Ašhen Ataljanc: Primabalerina sa jasnom misijom

Svojim talentom i pokretima ispisala je strane istorije baleta, a njen ples hipnotisao je publiku širom sveta i mamio ovacije. Ona je najmlađa primabalerina, dobitnica najvećih domaćih i svetskih priznanja iz oblasti umetničke igre, a nakon impresivne plesačke karijere odlučila je da svoje ogromno znanje prenese drugima kroz svoju školu plesa.

Ašhen Ataljanc za 011info govori o svojoj karijeri i nekim važnim životnim stvarima.

 

Za šta su vam vezana prva sećanja iz detinjstva?

Moja prva sećanja sežu do kuće moje bake i deke u Pančevu sa kojima sam provela deo svog detinjstva. Sećam se te kuće u centru grada, velikog dvorišta, bašte koju su ispunjavale ruže, raznovrsno cveće, drveće... još uvek mogu da vidim te boje i setim se tišine u koju sam uvek kasnije u životu mogla da se vratim kad mi je bio narušen mir...

Deo mog odrastanja je bio vezan za to mesto koje je donosilo iskustvo duboke prirode... Još neke godine mog detinjstva su bile vezane za slovenačke šume.... Mada sam većinu svog života provela u gradovima, u meni je ostala čežnja za takvim domom... Ja sam najstarije dete u porodici, prva od još troje koji će za mnom doći.

Priroda je ono što i danas smatrate nezamenjivim za život čoveka.

Priroda je osnova života. Nekada smo živeli u skladu i harmoniji sa prirodom u svakom smislu. Na ovoj planeti još uvek postoje narodi koji se nikad nisu odvojili od njenih izvornih zakona. Prirode, Majke Zemlje. To je jedan od načina da se setimo života iz srca... da se setimo naše Božanske Majke... Ona nije komad stene, ona je živa i ima svest, kao i sve što nas okružuje. Naša veza sa njom uslovljava naše zdravlje, misli koje kreiraju naš život, našu budućnost, a i prošlost. Živimo u gradovima koji su izbetonirani, priroda u gradu je ograničena. Nosimo obuću sa gumenim đonovima i potpuno smo izgubili kontakt sa Zemljom koja ume da nas leči ako smo joj blizu.

Deo prirode su i životnje... Možda je krajnje vreme da razmislimo kakav odnos imamo i sa njima. Ne mislim na kućne ljubimce... Ljudska rasa je napravila koncentracione logore gde dnevno bezdušno ubije hiljade živih bića. Uopšte ne namećem lične stavove o izboru načina ishrane, već stravičnog načina na koji to ljudi rade, bez ikakve svesti o tome gde to vodi... Čini mi se da je vreme da se to promeni...

Biti povezan sa sobom, ljudima oko nas, životinjama, biljkama... Čuti, razumeti, osetiti... Život u gradovima sve ovo postavlja kao izazov... Nedavno sam imala neverovatnu priliku da neko vreme provedem na mestu gde sam danima mogla da budem bosa, gde su jedini zvuci koje sam čula bile životinje, kiša, vetar i iskonska ljudska pesma iz srca... Bez interneta, telefona... Vrlo brzo je bezuslovna Božanska ljubav preplavila celo moje telo.... Um je bio zatečen i morao je da se prepusti... Moj izazov i zadatak je to da to živim ovde, u buci, haosu, tuđim mislima koje napadaju sa svih strana... Teško jeste... ali pomisao da je to moguće, kreacija nekog Novog sveta, harmonije, razumevanja... Sveta u kojem ćemo moći da pogledamo u oči svakog bića i da vidimo sebe... I sama se pitam koliko je to daleko...

 

U kom trenutku se kod vas rodila ljubav prema baletu i da li ste imali podršku roditelja na svom putu?

U početku, moji roditelji nisu ozbiljno shvatali moju želju da se bavim ovim vidom umetnosti. Nekako, sve dok nisam postala primabalerina kao da nisu postali svesni moje želje da se izražavam pokretom. Zato i ne mogu reći da su me nešto naročito ispratili na mom umetničkom putu.

Što se tiče mog plesnog početka, tata mi je rekao da je sve počelo kada sam na televiziji gledala neki ples. Pitala sam šta je to i on mi je objasnio da se radi o baletu. Odmah sam mu odgovorila da time želim da se bavim.

