Štošta bi se moglo reći o beogradskom podzemlju. Da u njemu stanuju hladnjikavi hodnici, da su ispod moderniog asfalta nekada davno tabanali Rimljani, ili da je najsigurnije, kada se čitav Stari kontinent posvađa, posakrivati se po mračnim bunkerima.

Ali, nije se u podzemlje odlazilo samo kada ste (doslovno) hteli da zaronite „šest stopa ispod“. Imao je Beograd i poneko kolokvijalno podzemlje, a ni izbliza toliko hladno i mračno. No, i u tom drugom „podzemlju“ je bilo najsigurnije ostati sakriven – pre svega, od slova zakona, koji (navodno) nije favorizovao pojedince koji su se brzo i lagano bogatili.

A takvi su vazda bili korak ispred. Nisu se čak pretrgli ni oko toga da se valjano sakriju, pa su paravane za svoje ilegalne radnje nalazili na poznatim adresama. I ne, nije u pitanju takozvani „najstariji zanat“. U ovom drugom zanatu je bilo kudikamo više gospode, koja je volela da se „zasladi“ partijom barbuta i pokera.

Izdašni poroci, samo za odabrane

Iako ga je zakon zvanično ograničavao, kockanje se Beogradom proširilo kao kuga. Nije bez razloga bilo toliko zarazno, jer ipak se tu vrteo ogroman novac. Ali, zakon je bio i relativno mlak – čak i da neko dobije packe, po pravilu bi takve kazne bile isto toliko mlake.

Dakako, to je vrlo išlo na ruku Beograđanima sklonim ovom skupom poroku. Najviše ih bilo između dva rata, kada su i „tajne“ kockarnice nicale brže od korova. Nije im, doduše, baš pristajalo da ih nazivaju tajnim. I te kako se za njih znalo, ali je zavisilo i koga pitate. Običnom narodu beogradskom su lako mogle da promaknu, ali su zato važne gradske face – čak i na visokim funkcijama – i te kako znale za ove zabranjene odaje.

Ostali su mogli da saznaju koliko od znatiželjnih novinara, koji su mapirali nekolicinu takvih nazovi-tajnih mesta. Nije bilo iznenađujuće što se na toj listi našao Džokej klub – ionako je to bilo mesto na kome se okupljala elita, između ostalih i tadašnji ministri, pa i Pavle Karađorđević lično. A možda je upravo to bio razlog zbog koga za tamošnju kockarnicu beogradska policija „nije znala“.

Džokej klub je praktično vrveo od kockara, što, naravno, nije dugo ostala tajna. Bilo je to možda i najpopularnije sastajalište kockara, ali ne i jedino koje su posećivali važni Beograđani. Na primer, tadašnji upravnik beogradski, Manojlo Lazarević, običavao je da svako jutro dolazi do Kalemegdana: tamo je, u hotelu „Srpska kruna“ (a sadašnjoj zgradi Narodne biblioteke) pijuckao jutarnju kafu. A uz njega su bili uranili i kockari, uveliko zauzevši stražnji deo hotela.

Nije da je upravnik bio slep kod očiju – naprotiv – već su se upravniku „Srpske krune“, izvesnom Đorđu Popari, isto tako lepo namestile karte. Pošto mu je Lazarević bio lični prijatelj, Poparin biznis „sa strane“ je takođe ostao pošteđen. Ali, spisak kockarnica se nastavljao: preko hotela „Kasina“, Palas“ i „Rojal“, zatim kluba koji je postojao u današnjem Domu vojske, pa sve do zgrade Kluba književnika, a gde je tada bio „Auto klub“. Ali, nisu samo elitna mesta bila rezervisana za ilegalce. Meškoljile su se karte i po kafanama, iako su u njih više zalazile sitnije ribe. Krupnije su i te kako od svog poroka pravile biznis, samo što takav biznis nije rastao isključivo u Beogradu.

