Sigurno ste žureći na autobus bezbroj puta nestrpljivo cupkali čekajući da se "otvori" semafor na uglu Brankove i Carice Milice. I sigurno vam je pogled šarao uz i niz sumornu fasadu zgrade u soc-realističkom stilu koja se nalazi na broju 15 Brankove ulice. A da li ste znali da se tu nekada nalazila jedan beogradska lepotica, kuća Jovana Marinovića, koja je nekada u svojim odajama krila najosetljivije državne tajne i bila dom Srpske akademije nauka i umetnosti skoro pola veka?

Od sepeta do predsednika vlade

Da bismo došli do priče o ovom zdanju, potrebno je prvo da se upoznamo sa njenim graditeljem. Jovan Marinović bio je rodom "iz preka". Ne, ne iz Vojvodine, kao što je često bio slučaj sa najučenijim glavama tek oslobođene Srbije, već iz Sarajeva, gde je rođen 1821. godine.

Priča kaže da je u Beograd dospeo u sepetu (pletenoj korpi), a ovom neobičnom transportu prethodio je još neobičniji rastanak od roditelja. Naime, jednom prilikom njegov ujak došao je iz Beograda u posetu porodici u Sarajevo, i na rastanku, da bi udovoljio rasplakanom detetu koje nije htelo da se odvoji od njega, stavio je Jovana pored sebe na sedlo i, umesto da ga na raskrsnici vrati majci, podboo konja u kas. Pošto nije mogao da ga stalno drži uz sebe u sedlu na ovom dalekom putu, a i da ne bi privlačio pažnju Turaka, stavio je dete u pletenu korpu i tako ga prevezao do Beograda. Danas bi ovakav događaj izazvao međunarodnu pažnju i poteru, ali u to vreme, deca su često prosleđivana bogatijim rođacima bez dece kako bi ih ovi odgajali i kako bi stekla dobro obrazovanje ili zanat. 

Foto: Wikipedia - Jovan Marinović

I tako je i bilo. Već sa 16 godina postaje jedan od činovnika pri Kneževoj kancelariji, a 1841. godine odlazi u Pariz na dalje školovanje i to o državnom trošku. Po povratku je nastavio uspešnu karijeru - bio je prvo sekretar Sovjeta, pa načelnik Kneževe kancelarije i bavio se spoljnim poslovima Srbije u tom periodu. Tokom završetka školovanja u Parizu, 1847. godine, nastupao je pred francuskim kraljem kao de facto diplomatski izaslanik Srbije. 1857. godine postao je ministar finansija, a za vreme vladavine kneza Mihaila, bio je predsednik Državnog saveta i jedan od prvih srpskih diplomata, koji je često bio u pratnji samog kneza prilikom poseta inostranstvu, gde je nastupao kao njegov savetnik za spoljno-političke odnose. Jednom je, kratko, bio i predsednik vlade i to 1873. godine, ali je tri godine posle toga odbio ponovni poziv. Umesto toga, odlazi u Francusku kao amabasador Srbije, gde povučeno živi do svoje smrti 1893. godine. 

Ništa bez tasta

Pored toga što je često bio na meti zajedljivih ogovaranja zbog svog porekla, Marinović je pored svog znanja i sposobnosti, imao i još jedan značajan "kec u rukavu". U pitanju je bio njegov bogati i prebogati tast, Kapetan-Miša Anastasijević. 

Naime, Jovan Marinović bio je oženjen Persidom Anastasijević, jednom od pet ćerki Kapetan-Miše. Njeno porodično bogatstvo i nasledstvo omogućilo im je lagodan, ali i pošten život jer je, što zbog karaktera, što zbog imućnosti, Marinović važio za nepotkupljivog državnog službenika, što je i tada i sada predstavljalo retkost. Pored toga, brak ga je uveo u više političke krugove oko Ilije Garašanina i kneza Mihaila. I dok je Miša želeo da njegova omiljena ćerka Sara Karađorđević postane nova kraljica, Jovan je bio sušta suprotnost tastu zbog svoje bliskosti Obrenovićima. Bilo kako bilo, Persida i Jovan su izrodili dva sina i ćerku, i živeli u skladnom braku do kraja života.

Foto: Wikipeda / SANU 

Mali dvor Marinovića 

Smatra se da je kuća u Brankovoj 15, nekada Gospodskoj, sazidana od Persidinog miraza. Zapisi navode da je izgledom podsećala na Anastasijevićev dvor na imanju u selu Kležani kod Bukurešta, a neki navodi govore da je isti arhitekta radio i na čuvenom Kapetan-Mišinom zdanju na Studentskom trgu. U svakom slučaju, Anastasijevići i njihovi zetovi imali su istančani ukusa za to vreme. 

