Aleksandar Kukolj: Zlatna čigra srpskog džuda

On je magistar ekonomije koji, svojom džudo veštinom već deceniju suvereno vlada parterom, Slovi za jednog od naših najboljih džudista svih vremena, a to potkrepljuje sijasetom odličja. U intervjuu za 011info Aleksandar Kukolj se priseća odrastanja u teškim vremenima koje je razvedrio trenirajući džudo, sport koji mu je “sazdao” karakter, te govori kako se okitio medaljom evropskog šampiona uprkos povredi kolena, uz obećanje da će dati sve od sebe da se vrati trijumfalno sa Olimpijskih igara u Parizu 2024. godine. 

Vi ste Beograđanin koji nije rođen u Beogradu, zar ne? 

Roditelji su mi poreklom iz Bosne, otac je mlad došao u Beograd I krenuo da radi za građevinsku firmu kao vozač šlepera. Igrom slučaja, godinu i po dana pre mog rođena on je dobio dvogodišnji projekat u Pragu, gde sam, zapravo, i došao na svet u septembru 1991. godine.

U tom trenutku dobro poznati nemiri su već krenuli da bukte. Uprkos njima, vratili smo se u domovinu u Kukolje, rodno mesto porodice, početkom 1992. godine. Međutim, ocu je ubrzo postalo jasno da tu nema života za nas. Stoga je majku i mene poslao u Beograd, a on je ostao da brani ognjište. No, kada je video da je sve to izgubilo smisla i da nema za šta više tamo da se bori, on nam se pridružio u prestonici.

Isprva smo živeli u Kotežu. Tamo smo proveli dve godine i, iskreno, ja se tog perioda ni ne sećam. Potom je otac dobio smeštaj od firme i mi smo se preselili. Uskoro se porodica proširila, rođenjem moje sestre.

Sada, kada se osvrnem, da, to su bila izuzetno teška vremena, ali ne mogu da se požalim da mi je nešto nedostajalo. Imao sam šta da pojedem, imao sam šta da obučem i, ono što je ubedljivo najvažnije, imao sam roditeljsku ljubav. I upravo je ta ljubav koja je uspevala da zaštiti sestru i mene od istinskih užasa tog perioda.

 

Vremena su se promenila.

Da, svakako jesu. Danas živimo u izobilju i, ako imate mogućnosti, sve možete da kupite. Nekada ste morali da štedite da biste detetu mogli da priuštite, recimo, patofne. I ja pregršt inspiracije crpim iz te roditeljske borbe za porodicu. Primera radi, otac je uspeo da postigne nešto što neko ne bi mogao za tri života. Više puta je kretao od nule i vraćao se na nju, ali ne svojom krivicom, već usled rata, zarobljene devizne štednje ili ekonomske krize 2008. godine.

Danas, kada sam i sam roditelj, mišljenja sam da kvalitetni ljudi nastaju zahvaljujući osnovnim i bazičnim stvarima, a ne novcu. I to blagostanje može da bude opasno pogotovo u sportu. Vi, kao profesionalni sportista, ukoliko se odate nekom poroku, na primer konzumirate alkohol, nećete odmah biti svesni posledica toga jer ćete i dalje pobeđivati na osnovu “stare slave”. Čak i kada to uzme svoj danak i počnete da gubite, možda nećete shvatiti šta je, zapravo, uzrok jer ćete razmišljati – sve radim kao i do sada, a nemam rezultate.

Otuda ja gledam da ne razmazim previše decu. Zato što jednom kada pogrešite, nema nazad. Vama kad se ne dopadne kako vas je frizer ošišao, odmah to vidite. No, kod vaspitavanja deteta nema popravnog jer vi posledice vidite tek kada on ili ona poraste. Ipak, trudim se da ne preteram u ovom spartanskom načinu odgajanja, a u tome mi najviše supruga pomaže.

Kada se rodila ljubav prema sportu?

Čim sam pošao u školu. Ja sam ta generacija koja je volela da bude fizički aktivna, bilo to pentranje na drvo ili šutiranje flaše. I onda je džudo, u stvari, bilo produžetak časa fizičkog vaspitanja, gde sam mogao dodatno da se izđipam i pokažem kakva sam čigra.

