Dejan Avramović: Čovek zbog kog slušamo radio

Slovio je za fudbalski biser Borca iz Čačka, međutim, život je imao drugačije planove za njega. Kada je došlo vreme da se opredeli za karijeru, trnoviti put odveo ga je pravo za radijski mikrofon. Danas, njegov glas poznaje čitava zemlja, a emisije koje vodi važe za omiljene. Radio-voditelj Dejan Avramović, u intervjuu za 011info, priseća se kako je na čačanskim radio-talasima postao poznat kao Robert i kakve je sve poslove radio pre dolaska na Naxi radio. Otkriva i koga, sa velikim žaljenjem, nije uspeo da ugosti u kultnoj emisiji “Mojih 50”.

Koje su vam prva sećanja vezana za detinjstvo?

To su svakako ona o mom rodnom mestu Čačku. U tom gradiću bilo je neopisivo lepo odrastati. Živeli smo u slepoj ulici u kojoj se nalazilo, a i danas je tako, 40 - 50 kuća. Tu smo se svi voleli, družili i uzajamno pomagali. Da, tada je socijalizacija bila na visokom nivou. Nije bilo kompjutera, pa ni televizora, naročito ne kao danas. Imali smo dva TV kanala, tako da nije bilo ničega da nam odvlači pažnju od druženja.

Da li ste imali nekakav hobi?

Hobi nisam, ali strast jesam i to prema sportu, posebno fudbalu. Kao 10-godišnjak počeo sam da treniram fudbal u Borcu, gde se ispostavilo da sam bio jedan od najvećih talenata u ondašnjoj Jugoslaviji. Štaviše, nastupao sam i za omladinsku reprezentaciju Srbije, a najveći uspeh smo ostvarili u Šapcu, gde smo na takmičenju republika i pokrajina osvojili prvo mesto i okitili se zlatnom medaljom.

Međutim, kod mene se ubrzo javio jedan problem. Naime, toliko sam uživao u fudbalu da sam zanemario sve druge obaveze. Ponesen raskošnim talentom, pogrešno sam pretpostavio da mi škola ne treba u životu, s obzirom na to da ću biti najbolji fudbaler na svetu, koji, evidentno, nisam postao. (smeh)

Šta vam je bilo činiti?

Jednostavno, morao sam da se latim zanata. Prvi komšija je otvorio stolarsku radionicu i ponudio mi posao, te sam ga, po povratku iz vojske, prihvatio. U toj radnji izrađivao sam parket lajsne i lamel-parket. Ne bih da grešim dušu, posao sam zavoleo, ali kasnije sam shvatio da u tome ne leži moja budućnost.

U to neko vreme, početkom 90-ih godina, u Jugoslaviji su počele da se pojavljuju prve privatne radio-stanice, koje sam redovno slušao. Radio M, u sklopu kojeg je u Čačku bio Radio Dženerika, bio je jedna od prvih, ako ne i prva privatna radio-stanica u zemlji.

Čovek koji bio zaslužan da se nađem na radio-talasima bio je voditelj koji je, u to vreme, pristigao sa Radio Vrnjačke Banje. On je na Radju M imao svoju pričaonicu, gde su se ljudi uključivali u program i govorili o ljubavi, prijateljstvu, tajnama… o svim životnim temama. Jednom prilikom dogodilo se da je u etru nehotice pripalio cigaretu. Ne znam kako i zašto, ali taj zvuk je meni, tada strastvenom nepušaču i sportisti, predočio sliku mene kao radijskog čoveka.

Kako je izgledao vaš prvi nastup na radiju?

U meni se najpre javila želja da učestvujem kao slušalac. Iako mi je bilo 23-24 godine, imao sam tremu da se javim u program. Istovremeno, vukla me je pasija da iskažem svoje mišljenje, te da oslušnem sopstveni glas.

Ipak, nekako sam se osmelio i dobio vezu, ali to nije bilo direktno uključenje u program. Tada biste prvo ostavili svoj broj telefona nekom od tehničara, a tek potom biste bili pozvani. Kada su me pitali za ime, usled bojazni da se ne ,,izblamiram'', a to je u maloj sredini izuzetno nezgodno, morao sam brzo da smislim pseudonim. U to vreme svi su mi govorili da neverovatno ličim na Roberta Redforda, pa sam se, zbog toga, predstavio kao Robert.

