Knez Mihailo bio je jedan od retkih koji su svoj položaj na čelu Srbije upotrebili da zaista doprinesu njenom razvoju u svakom smislu, a u ovom slučaju i oslobađanju od viševekovnih stega. Takođe smo pisali i o njegovoj prikrivenoj romantičnoj prirodi. Nasuprot tome, kao i činjenici da je bio u braku i poživeo ne dugo, ali dovoljno da napravi potomstvo, knez Mihailo nije imao naslednika. Nakon atentata 1868. godine titula kneza prelazi na njegovog sinovca Milana, unuka Jevrema Obrenovića.

Grafika: Wikipedia - Mihailo Obrenović u mladosti

Međutim, to što nije imao naslednika ne znači da nije imao sina.

Pet godina pre nego što će se oženiti Julijom Hunjadi, mladi Mihailo je imao romantičan odnos sa sedamnaestogodišnjom devojkom iz Slovenije po imenu Marija Berghauz. U maju 1849. godine Marija je rodila sina Viljema. Kako pripadnost različitim religijama, ali i društvenim staležima (premda je Berghauzova bila "plemenitog roda") nikako nisu dozvoljavale brak između dvoje ljubavnika. Tako je jedini potomak voljenog kneza ostao u senci, bez očevog priznanja ili svog imena u udžbenicima iz istorije.

Ipak, Mihailo je materijalno obezbedio svog sina i njegovu majku kupivši im kuću u Beču i obezbedivši mesečne prihode. Ispostavilo se (tako je bar zabeleženo) da Marija nije ulagala u školovanje dečaka, što je podstaklo kneza da vog sina ipak dovede u Srbiju i omogući mu obrazovanje dostojno malog kneza - uslovno rečeno. U trenutku kada je Mihailo bio uveliko oženjen groficom Julijom, osmogodišnji Viljem se seli u Beograd. To znači da je bilo nedopustivo da živi na dvoru sa ocem, već mu je kao dom poslužila kuća Ante i Sofije Radivojevića, gde je Ante uživao veliko poverenje kneza kao upravnik dobara. Na neki način, ovaj par je igrao roditeljsku ulogu u životu nesuđenog Viljema Obrenovića.


Foto: Wikipedia - Velimir (Viljem) Teodorović, 1865.

Mačevanje i neostvareni zagrljaji

Iako je govorio samo nemački, knezov sin je upisan u školu Steve Todorovića, istaknutog srpskog slikara i umetnika u najširem smislu ove reči. Osim što je učestvovao u ranim danima srpskog pozorišta, Todorović je radio i kao profesor u gimnaziji i nastavnik mačevanja. To je umnogome oblikovalo opredeljenja i životni stil junaka ove priče - uživao je u slikarstvu, književnosti, ali i borilačkim veštinama, te je zajedno sa mnogim plemićkim sinovima osnovao "Srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Uskoro prelazi u "privatnu školu" Milutina Stojanovića, još jednog velikog zagovornika umetnosti, koji je svoje studente vodio širom Evrope gde su upoznavali stranu kulturu, ljude i njihove običaje. Sudeći po tome, možemo reći da je mladi Viljem imao lep i kvalitetan život zbog čega će kasnije, vreme će pokazati, izrasti u izvanrednog čoveka. Međutim, ono što mu je zasigurno nedostajalo bila je roditeljska ljubav.

Premda se potrudio da svom sinu obezbedi ugodnost i prosperitet, Mihailo nije imao prisan kontakt sa njim. Zapravo, što je prilično interesantno i pohvalno s obzirom na to da govorimo o Srbiji u XIX veku, Viljem je više vremena provodio sa Julijom, očevom suprugom. Najčešće su se sastajali u podzemnim prostorijama Dvora, namenjenim opuštanju i manje formalnim sastancima, što će postati intenzivnije od 1863. godine, kada u Beograd stiže vest da je Viljemova majka Marija preminula. Intrigantnosti ovih scena doprinosi i to što je Viljem likom, karakterom i glasom veoma podsećao na kneza Mihaila.

