Prvi beogradski tramvaj pušten je u saobraćaj 14. oktobra 1892. godine i vozio je centrom grada, od Kalemegdana do Slavije. U početku su se kao pogon koristili konji, ili tačnije dva konja, a tramvajski signal zavisio je od siline tramvadžijinog glasa i umeća zvižduka. Ko nije imao glas ili nije umeo da zviždi – nije mogao tramvajdžija biti!

Tramvajdžija čika Sava imao je i glas i zvižduk. Iako je odavno u penziji, on je novinarima "Vremena", te davne 1938. godine, sa nostalgijom pričao starim dobrim vremenima. Trideset jednu godinu i sedam meseci je vozio tramvaj, zvonio nogom i kočio rukom na neprekidnom putu od Čubure i Slavije do Kalemegdana i natrag, a da nikom ni na žulj nije stao, a kamoli nekog pregazio. Umesto ručne kočnice, poluge za brzinu i vazdušne kočnice, čika Vasa sada ima jedan debeli štap. Niko ga ne poznaje kao Vasu Tomića nego kao Vasu Gospoju.

E moj priko! Kako je to pre bilo…

Tako čika Vasa započinje svaku rečenicu. Kaže da su samo kočijaši primani za kočničare. U vreme kada je on radio, postojale su tri tramvajske pruge: Tri seljaka ili Srpska kruna, Šaško groblje i Žagubica, a stanica uopšte nije ni bilo. Ako bi neko hteo da uđe u tramvaj, morao bi da maše rukom još izdaleka ili da stane ispred konja i zaustavi ih. Doduše, putnici su mogli i da uskaču u tramvaj, pošto nije bio ništa brži od ovih današnjih.

Iako bismo očekivali da tramvaji na "konjski" pogon budu sporiji, nije bilo tako. Nisu to čak ni bili trkački konji, nego štajerci, ali na svakih dva sata, kočijaš bi doveo dva odmorna konja. Čika Vasa je vozio od Slavije do Kalemegdana za 20 minuta, a možda i za koji konjski nokat brže kad ih dobro upregne.

Grafika: Vreme, 1938. - Tramvaji u vreme Save Tomića

Vozni park se sastojao od 38 konja i oni su se menjali svaka dva sata. Konjski tramvaji u Beogradu su saobraćali 9 godina, do 1903, a onda je preko Terazija prešao prvi električni tramvaj Direkcije tramvaja i osvetljenja.

Prva električna linija uvedena je 1894. godine. Kada je objavljeno da će preko Terazija preći tramvaj koji ide sam, to je bilo pravo čudo. Tog jutra, crkve su bile prazne jer je svet još pre jutrenja zauzeo sva mesta duž pruge očekujući to ljuto čudovište. Belgijanci su doveli trojicu tramvajdžija koji su kočijašima Direkcije tramvaja i osvetljenja davali časove, tako da je čika Vasa brzo savladao i upravljanje savremenim tramvajima.

Do kraja 1905. godine sve linije bile su na električni pogon. Do 1912. godine u Beogradu je bilo osam tramvajskih linija kojima se te godine prevezlo ukupno 7.500.000 putnika. Prvi i Drugi svetski rat znatno su oštetili tramvajski sistem, ali je on oba puta obnovljen.

Galantni putnici

Čika Vasa isticao je da je poštenje za vreme "konjskih" tramvaja bilo na visini i da se kondukteri nisu mogli podmititi za dinar umesto karte, niti su im putnici to nudili. Dobijao je čak i bakšiš. Kaže da su ljudi pre bili galantniji. Kad neko obuče novo odelo, pa hoće da se pokaže pred svetom, on pravac u tramvaj – da svi vide. Ljudi su išli tramvajem da se pokažu, kao što danas mnogi čine sa pozorištem.