Iskren da budem, ,,progutala'' me je trema, ali sam se oslobodio uz prvu rečenicu i krenuo da ,,meljem''. Uopšte se ne sećam o čemu smo pričali, ali jasno se sećam osećaja uživanja koji me je oblio kad sam spustio slušalicu. Elem, koliko sutradan, ljudi su počeli da me oslovljavaju sa Robert. (smeh) komentarišući na najpozitivniji način to što su slušali, a mnogo njih je slušalo. Iako toga ranije nisam sam bio potpuno svestan, očigledno da sam imao prepoznatljiv glas.

Kasnije, sada sa već nekim iskustvom iza sebe, javljao sam se u drugu pričaonicu koju je vodila  Bojana Mosurović, koja je kasnije postala gospođa Ikodinović, ali i moja dobra drugarica. Naravno, predstavljao bih se kao Robert. Ispostavilo se da publika voli ono što govorim, te da se nadovezuje na moje misli. To je otišlo do te mere da mi je Bojana obezbedila da se mesecima uključujem u program kao poslednji slušalac kako bih ja ,,zatvorio'' program. Tako sam postao radijski čovek, ali sa druge strane etra.

Kada ste se odlučili da se nađete za mikrofonom?

To je došlo 1996. godine. Jednostavno sam odlučio da se potrudim i nađem u radijskom studiju. Igrom slučaja održavalo se Evropsko prvenstvo u fudbalu i gorepomenuti Radio M je tražio sportskog novinara. Vlasnik istog mi je, kada sam došao na intervju za posao, rekao da napišem izveštaj utakmice koja se tog dana igrala, te da sutradan dođem i pročitam ga.

S obzirom na činjenicu da nisam znao šta i kako, sastavio sam dva izveštaja: duži i kraći. Kada je došlo na red da to pročitam, opet me je ,,drmala'' trema, ali ovaj put od želje da dobijem posao. Uglavnom, posle prve rečenice sam ,,progutao knedlu'', ali sam nastavio i pročitao izveštaj do kraja.

Bio sam siguran da, od čitave priče, nema ništa, a onda je prozborio vlasnik, čijih reči se i dan-danas sećam. Ispričao mi je anegdotu o svom prvom javljanju na sopstveni radio, kada je imao ogromnu tremu iako, realno, nije imao čega da se boji, naročito ne kritike vlasnika ili dobijanja otkaza (smeh). Ukratko, vlasnik Radija M rekao mi je tog junskog popodneva: ,,Idi da ti Dejan da neki zadatak.'' (Dejan Kolarević, momak koji je, u to vreme, izuzetno dobro vodio Sportsku redakciju Radija M. Dobio sam posao.

Da li vam je to bila odskočna daska?

Naravno. Nedugo potom potražio sam angažman na drugom radiju, jer me nije zanimalo da se bavim sportskim novinarstvom. Kao Dejan Avramović probao da dobijem “gažu” na Radiju 96, ali njegov vlasnik, Dragan Milunović Brzi, nije imao posao za mene.

Međutim, nekoliko nedelja kasnije dotični me je sreo u gradu i pitao me za ime. Predstavio sam se krštenim imenom i prezimenom, a on je na to samo odmahnuo glavom i izustio sledeće: “Ne, ti nisi Dejan, ti si Robert! Beše tražiš posao? Imaš ga kod mene!” I tako sam se 10.10.1996. zaposlio na Radiju 96.

Kako je izgleda prva smena?

Veliki pritisak da, što bi mladi rekli, moram da pokidam. No, nisam imao gotovo nikakvog iskustva pred mikrofonom. Na prethodnom poslu sam se, možda u svega par navrata, na po par minuta našao za istim. Stoga sam rešio da napišem sebi uvod. Prva, druga rečenica… dalje od toga nisam mogao. Rekao sam sebi da ću pričati iz glave, pa šta bude.

Sećam se, u 19 časova i nekoliko sekundi kreće instrumental numere “Kalipso”, kao muzička podloga, i red je na mene da se oglasim. Poželeo sam dobro veče dragim slušaocima i opet progutao knedlu. Međutim, čim sam to obavio, razvezao se mi jezik. Počeo sam da pričam i nikad više nisam prestao (smeh), pa mi je, kasnije u nekim trenucima, vlasnik radija Brzi često govorio: Pusti nekad neku pesmu u emisiji (smeh). 

Kako pamtite taj period na radio-talasima?