Međutim, u tom periodu živeli smo u jednom malom gradu u Sloveniji i, nažalost, tamo nije bilo baletske ili neke druge plesne škole. Ubrzo sam se zbog razvoda svojih roditelja preselila u Pančevo i tamo napravila svoje prve korake u baletskoj sali.

Tada ste počeli da ostvarujete svoj san?

Već sa osam godina sam tražila od oca da me pošalje na umetničko školovanje u Rusiju. Odgovorio mi je da nije u mogućnosti da ostvari tu moju želju, ali se, verovatno plašio da me, tako malu, ostavi samu u internatu, toliko daleko od kuće. Samo 4 godine kasnije sam iz istih razloga živela sama u iznajmljenoj sobi u Zagrebu... Sa deset godina sam tražila da me odvede u London, The Royal ballet school. To se, nažalost, nikada nije dogodilo.

Nikad nisam razumela te njegove odluke.

Kasnije u životu, kad sam želela da mu postavim to i još mnogo raznih pitanja, bilo je kasno jer je on već napustio svoje fizičko telo...

Tada sam naučila da u životu svoja pitanja postavljam odmah, a osećanja izražavam bez zadrške.

 

U važem životu dešavalo se mnogo promena. Da li bi se moglo reći da su ples i izražavanje kroz pokret bili vaš čvrst oslonac?

Mislim da svako od nas ima vrlo jako vođstvo i da o nama brine legija divnih bića koja nas vole bezuslovnom božanskom ljubavlju. Oni nas savetuju na nama nerazumljive načine... Pomažu nam da u životu napravimo izbore koji su za nas najbolji. To ne znači da ne treba da prolazimo kroz teške životne situacije koje mogu da podrazumevaju bilo šta. Ta iskustva su naši učitelji i kroz njih naša duša doživljava svoj rast. Moramo biti zahvalni svakom iskustvu... I dobrom i lošem... Oni nas čine ljudima koji postajemo sa savršenim ulogama koje su nam podarene. Zanimljivo je kako mi preuzimamo razne uloge kako bi jedni drugima pomogli da pronađemo najbolji mogući put. Nekad to izgleda jako teško, nerazumljivo, nekad nam se čini da nikad nećemo moći da rešimo određene izazove kroz koje prolazimo, pa ipak kad sve prođe i pogledamo u nazad, vidimo savršen mozaik situacija koje su nas dovele da budemo na određenom mestu u pravo vreme.

Igra je bila i dalje jeste, sad na neki drugi način ekspresije moje duše. Ona me je naučila spartanskoj disciplini koja mi je pomogla mnogo puta u životu. Naučila me je da vera može da pomera planine, a da ljubav od koje smo satkani može da menja svet. Naučila me je da je otvoreno srce koliko god to nekad bilo bolno, najbrži način da čujemo Boga samog... Sebe same...

Velika prekretnica u vašoj karijeri mogla se očekivati 1991. godine nakon prestižne međunarodne nagrade koju ste u Japanu osvojili sa Konstantinom Kostjukovim. Ipak, stvari nisu krenule očekivanim putem.

Kada smo se vratili počeo je rat, a zemlja je bila pod embargom. Sve što smo ugovorili zahvaljujući toj nagradi je u potpunosti propalo. Zato sam odlučila da odem. Prvo u Minhen, pa Berlin... Italiju... Ovde prilike zaista nisu bile sjajne i praktično nisam bila u mogućnosti da se bavim svojim poslom, a želela sam da igram. Inostranstvo je bilo jedina opcija.

 

Iako ste imali veliku popularnost i postigli značajan uspeh van granica naše zemlje, u jednom trenutku ipak odlučujete da se ponovo preselite u Beograd. Šta vas je navelo na to?

Vratila sam se zato što sam imala malo dete. Tada smo živeli u Milanu i radili noćne poslove, moj partner na filmu i televiziji, ja u pozorištu… Sve je bilo tako uređeno da nisam bila u prilici da odgajam svoje dete kako sam želela. Bilo je mnogo lakše da se organizujemo ukoliko se vratimo u Beograd.

Mislim da sam donela dobru odluku.

Šta je potrebno da bi neko postao najmlađa prima balerina?

