  

 

Demonstracije 9. marta 1991. godine

Nakon uvođenja višestranačkog sistema u tadašnjoj SFRJ 1990. godine, nastalo je burno doba na tadašnjoj političkoj sceni. Bezbednosno stanje u državi bilo je sve gore i gore. Bilo je već jasno šta će uslediti u predstojećim godinama.

Povod za martovske demonstracije, koje je pokrenuo Vuk Drašković, predsednik SPO, bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića, međutim, vrlo brzo sve je preraslo u protest protiv Slobodana Miloševića, tada prvog čoveka u Republici Srbiji.

Podsetimo, Drašković je tražio ostavku Mitevića jer nije dozvolio objavljivanje demantija na "TV Bastilji", kako je Drašković nazvao Televiziju Beograd, koji se odnosio na navode da je predsednik SPO produžetak politike Franje Tuđmana.

Protest je održan na Trgu Republike. Režim je naredio da se puca na demonstrante, život je izgubilo dvoje ljudi, bezbroj ih je povređeno i pretučeno. Policija je na demonstrante išla vodenim topovima, a na ulice su izašli čak i tenkovi, dok je sam Drašković bio uhapšen.

Iste večeri Milošević se obratio naciji preko televizije. Iako nikog nije pomenuo po imenu, događaje toga dana je opisao da su vođene od "sila haosa i nasilja…kojima se Srbija mora suproststavljati svim ustavnim sredstvima".

Tada je zabranjen rad televizija B-92 i NTV Studio B.

Prema izveštaju RTS-a, na ulicama je toga dana bilo nekoliko hiljada demonstranata, a po nezavisnim medijima preko 50.000.

 

 

Plišana revolucija

Kao odgovor na tenkove u centru Beograda, sutradan 10. marta, iz Studentskog grada krenuli su studenti. Ovaj dan ostao je upamćen kao "Plišana revolucija" zahvaljujući glumcu Branislavu Lečiću koji je, hodajući na čelu demonstranata, pričao o mirnoj, plišanoj revoluciji, držeći veliku lutku pande.

Na improvizovanoj pozornici su se smenjivali razni govornici, pevači i glumci, a ostao je zapamćen i govor njegove svetosti patrijarha SPC Pavla.

Demonstranti su imali 8 zahteva, a između ostalog ostavku Dušana Mitevića, direktora RTB i četvoro urednika TV Beograd, ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i omogućavanje rada Radija B92 i NTV Studio B. Svi zahtevi demonstranata su ispunjeni. Državni mediji su govorili o grupici, a prema izveštaju NTV Studio B bilo je oko 20.000 ljudi.

U organizaciji SPS na Ušću je 11. marta 1991. održan kontra-miting "Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju.", uz kozaračko kolo i povike "Slobo, slobodo", "Ubice, fašisti", "Ne damo Kosovo", "Ustaše, ustaše", "Sudite Vuku".

Demonstracije su trajale nekoliko dana, sve dok nisu pušteni iz zatvora Vuk Drašković i ostala lica uhapšena tokom demonstracija.

Petooktobarska revolucija 2000. godine

Demonstracije 5. oktobra 2000. godine bile su kulminacija višegodišnjih protesta protiv Slobodana Miloševića. Do okupljanja naroda došlo je nakon odbijanja Miloševića da prizna rezultate izbora za predsednika Savezne republike Jugoslavije koje je izgubio od protivkandidata Demokratske opozicije Srbije Vojislava Koštunice.

Na ove proteste ljudi su došli iz svih krajeva zemlje čak buldožerima probijajući policijske blokade koje su postavljene kako bi ih sprečile da se domognu Beograda.

Ozlojeđeni narod se sukobio sa policijom na ulazu u Saveznu skupštinu koja je zapaljena, kao i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici.

Uprkos naređenjima, policija odlučuje da stane na stranu građana.

Tokom ovih protesta poginula je Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, nakon što je pala pod točkove kamiona, preminuo je Mimčilo Stakić iz Krupnja koji je doživeo srčani udar, a povređeno je još 65 osoba.

U večernjim satima 5. oktobra 2000. građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana, 6. oktobra, Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.

Slobodan Milošević je aprila 2001. uhapšen zbog finansijskih malverzacija, a dva meseca kasnije je izručen Haškom tribunalu. Umro je 11. marta 2006. od infarkta, u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala.