U srcu Čubure bila je smeštena jedinstvena i neponovljiva orijentalna poslastičarnica, čiji je naum bio samo da stvori radost kod dece. No, ovaj plemenit cilj nije sprečio novinare da se okome na nju, te njihovo oštro pero nije mirovalo dok nije zakatančilo “Slast”.

“Slatkiši koji stvaraju deci radost”

Šćućurena u tadašnjem širem centru Beogradu, na uglu ulica Maksima Gorkog i 14. decembra, a nadomak Čuburskog parka, početkom 1956. godine bivstvovala je mala, neugledna orijentalna poslastičarnicai sa razmetljivim imenom - “Slast”. 

Na čelu bio je Negrije Aleksić, koji je, zapravo, bio sve i svja u ovom preduzeću: od poslastičara i prodavca, do osnivača i vlasnika, ali i svega između. Prema originalnoj recepturi, koja se u njegovoj porodici prenosila sa kolena na koleno, spremao je zbilja slasne orijentalne poslastice, što su potvrđivali silni redovi Vračaraca koji nisu mogli da vide dalje od pulta.

U uzdignutim plehovima ređali su se redovi baklava, tulumbi, urmašica i svih drugih orijentalnih slatkiša, koji su po sopstvenog priznanju Negrija Aleksića “stvarali deci radost”, i to jedinstvenoj ceni od svega pet dinara po poslastici.

Preodređena za propast

Poslastičarci “Slast” sve je išlo kao po loju, mušterije su podmirivale potrebe svog slatkog zuba, a vlasnik je bio srećan i zadovoljan što njegove poslastice gode svačijem nepcu. Međutim, blagodat je bila kratkog daha. Poput filmskog zaokreta, sve je krenulo da se urušava kada je foto-reporter jednog dnevnog lista uškljocao crno-belu sliku poslastičarnice, a na sve to se nadovezao članak sa naslovom “Zna li za ovo Sanitarna inspekcija”, apostrofirajući (ne)higijenske uslove lokala.

Istačan istraživački njuh dnevne štampe naprečac je zaključio da objekat više nalikuje na gvožđaru negoli na poslastičarnicu. Pogovora nema, sa svega pet kvadratnih metara na raspolaganju, ovaj lokal se odlikovao odusustvom vodovoda i kanalizacije, što je bio i te kako nagoveštaj da je reč o neprimernim uslovima rada. 

Neumoljiva štampa

Ma koliko se Negrije trudio da sve bude cakum-pakum unutra, proizvodnja slatkiša u ovoj skučenosti i okolnostima je zaista bila neostvariva. Stoga je tisak postavio pitanje gde mu se zapravo nalazi radionica - kod kolega poslastičara? Ali, opet kakvi su tamo uslovi za higijenski rad, kao i da li je Beogradu uistinu potrebno jedno ovako ruglo od preduzeća.

Ova svojevrsna novinarska hajka nije prošla nezapaženo kod nadležnih. Alarmirane službe su brže-bolje izašle na poprište i za tren oka zamandalile vrata od poslastičarnice “Slast”, čiji šalter jedva da je usluživao nekoliko meseci. Moralno potučeni Negrije je digao ruke i okačio kecelju o klin, dok su malci sa Čubure ostali uskraćeni za prste da poližeš orijentalne slatkiše.