Divno sećanje. Bila je to sasvim skromna radijska priča. Jedan trošni kućerak u Vojvode Stepe u Čačku, sa mikseticom, pločama i magnetofonom. Diskovi su tek ,,ulazili u modu''. No, uživali smo i družili smo se. Čak sam na tom radiju stekao prijatelje sa kojima i dan-danas drugujem. Sve u svemu, divna priča o čačanskim radio danima, ali i noćima. (smeh)

Da li ste imali svoje autorske emisije?

Da. U stvari, krajem te 96, kao veliki kvizoman, osmislio sam jedan još neimenovani kviz. On se sastojao iz pitanja, kako sam ja to zvao, iz opšte kulture i nekulture. Kviz je ,,krstio'' drugar i komšija, Zoki Bojović, koji je proizvodio zaista izvanredne štipaljke. Naime, njihov slogan je glasio: “Kad već štipate, štipajte najbolje.” I tako je kviz dobio naziv KVŠŠN. Prva nagrada bile su baš nesalomive, nerđajuće, nerazdvojive, neuništive štipaljke! (smeh)

Na svom vrhuncu kviz je imao 40-50 stalnih učesnika. Da se ljudi ne bi žalili kako ne mogu da dobiju vezu, uspostavili smo red kad se ko javlja svakog ponedeljka uveče. Ali, nismo išli od 1 do 50, već smo kretali iz minusa, pošto je bilo onih koji su se prijavljivali kao -1, -2 slušalac. (smeh)

Uglavnom je dominiralo društvo, koje je bilo poznato pod imenom Četvorka, jer su se javljali iz Ulice 4. juli. Oni su u firmi imali dva telefona na brzo biranje i neprestano su dobijali vezu, ali nagradu nikada nisu podizali. Štaviše, i oni su postali darodavci, pa su drugi učesnici odlazili do njih po nagrade, a ja sam stekao još jednog velikog prijatelja, vlasnika te ,,Inter Bele'', Zorana Ljujića zvanog Džujo. 

Takođe, oduvek sam voleo da imam i poneku romantičnu emisiju. Stoga sam osmislio svojevrsnu željoteku. Slušaoci se nisu uključivali u program, već su slali pisma, koja bih potom čitao. To je trajalo nekoliko godina. Takođe sam imao i svoju ,,pričaonicu'', jer sam i to želeo da probam - da učestvujem u njoj i sa druge strane etra. U stvari, sa prve. I to je bilo ogromno uživanje. Kad je tome došao kraj, stavljena je, ispostaviće se privremena, tačka na moju radijsku priču.

Šta je bio razlog tome?

Smatrao sam da sam ostvario pun potencijal što se tiče lokalnog radijskog života i bio mi je potreban veći izazov. Prelomio sam da se okušam na televiziji. U tom trenutku postojale su tri TV stanice: Spektrum, Čačak i Galaksija. Otišao sam na TV Spektrum, i to na preporuku zeta Velizara zvanog Rus. Ispostavilo da mi ona nije bila ni potrebna pošto smo se direktori Spektruma i ja poznavali. Na sastanku sam predložio da radim kviz i dogovorili smo doslovno za tri minuta.

Kviz je bio napravljen uz pomoć ,,štapa i kanapa''. Išao je svakog petka uživo, a pre toga bismo fizički spuštali telefon sa telefonskom sekretaricom sa drugog-trećeg sprata te zgrade u centru Čačka, kako bismo mogli da uključujemo gledaoce. Kviz se zvao “KVIZ, KVIZ, KVIZ” što je bila skraćenica od: “Kad već imate znanje, kad volite izazov, zabavu, koliko vidim i zaradu...” pozovite, 032 ....... Istini na volju, jeste rogobatno, ali obožavam te igre reči.

Uglavnom, bez sekunde probe počeli smo da radimo kviz, što je potpuno nezamislivo za bilo koje vreme. Čim sam izgovorio pozdrav i broj telefona ljudi su počeli da se javljaju. Javljali su se ljudi iz svih krajeva dokle je dopirao signal TV Spektrum, a posebno me je radovalo kada prepoznam glasove i imena ljudi koji su se javljali i u KVŠŠN, na Radiju 96.