Inače, džudo sam počeo da treniram zato što se klub Trudbenik otvorio u mojoj ulici. Roditelji se nisu uopšte protivili. Štaviše, bili su “za”, prvenstveno zbog toga što su smatrali da je to zdravo okruženje u jednoj, u to vreme, nezdravoj sredini.

Da li ste odmah bili prepoznati kao talenat?

Nekadašnji profesor sa DIF-a, prof. Ćirković, govorio je da samo priznaje talenat za rad. On smatra da sve ostale talente rad može nadmašiti, dok svi ostali talenti ne mogu doneti talenat za rad. Iskren da budem, i ja se sam vodim tom mišlju. Tako da, rekao bih da sam bio spretan i okretan.

Što se rezultata tiče, malo sam kasno sazreo. Svi su bili jači od mene, prevashodno zbog tog mog kasnog sazrevanja, zato što su duže trenirali, ali ja sam bio veliki radnik i, kao takav, razvio sam neka nekonvencionalna rešenja i tehnike, koja su pomogla da im pariram.

Onda, kada sam ih sustigao, meni su i dalje ostala ta rešenja, koja me i dan-danas krase. Upravo zbog toga, kao džudistu, nikako ne mogu da me ukalupe u neku školu džudoa. Zato što sam ja miks školovane tehnike i onoga što sam usvajao usput, te znam da protivnika dovedem u vrlo nezgodan položaj tokom meča. To se najbolje možda vidi kada jurim rezultat, gde pada ta ziheraška barijera. Da, možda neću pobediti, ali rival će svakako morati i te kako da se namuči kako bi sačuvao prednost.

 

Da li biste rekli da vam je džudo “sazdao” karakter?

Naravno. Pritom, ja pamtim sve mudrosti trenera. Jedan mi je poručio da “svako dete treba da bude malo gladno i i da mu je malo hladno”. U prevodu, ti izazovi sa kojima se susrećemo su oni koji nas grade kao ličnosti. Zato što ne možete da rešite neki problem ako ga prethodno nemate.U džudu vam trener zadaje probleme, a vi tražite rešenja. I to je jedini način da se napreduje, i kao čovek i kao sportista.

Da me ne shvatite pogrešno, i meni su neke stvari pada teško. Vrzmale su mi se misli po glavi poput “šta meni sad sve ovo treba”, ali iz današnje perspektive na to gledam kao na ozbiljnu investiciju. Mislim da ne bih bio oblikovan u ličnost u koju sam izrastao danas da nisam prevazišao te prepreke. Samo je bitno ne odustati jer to je najlakši potez koji možete povući.

Osvojili ste silne medalje. Postoji i dalje trema pred meč?

Više je to vid stresa. Jednostavno, moj mozak ne pravi razliku između nadmetanja u kadetima i seniorima. Isto ga doživljavam u prvom meču i u finalu. No, pripremljeni ste za takve stresove i mozak navikne na to.

Uzgred, sport kao sport je opasan, a još kada vi svojevoljno aminujete žrtvovanje sopstvenog zdravlje, nije ni čudo što se stres javlja. I, da se razumemo, ovo je zabava za široke narodne mase. Vrlo sam svestan činjenice da ja svojim nastupima nikoga nisam izlečio, nikome nisam kuću sagradio i da postoje mnogo važnije stvari u životu, poput porodice.

Pomenuli ste stres. Da li ste nekada radili sa psihologom?

Apsolutno. Od 2015. redovno se sastajem sa dr Đorđem Koldžićem. Doduše, on nije psiholog, već psihijatar u Bostonu. I to nisu seanse, više prijateljski razgovori. Čak i kada mi poruči da više nema šta da mi pomogne, verujte mi, i to je ogromna pomoć. Mislim da je zaključio da tim rečima utiče na moje samopouzdanje, a sve to je samo odraz njegove genijalnosti.

On je jedan od retkih ljudi koji može da pojmi dubioze do kojih ja idem u razmišljanju. I, kada prodiskutujemo o tome, ja mogu bolje da posložim stvari u glavi. Zapravo, tada dobijem zeleno svetlo od stručnjaka da primenim neka razmišljanja za koja sam prethodno imao zadršku da upotrebim. I to odmah da rezultata.

 

Da li postoji borba nakon koje vam je bilo jasno da ćete postati uspešan sportista?

