Isprva nekoliko tona, pa onda nekoliko desetina tona, tramvaj je oduvek slovio za najsigurnije prevozno sredstvo, kojem niko nije takmac u gradskom saobraćaju. No, prvi put kada je ozbiljno izneverio svoje putnike, to je bila prava pravcata katastrofa.

Prva tramvajska tragedija

Početkom pedesetih godina prošlog veka kroz varošicu zvanu Beograd redovno je saobraćalo 8 tramvajskih linija i 162 oklopne skalamerije koje su opsluživale žitelje na istim. Među njima bio je i tramvaj 20, koji je špartao na potezu Savsko pristanište - Voždovac i natrag. 

Do tada saobraćajnih udesa na kontu GSP-a nije bilo previše, a kada bi se dogodili, obično bi njihova vozila “izvojevala pobedu” u sudaru. To je bio slučaj sve dok zla kob nije umešala prste i skrojila scene od kojih podilaze žmarci. 

Naime, sve se odvilo jednog ranog prolećenog dana 1952. godine. Gorepomenuti tramvaj 20 je bio na svojoj trasi, spuštajući se niz Beogradsku ulicu u označeno vreme i zaobilazeći tadašnji Trg Dimitrija Tucovića na samom centru Slavije. Savladavši neznatan uspon koji mu je postavio Bulevar JNA na svom početku, ova šklopacija, prevozeći 15 putnika, nastavila je da hita ka Autokomandi.

U tačno 8.30 časova, kod ugla dveju bulevara, Aleksandra Rankovića i Jugoslovenske narodne armije, kočioničar zadužen za upravljanje ovim tramvajom, Milosav Milosavljević, uvideo da je nešto nije kako treba - vozilo se oglušavalo na sve pokušaje da se zauzda. Prohujavši neumoljivom brzinom pored Veterinarskog fakulteta, tramvaj je iskočio iz šina!

Knedla u grlu od nemilih scena

Izvrnuvši se na levi bok, vozilo je nastavilo da kliza po kaldrmisanom drumu usled silovitog zamajca. Nakon nekoliko desetina metara zaustavilo tik ispred bifea “Tamnava”, usput udarivši u seljačka kola koja su se u datom trenutku zadesila na ulici. 

Najdeblji kraj izvukle su Stanislava Filipović i Marica Petrović, obe iz sela Pinosava, koje su se nalazile na kolima. Oči u oči sa tramvajom, one nisu imale nikakve šanse. Njihovi životi su odmah ugašeni. Ista sudbina je pogodila i konja koji je vukao ove dve nesrećnice. Pored zdrobljenih zaprežnih kola nađena i njihova saputnica, Kosana Jovanović, čiji je život visio o koncu.

Građanska požrtvovanost 

Nehajući za sopstvenu bezbednost, beogradski svet koji se zatekao na poprištu brže-bolje je pritekao u pomoć putnicima koji su bili zarobljeni u “utrobi” čelične “nemani”, kao i onima koji čija je sudbina odredila da se nađu na drumu. 

Upavši u tramvaj, ustanovljeno je da je najgore prošla Živana Milić, koja je pretrpela teške povrede, dok su ostali putnici bili lakše povređeni, barem što se tiče fizički ozleda. Svega nekoliko minuta nakon stravične saobraćajne nesreće na lice mesta stvorila su se kola Hitne pomoći, koja naprečac prevezla povređene do obližnje bolnice, gde im je ukazana lekarska pomoć. 

Istraga do tančina

Nije se predugo čekalo ni na istražne organe, Saobraćajnu miliciju, koja je smesta povela istragu. Momci u plavom najpre su prišli kočioničaru radi uzimanja izjave. Pognute glave i bez vidljivih povreda na sebi, Milosav je drhtajućim glasom opisao nemilu scenu, znojavim rukama gestikulirajući da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da zaustavi tramvaj. Te reči potvrdila je i kondukterka, Elizabeta Milić, ali i očevici, koji su izjavili da je vozač na sve načine pokušao da ukoči, ali jednostavnom mu to nije pošlo za rukom.

Podrobna i iscrpna istraga konstatovala je da su izjave svedoka na mestu i ustanovila da su kočnice na tramvaju 20 zaista otkazale, te da su nesreći kumovale i same šine, koje su bile natopljene vodom od prethodne kiše. Istovremeno je ustanovljeno da je pričinjena ogromna materijalna šteta.

Time su nadležni organi stavili zvaničnu tačku na ovu tramvajsku tragediju koja je odnela dva ljudska života, a koja je samo pukom srećom poštedala dve teško povređene domaćice.