Iako je bilo divno iskustvo, prekratko je trajalo. Televizija se nije baš starala o svojim zaposlenima, pa je otuda počelo da tinja nezadovoljstvo kod saradnika. Kada je izbila svađa među tehničarima, pokušao sam da ih smirim, ali nisam baš dao sve od sebe, jer nisam ni mogao da im rešim probleme. Lakše mi je bilo da se okrenem i odem na kafu sa drugarima koji su me čekali svakog petka posle kviza. Ovaj put to je bilo posle... kratke karijere na TV Spektrum. Nikad se više nisam vratio tamo.

Kasnije sam shvatio da ponekad morate da radite i u nezahvalnim uslovima, ali tada to apsolutno nisam želeo.

Šta je bilo sledeće za Dejana Avramovića?

Beograd, jednom rečju. Mnogo pre toga moj tonac iz kviza KVŠŠN, a kasnije i kum, Aleksandar Mijailović zvani Saša Padrino, kad god bi se vraćao u Beograd, u koji se preselio godinu ranije, zvao bi me da pođem sa njim u prestonicu. Inače, Saša je baš na radiju i dobio nadimak. Zapravo, posvetili smo deo kviza osmišljavanju njegovog pseudonima, gde su slušaoci davali predloge. Jedna devojka se javila i predložila “Padrino”. Pogledali smo se, on je klimnuo glavom potvrdno, ja takođe i od tog trenutka samo su ga njegove devojke zvale Saša ili Aleksandre, a mi ostali - Padrino. (smeh)

Elem, kada sam napustio televiziju, na njegovo iznenađenje, prihvatio sam poziv. Za glavni grad smo zapucali 9. februara 2003. godine. Zajedno smo živeli nekih deset meseci u njegovoj kući na Crvenom krstu, nadomak Beogradsko dramskog pozorišta.

Kakav vam je bio prvi utisak Beograda?

Mračan pošto smo stigli tokom noći (smeh). No, već sutradan sam izašao da, što bi rekli Beograđani, malo izblejim. Čim sam zagazio na trotoar Crvenog krsta, osetio sam se kao da ovde pripadam. Bez ikakvog nipodaštavanja mog Čačka, koji će zauvek ostati moj grad, ali Beograd me je tako omađijao da nisam ni osetio bilo kakvu nostalgiju prema rodnom gradu. Iako nisam imao posao i živeo u tuđoj kući, bio sam svoj na svom. I Beograd je postao moj grad.

Prestonicu sam bolje upoznao špartajući uzduž i popreko. Gledao sam film “Bulevar revolucije”, a sada sam koračao tom ulicom. Posmatrao sam ljude po kafićima, prodavnicama, autobuskim stanicama i upijao sve te novotarije. Znao sam da mi predstoji istraživanje još hiljade hektara ovog divnog grada i ta pomisao me je ispunjavala. Sve u svemu, bila je to ljubav na prvi korak.

Kakav je bio poslovni plan po dolasku u Beogradu?

Nije bilo nikakvog plana. Maštao sam da ću nabasati negde na Ivana Zeljkovića i zamoliti ga da mi prepusti voditeljsko mesto u kvizu ,,Želite li da postanete milioner'', ali sam znao da se to neće dogoditi, jer nema šanse da ga sretnem slučajno, a nemam ,,petlju'' da ga potražim. Toliko samopouzdanje, nažalost, ipak nisam imao.

Do toga, eto, nije došlo, ali se namestilo da me pozove drugarica Goca Urošević. Kada je čula da sam u Beogradu i da nemam nikakav plan za zaposlenje, osim da želim da radim na nekom radiju,  spojila me je sa svojim kumom, Mikijem Perazanovićem, koji je radio u odeljenju marketinga na B92. Nakon par dana dopisivanja, pozvao me je da dođem na B92, koji se tada nalazio u ulici Svetozara Markovića. Samo što sam prešao njihov prag, ,,naleteo'' sam na “Anđela” iz kultnog filma –  Uroša Đurića. Miki me je sproveo kroz zgradu i upoznao sa stanicom, ali ispostavilo se da nije bilo posla za voditelje.

No, sreća je bila u tome što me je Miki povezao sa Stevom Vuletićem, koji je bio glavni i odgovorni urednik na Radiju Akademac, u Ruzveltovoj ulici, u sklopu Auto-moto saveza. Kada sam došao tamo, video sam miksete, mračan mali studio, mlađariju kako ,,zuji'', po prostorijama i meni se to svidelo. Sada je samo preostalo da se ja njima svidim (smeh). Da skratim priču, epilog razgovora sa Stevom Vuletićem je bio takav da ni oni su nisu imali mesta za mene. Međutim, ponudio je da snimim nešto, kako bi on to imao u arhivi i, eventualno, kasnije me pozvao ako se oslobodi neko mesto voditelja.