Možda pre trenutak u meču, nego sam meč po sebi. Jer, vidite, ja sam pobornik “zaobilaženja pravila”, odnosno koristim sve što je legitimno i unutar pravila džudoa, što od milja zovem šibicarenje. Dakle, volim da iskoristim sve ono što mi se dozvoli.

Bilo je momenata kada ja, pod velikim pritiskom, jako umoran u prelomnim trenucima borbe uradim nešto što se jednostavno na treninzima ne vežba. Nije zapravo tehnika, nego “fora” kojom nekad čak uspem da zbunim i sudiju, a svakako nadmudrim protivnika

U tom momentu sam shvatio da sam mu slomio duh, ali istovremeno da i, pored silnog umora i stresa, moj um može da odreaguje tako neverovatno da praktično prelomi meč. To je bio jedan od znakova da mogu da postanem veliki u ovom sportu.

Inače, volim da kažem da je džudo meč kao kada igrate šah na pulsu 180, dok vas neko sve vreme “kljuca” u glavu, a vama se, pritom, baš ide u toalet.

Može se reći da ste “otključali” mentalitet pobednika.

Baš tako. Iskreno rečeno, nekada mi se “ne da” na treningu. Jednostavno, ne ide mi ništa od ruke. Doslovno osciliram i tu bude svašta. Bacaju me na pod ljudi koji to ne bi trebalo da budu u mogućnosti. Ali, čim postoji neki ulog ili počne da se vodi skor, odnosno kad se borba broji, po pravilu, tada sam najbolji.

Ko vam je bio najteži protivnik?

Dok sam se borio u kategoriji do 90 kg, to je ubedljivo bio Rus Mihail Igolnikov. On je vrlo snažan džudista, sa specifičnim pokretima. Protiv njega nikako nisam mogao da nađem pravu poziciju. Poslednji meč je bio veoma tvrd, ali on je uspeo da ostvari pobedu i mimo kazne pred diskvalifikaciju. Da smo se još nekoliko puta borili, mislim da bi bilo samo pitanje trenutka kada bih ga savladao.

 

Prelazak u višu kategoriju je ozbiljan zalogaj koji ste ipak odlučili da zagrizete. Šta vas je navelo na to?

Tako je, 10 kg je i te kako znače u ovakvom sportu. Ipak, taj prelazak u višu kategoriju je donekle i bio plan za poslednju trećinu karijere. Pritom, nekoliko faktora mi je išlo u prilog. Prvi, da imam dovoljnu visinu za 100 kg. Drugi, motivacija da se okušam sa nekim novim protivnicima, kao ona koju je Novak Đoković dobio pojavom novih igrača i izazova. Ne verujem da bi igrao sa ovakvim žarom da se bori protiv istih protivnika sa kojima je odmeravao snage pre 5-10 godina.

Na to sve nadovezala se i pandemija, gde su takmičenja otkazana na neodređeno. Uz restrikcije, ja sam nastavio da treniram. Zapravo, uglavnom sam dizao tegove i povremeno imao sparinge samo sa jednim džudistom. I, kako je vreme odmicalo, tako sam ja dobijao na kilaži. Od 93-94 kg dogurao sam do 98.

Imali smo, pored mene, još jednog odličnog borca u kategoriji do 90 kilograma Nemanju Majdova, a samo jedan je mogao da nastupa na OI.

Stoga sam u razgovoru sa trenerima, ali i predsednikom Džudo saveza Srbije i predsednikom Olimpijskog komiteta, dogovorio da pređem u kategoriju iznad.

Kako ste pokazali u novoj kategoriji?

Uz apsolutnu podršku svih ključnih ljudi, vrlo brzo sam ostvario jedan od najvećih rezultata u karijeri i to uprkos povredi. Naime, odmah sam povredio meniskus, što je donekle sreća u nesreći. To je u sportu možda i jedina povreda koju možete planirate kada ćete je sanirati. Dakle, sa tom povredom osvojio sam srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i učestvovao na Olimpijskim igrama, a tek potom išao “pod nož”.

