Može li se i danas od tog davnašnjeg duha Čubure ponešto naslutiti?

Sem izbledelih sećanja i istorije u tragovima – teško. Nekadašnji identitet Čubure polagano je počeo iščezavati sredinom prošlog stoleća. Zamenio ga je ponešto drukčiji i urbaniji, uporedo s trenutkom kada je ceo Vračar postajao delom šireg gradskog centra.

I to nije bio prvi put da vračarsko područje doživljava preporod. Krajem 19. veka, u neposredan komšiluk pristigao je bogati Škotlanđanin Frensis Mekenzi. Mekenzi je tada udario temelje urbanizacije trga oko Slavije, tačnije na prostoru između trga i naselja Crveni Krst. Posledično, i Čubura je poprimila drugačiji identitet, pri čemu su žitelje kraja mahom činili majstori i zanatlije koji su masovno pristizali u Beograd.

Naredna etapa urbanizacije sačekala je svršetak Drugog svetskog rata. Ceo Vračar, pa tako i čubursku oblast, valjalo je preurediti i lepše organizovati. Stoga su ponajpre žrtvovani neugledni, sirotinjski kućerci, a uz njih su u zaborav otišle i dve legendarne kafane.

Sve se odvijalo otprilike dve decenije po okončanju rata. Cilj gradskih otaca bio je načiniti prostor za park između ulica Orlovića Pavla, Maksima Gorkog, Cara Nikolaja II i Čuburske. I ubrzo, svojevrsni mikrokosmos Čubure postaje zeleni pravougaonik površine 7 hektara.

Ritam svakodnevice zelenog mikrokosmosa

U međuvremenu, većina fragmenata istorije završila je pod temeljima južnovračarskih zgrada – ili je pak, srušena i izbledela, i kao takva mahom zaboravljena. Ipak, Čubura ostaje delom grada koga stariji pamte makar po svojim znamenitim komšijama. Jer, odavde su potekli Velimir Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Dušan Prelević i Duda Ivković, te pored njih Momo Kapor i kompozitor Zoran Hristić.

A novije generacije – pa i one buduće – Čuburskog parka će se sećati po bezbrižnim danima detinjstva.

Ili po batu košarkaške lopte, onda kada su s ekipom iz kraja furali Trofej Vračara.

Jer, humanost još uvek ne izlazi iz mode; a po svemu sudeći, to ne čine ni poezija i proza. Tako bar smatraju prestonički novinari i književnici, čijom zaslugom se protekle tri godine u parku realizuje Prvi regionalni književni maraton.

U tome im je pripomoglo i devojče sa one ljuljaške. Nastavši po uzoru na spomenike po metropolama širom sveta, „Beogradski čitač“ đdelo je mladog umetnika Andreja Vasiljevića. On se u parku nastanio decembra 2015., da bi nepunu godinu kasnije pozajmio ime projektu „Beogradski čitač – 24 sata poezije i proze“. Tako je nastala i manifestacija sa ciljem promocije znanja, kulture i učenja kao najviših civilizacijskih vrednosti.

Drugi čitalac – onaj stoički neuznemirenog lika – u parku se nalazi od 2009. godine. S visinom od preko 3 metra, spomenik Petru Kočiću iz bronze je izlio akademski vajar Dragoljub Dimitrijević.

I svašta se još nešto od inventara uklopilo u taj zeleni pravougaonik.  Graja mališana čuće se sa tri dečja igrališta, i povremeno će je prekidati zvuk trenja plastike o beton iz pravca čuburskog skejt parka.

Oni gladniji i žedniji zasešće u obližnji restoran, a svoje parče zelenila imaju i najbolji četvoronožni prijatelji Čuburaca. Preklopivši izbledele fragmente ovdašnjih istorija, Čuburski park nastaviće da ispunjavaju crtice savremenog života, čineći tako delove uobičajenih beogradskih svakodnevica.