Zdanje je podignuto kao dvospratnica, sa dve velike kapije, od kojih je jedna služila za ulaz, a druga za izlaz kočija. U suterenu su se nalazile kuhinja i pomoćne prostorije, na prvom spratu se nalazio veliki hol koji je vodio u dve manje prostorije (kabinet i soba za pušenje), trpezariju i veliki salon. Odatle je mermerno stepenište vodilo na sledeći sprat gde su bile sobe za stanovanje i muzički salon. Duž ulice je bio izveden niz velikih prozora koji su kuću činili svetlom i prozračnom. 

Ukrašavanju zidova bila je posvećena posebna pažnja. Plafoni su rukom pozorišnog slikara Domenika de Andrea oslikani u stilu pompejskih fresaka, dok je su na zidovima postavljene tapete, rad bečkog tapetara Bajmela, koji se par godina pre toga doselio u Beograd i otvorio radnju kod bivše Stambol-kapije. I dok je od prizora na tavanicama i zidovima zastajao dah, ništa manje pažnje nije bilo posvećeno podovima. Svaka soba imala je različit parket, napravljen u Beču od najfinijeg drveta - abonosa, ružinog drveta, mahagonija sa detaljima od slovne kosti. 

Pored svoje lepote, kuća je za vreme boravka porodice Marinović bila stecište političkog i kulturnog krema Beograda. Bilo je to mesto na kome su pretresana značajna politička pitanja, ali i mesto gde su održavani balovi i druge svečane proslave. Na ovo su svakako uticali i progresivni stavovi samog Jovana, koji je tokom školovanja izgradio stav da su kultura i društvena refroma jedini način za prosvećivanje srpskog društva koje je po mnogo čemu nosilo odlike feudalizma. 

Odlazak Marinovića u Francusku označio je i kraj blistavog perioda ovog zdanja. Pošto potomci Jovana i Perside nisu imali nameru da se vrate u Beograd, kuća je vremenom propadala zatvorena i zaboravljena. Vremenom je otkupljuje Zadužbina Sime Igumanova Prizrenca, a od 1909. godine postaje sedište Srpske kraljevske akademije (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti).

Foto: Wikipedia - Tokom izgradnje Mosta kralja Aleksandra, Brankova je proširena i uređena

Dani Akademije

Akademija se u ovoj zgradi nalazila skoro pet decenija - od 1909. godine do 1952. godine. Za vreme boravka akademika, kuća je doživela manje izmene u rasporedu - kabinet je postao soba za sekretara, salon je postao biblioteka, soba za pušenje sala za sednice, trepezariju je preuzela nastrojnica Akademije. Na spratu su se umesto Marinovića smestili zaposleni u administraciji, dok je muzička soba pretvoren u svečanu salu u kojoj su bili okačeni značajni istorijski portreti. 

Ubrzo su akademici zamenili političare, diplomate i razdragane umetnike, mada su teme diskusija često bile slične. Tokom Prvog svetskog rata, zgrada je bila pogođena granatom i pretrpela određena oštećena, ali su arhiv i biblioteka uspešno evakuisani. 

U međuvremenu je započeta i izgradnja Palate Akademije, čija je izgradnja potrajala više od decenije, ali je dom SKA i dalje ostao u Brankovoj. I sama Brankova se menjala. Proširena je i razrušena za potrebe izgradnje Mosta kralja Aleksandra. Uspavana Gospodska postala je užurbana žila kucavica grada koji raste. 

Ništa više sreće zgrada nije imala ni prilikom bombardovanja 6. aprila, kada je oštećen ulični deo zgrade, a tom prilikom stradao je i deo biblioteke. Uskoro se SKA seli u susednu zgradu, ali prestaje sa zvaničnim radom, jer okupacione vlasti oduzimaju imovinu. Po oslobođenju, tabla sa natpisom "Srpska kraljevska akademija" zamenjena je tablom: "Srpska akademija nauka". Početkom pedesetih se i sama Akademija seli u Palatu u Knez Mihailovoj.

Konačni udarac ovom delu prošlosti zadat je sredinom aprila 1963. godine kada je stara zgrada srušena. I tada su intelektualci, kulturni radnici i građani pisali proteste i ukazivali na istorijski značaj ove zgrade. Uzalud i prekasno. Sudbina je bila rešena. Na njenom mestu iznikla je kolosalna zgrada "Tehnoservisa". 

Danas, umesto velelepnih fasada u stilu klasicizma, Brankovom ulicom preovladava čelik i beton nekih novijih arhitektonskih pravaca, koji će, po svemu sudeći, uskoro i sami postati deo prošlosti. 

Staru zgradu Akademije više niko i ne spominje.