„Što neukusnije – to bolje“.

Ako je nekoga zanimalo kako da se odene po originalnoj pankerskoj „modi“, ovako je ukratko glasio recept kompresovan u jednu rečenicu.

Prašnjavi zvuci panka prvi put su se na balkanskim prostorima začuli na izmaku ’70-ih godina. Ramonsi, Kleš i Seks Pistolsi već su suvereno prašili evropskom scenom, pa su i mladi u SFRJ ovu trojku bendova prihvatili kao svoje glasnogovornike. Da bi najzad stigao do Beograda, jugoslovenski talas panka krenuo je iz Ljubljane sa Pankrtima, polukružno se šireći ka Rijeci, Zagrebu i Novom Sadu. Do početka ’80-ih već se uveliko prašilo i u prestonici.

(Muzički) recept je bio pozajmljen iz kolevke panka, Ujedinjenog Kraljevstva. Pritom su jugoslovenski sastavi pozajmili i ideologiju svojstvenu pank muzici: udaranje packi društvenim normama i bunt protiv autoriteta, rata, šovinizma, fašizma i ostalih problematičnih –izama. Iako su iz grla pankera u to vreme potekle subverzivne parole, tolerisao ih je čak i tadašnji jednopartijski režim – osim u slučaju da se malo „zaigraju“, pa ih ne bi zaobišla ni mestimična cenzura. U međuvremenu, prašnjave zvuke su među mladim Beograđanima širili Radnička kontrola, Defektno efektni, Urbana gerila, a u svojim prvim godinama i Električni orgazam i Partibrejkersi. Do kraja dekade ’80-ih, istim putem su nastavili Direktori i Dža ili bu.

Razuzdane godine modne anarhije

Dok je sporadična cenzura kačila stihove zadojene anarhijom, pankerski autfiti su bez pardona rušili sve opšteprihvaćene modne konvencije. Otkačene kreacije isprva su skretale poglede (još uvek) nenaviknutih na takav šareniš, a skraćena verzija ovog modnog pravila glasila je: u obzir dolazi sve.

Tako se došlo i do recepta što neukusnije – to bolje, jer više bi prostora zauzelo dosledno uputstvo, za razliku od jednostavnog nabrajanja šta to sve pankeri ne nose. A nisu nosili sve što se smatralo iole pristojnim za pojaviti se pred svetom.

Pantalone su se najpre suzile, izuzev ako bi ostale šire oko kukova – ali su i tada morale biti uže što su bliže zemlji. Ako, pak, nisu bile uske, onda su se oko gležnjeva vezivali šnjurovi ili pantljike, ili bi se u krajnjem slučaju makar uvezale pertlom.

Nije bilo retko videti ni pankere od struka nadole pocepane, pohabane i isprane. Od struka nagore su već bili šareniji, i tu je sva logika uklapanja oblika, boja i dezena definitivno padala u vodu. Košulje sa kockama i kockicama, cvetovima i cvetićima, prugama i šarama u veličinama i bojama po izboru, a kao varijacija na temu košulja su svakako poslužile i najobičnije majice kakve su nosili „smrtnici“ – ali ne bez upečatljivog dodatka.

Sakoi su se preko majica podrazumevali, samo ih pankeri nisu nosili kao što je to činio običan svet. Morali su upadati u oči konfekcijskim brojem po pravilu dva ili tri puta većim, kako na gospodi, tako i na damama.

Brisale su se pritom granice i po pitanju polova: u svetu pankera, kravate nisu bile rezervisane samo za mladiće. Pritom su savršeno išle uz onaj „neukusan“ stajling – kratke i nehajno vezane, zarad što ležernijeg izgleda. Ovakav komplet su dopunile kožne jakne (po pravilu crne, a mogle su da odmene i sako), a što je na njima bilo više nitni – tim bolje.

Nastaviće se...