- Nije to više ona Skadarlija. - rečenica je koju često može čuti među Beograđanima, dok klapaju niz čuvenu kaldrmu i razgledaju nove i još novije kafane.

- Nema ni boemije, ni štimunga, ni gulaša iz lepinje… - nastavljaju prisećanja, dok listaju meni, istaknut po pariskoj modi ispred lokala.

- Eh, a kad se setim kada smo jednom, tako, ušli u kafanu, a tamo za stolom…

Razgovor se gubi u masi turista koji prave hiljaditi selfi iz čuvene beogradske četvrti.

A Skadarlija ih sve posmatra i pomalo se smeška svojim kamenim osmehom, jer ove i slične priče sluša eto već čitav vek. Pa i one koje je pre 80 godina jedne oštre beogradske zime zabeležio novinar „Pravde“, skriven iza pseudonimom „And. P“, prateći jednog našljokanog boema i snalažljivog kočijaša.

Kočijom iz nove u staru Skadarliju

Kao i sve dobre priče, i ova počinje sa kojom čašicom više. Ispred jedne od kafana u nizu, novinar zatiče vidno posrnulog čoveka u raspravi sa umornim kočijašem:

- Ja hoću u „Skadarliju“! – vikao je on promuklim glasom, nerazgovetno. 

- Pa ovo je „Skadarlija“. – trudili su se njegovi da ga ubede, secajući ga za mlitava ramena. Ali to nije pomoglo.

- Ovo nije „Skadarlija“! A ja hoću samo tamo…

Ubeđivanje se nastavilo još neko vreme, dok kočijašu nije palo na pamet da izvede mali trik. Spustio se niz ulicu, skrenuo u drugu, kružio besciljno i vratio opet u Skadarsku, ali ovaj put sa donje strane. A tamo je razdragane boeme dočekao ista ona poznata mešavina bede i sreće, niz niskih kućica, naslonjenih jedne na druge, kao da se pridražavaju da ne padnu od vesele atmosfere koja se prelivala iz njih duboko u noć.

Jednostavna prevara ispostavila se uspešna. Čašici skloni drugari, dokopali su se „Skadarlije“, a kočijaš je pomalo zabrinuto ogrnuo konje i brzo se udaljio, jer je i ranije čuo sve i svašta o gostima ovog kvarta.

Sve je nestalo, ostadoše samo turisti

Novinar, pak, nastavlja svoju šetnju kroz noć i dolazi do lokala posebne simbolike:

„Na limenoj tabli na ulazu još uvek stoje dva preplašena jelena, naslikana u bledom (ili izbledelom) tonu. Ali oni se, doduše, mogu videti samo po danu. A noćni posetioci ove čuvene kavane svakako i ne znaju da oni postoje.“

Jadikovka o sudbini čuvena „Dva jelena“ se dalje nastavlja: „Ipak ove dve bezazlene životinjice decenijama već nisu smetale da se baš u ovoj, ili nekoj ususedstvu kavani odigraju najkrupniji podvizi najpoznatijih beogradskih boema, - koje su baš ti podvizi ovekovečili u uspomenama preteklih.“

Sa nimalo manje sete, „And. P“, se priseća dalje: „Tu više niije Bums, ni Kazbek. Ali tri šešira su još uvek tu, sa zelenom spoljašnoću; a nedavno je nikao i jedan novi bife, koji nosi drugačiji naziv, no što ga posetioci radije nazivaju nezvanično – Čikago“.

Na njegovu jadikovku nadovezuje se kafedžija iz „Dva jelena“, koji dodaje svoje viđenje stvari:

- Ovde više nema boema, - kaže kavedžija čvrstim glasom.

I ne može se razabrati da li se on time ponosi, ili je to stoicizam. Ali upadljiva je njegova gordost kada tome doda:

- Znate, kod mene sada dolaze samo stranci… „Skadarlija“ je za njih uvek privlačna, po čuvenju, a moja kujna primamljiva odličnim mezelucima… I, eto, ja u neku ruku pomažem nacionalni turizam.

Da iznad teksta ne stoji datum iz 1938. godine, ovaj razgovor bi mogao da se čuje i danas. Za skoro vek, malo toga se promenilo u odnosu Beograđana, kafedžija i progresa.