Talenat – to nije nešto što možeš da uvežbaš. Što bi rekao Mika Antić: „Ko je učio vodu da bude pitka i vatru da bude vrela?“ To je dar sa kojim se ljudi rađaju. Svako ima taj dar. Svako za nešto drugo. Bilo bi lepo kada bi svako društvo bilo posvećeno da pomogne deci da taj dar u sebi i nađu. Onda niko više svoj posao ne bi doživljavao kao teret i i muku. I život bi svima postala svakodnevna kreacija. Nadahnuće iz srca. Zamislite kako bi ovaj svet izgledao?

Igrači imaju stečen ogroman osećaj odgovornosti. Nije problem pobediti na nekom takmičenju, ili odigrati neku ulogu nekoliko puta. Odgovornost je opravdati tu nagradu, ulogu ili uloge, dato poverenje decenijama kasnije.

Gledala sam negde violinistu za čiji koncert se uvek traži karta više koji je jednom nastupio kao ulični svirač u metrou. Zaradio je samo jedan dolar i skoro niko se nije zaustavio da ga sluša.

Dakle, ipak za uspeh nije presudno samo to koliko znaš i vrediš nego je potrebno da se nađeš na određenom mestu u određeno vreme i u određenim okolnostima. Mada sad, posle ovoliko godina života, ne merim uspeh brojem odigranih predstava, novcem, ili bilo čime što se nažalost sve više opisuje tim imenom... Mislim da je uspeh to koliko smo ljudi uspeli da inspirišemo da pronađu svoju iskonsku prirodu... Svoj dar... Nadahnuće kojim će nastaviti da oplemenjuju i isceljuju ovaj svet, šta god to bilo...

 

Probleme sa kukom ste, uz pomoć alternativnih metoda, godinama držali pod kontrolom. Međutim, imali se nezgodu koja je zakomplikovala situaciju.

Prošlog marta sam pala niz stepenice noseći u rukama flašu od 20 litara koja mi je pala pravo na stopalo i smrskala 3 metatarzalne kosti, pokidala ligamente. Zbog toga sam bila u gipsu šest nedelja. Međutim, okolnosti su bile takve da sam morala da radim iako sam koristila štake. Sve to je dovelo do preopterećenja kuka za koji mi je, još sedam godina ranije, rečeno da mora biti operisan, ali sam, primenjujući znanja koja sam stekla vezana za energetsko isceljivanje dugo vremena uspevala da ga održim funkcionalnim.

Već u avgustu sam bila prinuđena da hodam sa štapom i operacija je bila izvesna. Moram priznati, kao nekome ko je navikao da se kreće i izražava pokretom, to mi je jako teško palo.

U međuvremenu sam došla do informacije o jednoj osobi u Peruu koja je izvesnom doktoru iz Beograda bukvalno spasila život svojim tretmanima. Pošto sam se već bavila različitim vrstama isceljivanja, odlučila sam da stupim u kontakt sa njim

To se sve dešavalo pre operacije kuka. Međutim, nakon operacije koja se baš zakomplikovala, oporavak je išao veoma sporo. Ljudi posle takvog zahvata obično za kratko vreme počinju da normalno funkcionišu, a ja ni dva meseca kasnije nisam mogla da hodam bez pomagala.

Tako sam polupokretna uz pomoć štapa 31. januara prošle godine sela na avion i zaputila se put Perua. Nakon samo 3 dana terapije isceljenja sa tim čovekom ostavila sam štap

Tamo sam se zadržala 18 dana u magičnoj prirodi Amazona koja mi je pomogla da se oporavim. To je bilo zaista neverovatno, magično iskustvo.... Moj kuk (kukovi), su moji veliki učitelji... I na tom iskustvu sam zahvalna.

Škola plesa i prenošenje znanja danas su vaša glavna preokupacija.

Mislila da će sve biti samo privremeno. Naime, kada sam pokrenula školu, počela sam da radim sa srednjoškolcima. Sada primarno radim sa mlađom decom. Na početku  sam imala  otpor prema tome. Ego mi je govorio zašto bih ja sa tako mnogo iskustva i  znanja radila sa tako malom decom. Ali, sada sve ima smisla. Deca jesu seme promene. Oni donose Novo doba. Njihova srca su još otvorena. Sebe vidim kao nekog ko će im držati siguran prostor za tu promenu.

Umetnost je moćna istinktivna sila implantirana u ljudska srca... Umetnost je najstarija religija, a igra početak svega.