Evropski, a naš: najpoznatiji profesionalni kockar živeo je u Beogradu

Ako ste baš hteli da živite od kocke, onako ozbiljno i profi, bilo je nekih (nepisanih) pravila koje je valjalo ispoštovati: na primer, da niko ne posumnja čime se zapravo bavite. Time se vodio izvesni gospodin Pavlović, Beograđanin koji je u ovdašnjim „tajnim“ kockarnicama kalio zanat.

Gospodin Pavlović na prvi pogled beše ozbiljan, dostojanstven čovek: izuzetno je vodio računa o odevanju, što i nije bilo neobično za nekoga je prešišao četrdesetu. Oni koji su ga poznavali, govorili bi da se Pavlović bavi izdavanjem nekretnina. Povremeno bi zaseo za partiju pokera, što, uzev u obzir njegove prihode od rentiranja, nikome nije bilo sumnjivo. Ali, gospodin Pavlović se, zapravo, nikada nije predstavljao kao rentijer.

Bila je to zgodna fasada da se ljudima zamažu oči – a naročito Pavlovićevim saigračima. Istina, „profesionalni kockar“ možda nije bilo pravo zanimanje, ali ga je dostojanstveni gospodin i te kako shvatao ozbiljno. Ali, ako se već namerio da živi od kocke, morao je da zna i pokoju rupu u zakonu.

Elem, Pavlović je imao prilično razrađen sistem. Da bi postao vrsnim kockarem, morao je, logično, biti dobro uvežban. A vežbao je u još jednom prestoničkom hotelu – „Srpski kralj“ – koji je u ono vreme slovio za najuglednije mesto u Beogradu.

Moglo je proći i šest meseci dok Pavlović ne bi uvežbao neki trik do savršenstva. Trikove je ponekad i sam izmišljao, a trenirao je sve dok ne bi bio uveren da mu se neće dogoditi nijedna greška. Tek bi se tada otisnuo na unovčivanje svojih veština, a prva stanica mu beše Vrnjačka Banja.

Tu se sastajao sa još ponekim Beograđanima u njihovim otmenim vilama i prašio poker do sitnih noćnih sati. Zadržao bi se tri dana, a onda nastavljao dalje – i to van Srbije, od Bleda i Monte Karla, do Nice, Kana, Bijarica i Ostende. Bio je to pravi kockar „evropskog nivoa“, koji je pajao po mondenskim gradovima Starog kontinenta – ali, vrlo promišljeno, da ne bi postao sumnjiv tamošnjim detektivima.

Pavlović je to rešio tako što se u svakom gradu zadržavao samo tri dana. Tako je uspeo da se zadrži ispod radara, zadržavajući imidž uglađenog gospodina koji je „pukim slučajem“ imao sreće sa kartama. Jedini grad čije je kockarnice smišljeno zaobilazio – izuzev u slučaju „treninga“ – bio je Pavlovićev rodni Beograd.

I to mu je išlo na ruku, pogotovo kada je policija počela da češlja beogradske hotele. Beše to uoči Drugog svetskog rata, kada su svi portiri dobili zadatak da prijave goste koji su se doimali „interesantni“ ili „čudni“. Nekolicina je baš zbog toga i „pala“, a policija se tada domogla i jednog kofera koji je pripadao gospodinu Pavloviću.

Ovaj se, ipak, provukao kroz iglene uši – iako mu je kofer vrveo od neraspakovanih špilova karata, policija nije imala nikakav dokaz o njegovim ilegalnim aktivnostima. A pošto je vrag pretio da odnese i šalu i stečeni novac, kockari – ovi beogradski – su brže-bolje preselili kockarnice u privatne stanove.

Ni to nije bilo podzemlje u pravom smislu reči, ali je poslužilo svrsi. Naročito se isprsio izvesni trgovac Todorović, koji je doslovno svaku odaju svog luksuznog stana pretvorio u kockarnicu. Sjatilo se tu toliko kockara da su jednom prilikom zauzeli i kupatilo. A da se isplatilo – i te kako jeste, jer su Todorović i njemu slični mogli komotno da žive samo od ilegalne rabote – baš kao što je uvek bilo i biće sa raznoraznim ilegalnim poslovima.