Dao mi je neki isečak iz novina u 7 - 8 rečenica, to sam malo prostudirao, dao znak toncu da snima i počeo da čitam. Posle druge-treće rečenice, podigao sam pogled kao TV spiker i spazio sam urednika kako mi maše da izađem. Pomislio sam da nije moguće da sam bio toliko loš da mi tako brzo prekine ,,audiciju''.

Kad sam izašao, pitao me je kada mogu da počnem da radim! (smeh) Bio je to 5. mart. Sutradan, 6. marta 2003. godine, označio je početak mog radnog angažovanja na Radiju Akademac u Beogradu.

Koliko ste zadržali na Akademcu?

Dve-tri godine. Bilo je divno sve dok plata nije počela da kasni i dok nije stupio na snagu zakon kojim je ugašeno preko stotinu radio-stanica u Beogradu. Kud ću - šta ću, obratim se za posao drugaru Vojkanu Kostiću, čija je firma bila sponzor nižerazrednog fudbalskog kluba za koji sam igrao vikendima. On, kao vlasnik auto-kuće, nije bio uveren da ja želim da radim kao prodavac automobila i izvesno vreme me je držao ,,na kvačilu”.

Naposletku je popustio i zaposlio me. Ispostavilo se da je njegova skepsa bila opravdana, jer sam se tu zadržao svega četiri meseca. Međutim, čuda li, usledio je poziv prijatelja Željka, koji mi je, i pre toga, navalentno nudio angažman na kruševačkom radiju. Ovaj put sam ga iznenadio, jer sam prihvatio poziv da dođem u Kruševac i vidim na licu mesta kakva je ponuda. I nije bila loša, a najvažnije od svega: Vraćam se na radio!

Bio je to “narodnjački” radio, gde su se uključivali slušaoci iz dijaspore. No, to je bilo kratkog daha. Nakon pola godine uvideo sam da svaki radio nije radio u pravom smislu te reči i digao sam sidro. Ujedno sam shvatio da taj deo Srbije nije za mene, pa sam se vratio u Beograd.

Koliki put ste onda morali da prevalite da biste se vratili na beogradske radio-talase?

Golem. (smeh) Po povratku u Beogradu bio sam, dakle, nezaposlen. Ukratko, preko sestre sam našao posao u diskontu pića i, što se tiče zarade, slobodno mogu reći da je to bio najgori posao u istoriji čovečanstva (smeh). Potom sam prihvatio i dodatni posao, kao dostavljač pica, sve dok me drugarica Sneža nije pozvala i rekla mi da Naxi Radio traži tonca.

Naxi je na Bežanijskoj kosi, a ja sam tada živeo u Bloku 62. Dakle, na oko 9 minuta pešice odatle i to onim čuvenim stepenicama. Ako nekoga zanima, ima tačno 106 stepenika - brojao sam! Uglavnom, sav čio i veseo došao sam na razgovor, ali je na razgovor došao još jedan momak, koji je, ispostaviće se, imao više sreće. Ali samo nakratko.

U međuvremenu sam počeo da radim za jednu veleprodaju na Altini, na preporuku zeta Miroslava, a posao mi je bio da obilazim maloprodaje po gradu i nudim im tu kinesku robu. Dakle, ,,klaparanje'' po gradu, što mi je pomoglo da dodatno upoznam i još više zavolim Beograd. To ,,tumaranje'' po gradu navelo me je do drugara zubara Bojana Pejovića. Ispričam mu kako mi se raspršio san o Naxiju, a on mi na to kaže da za koji dan kod njega u stolicu seda Maja Rakovic, glavna i odgovorna urednica Naxi radija i da očekujem poziv u četvrtak.

