Tabor je zasigurno jedna od kultnih beogradskih kafana, ili je možda bolje reći da je to jedan od retkih, pravih beogradskih restorana, mesto na kome se ukrštaju boemski i savremeni Beograd, gradsko i prigradsko, starogradsko i urbano, i nije neobično, kako je to svojevremeno primetio Momo Kapor, da je Tabor utaboren baš na mestu gde se nekadašnji i današnji Bulevar Kralja Aleksandra, odnosno posleratni Bulevar Revolucije, pretvara u periferijski drum, i onaj srednjevekovni carigradski.
Sve je u Taboru ukršteno u nekakvoj neobičnoj simbolici vremena koje je prohujalo Beogradom u poslednjih nekoliko decenija. Tabor postoji od '84. godine, ali na neki način i mnogo duže, s' obzirom da je nasledio ime od legendarne istoimene kafane, na Kalenić pijaci, koja je da opet citiramo Kapora: "bila najdemokratskije mesto u Beogradu, i u čitavoj zemlji, gde su se jedino mogli susresti svetovi koji se inače nikada ne sreću." I nije samo Tabor nasledio ime, nastavio je tu demokratsku sklonost za spajanjem različitih ljudi i svetova, pa je 90 tih godina važio i za kafanu opozicije, u vreme kada je takva kategorizacija vlasniku mogla da donese mnogo više glavobolje od novca. Ali vlasnik Jovan Mrdjenović rado se seca tih vremena i jedino žali što pravih kafana više nema.
Kada je kuhinja Tabora u pitanju citiraćemo još jednom starog Taboraša Momu Kapora koji je pišući o svom omiljenom restoranu rekao: " Tabor je postao neka vrsta hrama ili gastronomskog muzeja, gde je moguće svome gostu, strancu, u toku jedne noći predstaviti skraćenu istoriju nacionalne kuhinje". I zaista iako u Taboru nema nikakvih bukvalnih detalja i etnološke simbolike, koja je inače u takvim restoranima najčešće prenaglašena, ovde je nacionalna kuhinja na prvom mestu, i Tabor nudi strancu mogućnost da Beograd i Srbiju upozna kroz hranu i domaće vino, a da se pri tome ne oseća kao u etnografskom muzeju.