Osim pozornika koji su se javljali sa terena, putem telefona koji se nalazio u "blinkerima" je komunicirala i policijska Centrala. Tada bi na vrhu stuba zatreptalo crveno svetlo, a milicioneru koji bi ga video iz daleka to beše signal da se odazove.

Zvanično se ovaj asistent zvao „milicioner-govornik“. Ipak, stubovi posađeni širom Beograda su ubrzo dobili nadimak „blinkeri“, zbog trepćućeg svetla koje je upozoravalo na poziv. Jedina nevolja beše to što ga je nekad bilo teško uočiti iz daljine. Najčešće se to dešavalo kada je sunce previše jako, ili dežurni milicioner baš u tom trenutku interveniše povodom nekog problema. Pozornici su stoga imali običaj da upute poziv Centrali i provere da li je u međuvremenu za njih bilo novosti.

U isto vreme, telefon u kutiji je rešavao mnogo potencijalnih nevolja na ulicama. „Blinkeri“ su tih godina bili jedino rešenje za održavanje vezu sa Centralom, ali i jedini način da milicioneri pozovu pomoć ako bi situacija tako zahtevala. A jedan od „blinkera“ koji je najčešće treptao beše upravo onaj u Sarajevskoj ulici.

Naime, zbog obesnih pojedinaca, ovaj deo prestonice je bio poznat kao jedan od najproblematičnijih u godinama nakon Drugog svetskog rata. Malo-malo pa bi se neko potukao, te su i patrole morale kružiti neprekidno. Kako su i pozornici zbog toga imali pune ruke posla, bio im je neophodan i pouzdani asistent. Da nije bilo „blinkera“, teško da bi u Sarajevskoj bilo iole reda i mira.

Pobeda tranzistora nad svetlećim telefonima

Sve do početka ’70-tih godina, „blinkeri“ su za beogradske pozornike bili nezamenljivi „gedžeti“. Od prvog izlaska na ulice, svakodnevno su treptali narednih dvadesetak godina. Kao što su i sami premostili falinke u komunikaciji, tako je i njih ugasio dalji tehnološki progres.

Rebraste telefonske stubove uskoro su počeli da zamenjuju tranzistori. Ova novotarija je odmah dospela do prestoničkih milicionera, jer su se sada mogle praviti i mobilne radio-stanice. One su bile manje, a u isto vreme su se lako napajale. Za „blinkere“ je to značilo i kraj radnog staža. A dok su oni asistirali čuvarima beogradskih kvartova, svoje „čudo tehnologije“ su imale i ostale patrole.

Tako se još nakon Drugog svetskog rata mogao videti prizor kao u američkim filmovima. Prestoničkim ulicama su se kotrljala radio-kola sa montiranim radio-stanicama, kojih je polovinom prošlog veka bilo samo u Beogradu i u Zagrebu.

Kako su radio-stanice dospele od preko bare do prestoničkih ulica

Kada je 1948. godine raspušten Informbiro, Jugoslavija je od Sovjetskog saveza načinila zaokret ka Zapadu. Od SAD je tada stigla pomoć za vojsku i druge državne službe, a među dobavljenom opremom su bila policijska radio-kola.

Tako su se i na beogradskim ulicama našli primerci najnovije tehnologije. Patrolirajući radio-kolima, milicioneri su još lakše komunicirali jer su ove radio-stanice funkcionisale poput standardnih telefona. Sagovornici su mogli da se „prekidaju“ tokom razgovora, što nije bio slučaj sa radio-stanicama preko kojih se samo naizmenično moglo pričati. One su se pojavile još kasnije, dok su telefoni u kutijama do tada već uveliko pali u zaborav.

Ipak, nekolicina ih je do danas ostala na starim mestima – doduše, sa praznim kutijama koje povremeno posluže za škrabanje i odlaganje smeća. Većina ih je uklonjena još ’70-tih godina prošlog veka, a preostali eventualno skrenu pogled zbog neobičnog izgleda i činjenice da im je teško odrediti namenu.