Grafika: Projekat Rastko - Krštenica Viljema Teodorovića u kojoj je kao otac naveden Mihailo M. Teodorović

Kada mu je bilo 17 godina, odlučio je da posluša predlog (ili zapovest?) svog oca i pređe u pravoslavnu veru. Na krštenju 1866. godine dobija ime Velimir po kome ostaje poznat do svoje smrti i nakon nje. Kako prezime Obrenović nije dolazilo u obzir, mladić preuzima Teodorović, po poslednjem pretku Obrenovića koji nije nosio ovo prezime. Težina i mala radost njegovih kratkih susreta sa ocem zabeležena je u jednom pismu mladog Velimira:

"On mi da ruku, koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i poneku knjigu, a zatim je audijencija gotova. Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem."

I poslednja nada za bliskost između oca i sina umire 1868. godine, kada je knez Mihailo ubijen. U tom trenutku Velimir je studirao ekonomiju u Ženevi, da bi se nakon atentata vratio za Beograd. Testament kneza Mihaila nije postojao, ali su se pojedinci pobrinuli da njegov sin dobije deo nasledstva koji mu je obezbedio dalje školovanje i ulaganje. Svoje studije nastavlja u Minhenu, u čijoj je okolini od dela nasleđenog novca sebi izgradio kuću sa željom da se tu i skrasi i osnuje porodicu. Međutim, njegova simpatija, kćer jednog ruskog poslanika, odbija njegovu prosidbu što (koliko mi znamo) stavlja tačku na njegov pokušaj ljubavnog ili bračnog života. Velimir nikada nije imao porodicu.

Ipak, posvetio je mnogo ljubavi i vremena poeziji, pozorištu, umetnosti generalno i zalažući se za njihov razvoj kako u svom okruženju, kako i gradu gde je proveo nekoliko lepih godina života - Beogradu. Ostatak porodice Obrenović (najpre samoproklamovani kralj Milan) nije želeo pretnju potencijalnog pretendenta na presto tako da mu je povratak u Srbiju nakon očeve smrti bio zabranjen. I kao da to nije dovoljno ironije, Velimir je jedini član porodice Obrenović koji je svoj imetak zavetovao i poklonio - Srbiji. U isto vreme, jedini kome nije bilo dozvoljeno da koristi ovo prezime.

Slika: Wikipedia - Savremenici su tvrdili da je Velimir stasom i bojom glasa veoma podsećao na oca

Povratak kući

Čitava imovina Velimira Mihaila Teodorovića - u Srbiji i van nje - je u njegovom testamentu ostavljena u nasledstvo Kraljevine Srbije. Izuzetak je bio mesečni prihod koji će se, nakon njegove smrti, doživotno uplaćivati njegovoj polusestri Terezi. Ovaj zavet je imao jedan uslov: njegovo imanje će imati svoju namenu, a to je pomaganje razvoja umentosti, nauke, trgovine i zanatstva, a njime će upravljati isključivo Državni savet.

Velimirova volja će stupiti na snagu tek 1905, godinama nakon njegove smrti. Zadužbina je dobila ime Velimirijanum, a njen prvi upravnik je bio niko drugi do Nikola Pašić. Tokom naredne četiri decenije Zadužbina je funkcionisala, napredovala i bavila se unapređivanjem i opremanjem srpskih škola, biblioteka, Beogradskog univerziteta, dok je poseban deo fonda odlazio Društvu za unapređivanje i ulepšavanje Beograda.

Jedan deo sredstava je iskorišćen i za prenošenje Velimirovih posmrtnih ostataka iz Minhena. Tek nakon 37 godina nesuđenom Obrenoviću je dozvoljeno da se, u kovčegu, vrati gradu kome je sve ostavio.