Ipak, iako rezultati govore drugačije, nastupanje u kategoriji do 100 kg uopšte nije bilo naivno. Da, ja sam bio brži i okretniji od svojih suparnika, ali, verujte mi, tih dodatnih 10 kg i te kako se osete. Džudo je kontakt sport, gde vi “nosite” i svoju težinu, ali i težinu protivnika. No, zahvaljujući lucidnosti, rivalima nisam dao lufta da se adaptiraju na mene i uspeo da osvojim dosta medalja na Grend Slemovima i Gran Prijevima. Tako sam se probio među deset najboljih na svetskoj rang listi.

 

Da li je ultimativni cilj medalja na Olimpijskim igrama?

Bez sumnje, to je san. Do sada sam osvojio štošta i to po više puta, ali nedostaje odličje sa Olimpijade. U narednih sedam meseci sve misli su mi uperene na to, naravno ne mogu da obećam da ću se vratiti trijumfalno ali ono što, pak, mogu da obećam jeste da ću dati sve od sebe, uostalom kao i svaki put.

Takođe, voleo bih da napomenem da imam veliku podršku javnosti u tom pohodu. Ona nikada nije manjkala, a prvi put sam je spoznao na Olimpijskim igrama 2016. godine, kada sam bio naš jedini predstavnik u džudu.

Konkurencija će svakako biti opaka.

Živa istina. U mojoj kategoriji ima nekoliko ustaljenih favorita, ali i nekoliko mladih nada koji su gotovo već postali zveri. Pored toga, naravno, uvek ima autsajdera koji mogu da vas iznenade. Prosto, džudo je strahovito surov sport. Dovoljno 10 sekundi i vi se vraćate kući povijenog repa. Tek kada uđete u četvrtfinale ukaže vam se šansa za repasaž, a do tada trenutak nepažnje i gase se sve nade.

Povrh svega, džudo nije naklonjen favoritima. Da bih vam bolje približio, zamislite da se tenis igra na četiri dobijena poena, odnosno na jedan gem. Loš prvi servis, neiznuđena greška, i gotovo – vi idite kući. Takva vam je otprilike situacija u džudu, gde se vi u istom danu borite sa petoricom različitih takmičara. Otuda morate da budete malo “ludi” jer, u protivnom, ako trezveno sagledate stvari, shvatate da sve radi protiv vas.

Kako provodite slobodno vreme?

Slobodno vreme delim na fizički i psihološko-duševni oporavak. Kada govorimo o fizičkom, redovno idem na fizikalnu terapiju – čak i sada, kada nisam povređen. Jednostavno, to je radi prevencije. Za opuštanje preferiram saunu i led, masažu i kompresivnu terapiju. Bez toga ne mogu da zamislim svoj profesionalni život.

Takođe, obožavam da igram fudbal, ali retko kad smem zato što je vrlo lako zaraditi povredu. Međutim, opasnost od povrede ne preti na pejntbolu, koji igram od 2007. godine. Njemu se radujem od trenutka kada društvo i ja zakažemo partiju.

Što se tiče psihološko-duševnog oporavka, on je u potpunosti usmeren na provođenje vremena sa suprugom i dečicom, kao i roditeljima, sestrom, prijateljima i kumovima. Zapravo, rekao bih da mi su bližnji najveće bogatstvo u životu, pa svaki trenutak gledam da budem sa njima. Tako da, radije bih se našao sa nekim od njih na kafi nego otišao na neku egzotičnu destinaciju.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Ako govorimo o sportskoj karijeri, planiram da se nadmećem na Olimpijskim igrama i još godinu dana posle njih. Zaista sebe ne vidim na takmičarskom tatamiju nakon 2025. godine i to nije zbog nedostatka volje i motivacije – jednostavno, telo otkazuje poslušnost.

Naravno, nastojaću da ostanem u sportu i istom vratim onoliko koliko mi je on podario. Trenutno to radim u svom klubu “Kukolj tim”, gde treniram naša mlade nade. Kao povučen tip, više bih voleo da nisam lice kluba, već da radim u pozadini, ali moji uspesi su ti koji su privukli decu, pa je ostalo tako.

Pošto sam magistrirao ekonomiju, rado bih se u budućnosti intenzivnije bavio poslovnim sistemima i biznisima. Inače, svo to znanje sam uložio u organizaciju kluba, koji se za vrlo kratko vreme iskristalisao kao pravo mesto za treniranje džuda.

U svakom slučaju, imam pregršt opcija, ali ostaje da se vidi kuda će me one odvesti.