Tako je i bilo. U četvrtak me je Boki pozvao i pitao da li imam Majin broj telefona. ,,Naravno da imam''. - ,,Zovi je odmah'', rekao je vrhunski zubar i isto takav čovek, tako da sam ga poslušao i dogovorio sa Majom novi sastanak, nekih mesec dana posle onog prvog, neuspešnog.  Tog 26. novembra 2007. objašnjavala mi je kako Naxi radio funkcioniše i nakon 15-20 minuta rekla da će mi pružiti šansu: ,,Možeš danas da počneš da radiš sa Jelenom Barac. Njen deo programa počinje u podne, pa možeš da joj se pridružiš. Oduševljeno sam prihvatio, ali zamolio da, ipak, počnem sutradan, jer mnogo volim 27. novembar, pored ostalog i zato što su neki meni dragi ljudi rođeni tog datuma, a i zato što je Radio 96, na kome sam proveo tih nekoliko predivnih godina, slavio svoj rođendan upravo tog datuma.

Kakav ste prvi dojam ostavili na Naxiju?

Pazite, dogovor je bio da je, ako se do kraja radne nedelje pokažem i dokažem, posao moj. U protivnom, razilazimo se. Sutradan sam se upoznao sa koleginicom Jelenom Barac i, bez ikakve pripreme ili napisane reči, ušli smo u studio i u podne započeli program.

Radili smo kao da se znamo 15 godina, a ne 15 minuta. Toliko smo se dobro uklopili, da su se telefoni usijali od poziva i pohvala... To je bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu.

Kako je došlo do toga da radite emisiju “Dodir noći” na Naxiju?

Na osnovu moje ogromne ljubavi prema Đoletu Balaševiću, te načinu mog izražavanja, uredništvo lako zaključuje da sam vrlo romantičan tip. Ta romantična crta dovela je do toga da mi ponude da radim večernju emisiju, gde bih komentarisao ljubavne pesme. I 31. marta 2008. u etru je počeo da se emituje “Dodir noći”. Isprva je emisija išla svake večeri, čak i subotom i nedeljom. No, s vremenom je postalo mnogo zahtevnije, a i programska šema se menjala, pa smo zaključili kako je bolja opcija da se ,,Dodir noći'' emituje radnim danima, uveče od 9 do ponoći. Tako je i ovog avgusta 2023, dok se približavamo 5000. izdanju.

Ono što je meni fascinantno jeste da emisija ima jednu jedinu temu - ljubav, a ja još uvek, i posle 15 godina, imam inspiraciju da iz nekog drugog ugla kažem nešto o toj najlepšoj pojavi među ljudima, o tom najdivnijem osećaju na svetu. Ona je neiscrpna i beskrajna. Nije ovo nikakav revolucionarni koncept emisije, ali ljubav je univerzalna i univerzumska i ona će zauvek da zauzima mesto broj jedan u našim životima, a shodno tome treba i pričati o njoj i pevati ljubavne pesme, pa čak i kada ne umemo da pevamo, što je moj slučaj (smeh). Otuda imamo slušaoce koji su sa nama od prvih dana odnosno večeri, koji su nas slušali i tokom svojih studentskih godina, a već odavno su porodični ljudi, roditelji i mnogo se obradujem kada mi to napišu na Fejsbuk stranici ,,Dodir noći Naxi radio''. Tada posebno budem siguran da sve to ima smisla. 

“Dodir noći” nije jedina emisija koju vodite.

Tako je, druga je ,,Mojih 50”. Velika većina zna za nju, iako nužno ne zna ko je voditelj imenom i prezimenom, ali meni to ne smeta, jer uglavnom se ispostavi da im se sviđa kako taj ''NN voditelj'' vodi razgovor, što je meni i više nego dovoljno. Publicitet jeste dobra stvar, ali samo kada je u nekim granicama. Ove moje su savršeno postavljene, čak ne ni mojom zaslugom, nego se tako desilo i apsolutno mi prija.

Što se same emisija tiče, koncepcija je ta da poznate ličnosti, koje se odazovu na naš poziv, odaberu i komentarišu 50 omiljenih domaćih pop-rok pesama. I većini se to baš sviđa, a mnogima je i omiljena radio-emisija, pa nije redak slučaj da se ljudi ,,sami pozivaju'', i to ne samo poznate ličnosti, već i skoro svi moji drugari i prijatelji. I svi uz taj ,,samopoziv'' tvrde kako bi ta emisija bila najslušanija. Možda nekad i proverim da li su u pravu (smeh).

Kroz ovu emisiju prodefilovale su se mnoge “face”, i uvek je nezahvalno pominjati imena, jer svi su zaslužili da ih pomenem u lepom kontekstu, ali nikad neće biti vremena i prostora da pomenem svakog, jer uskoro će i 1000. izdanje, pa je to previše ljudi i za više intervjua, a kamoli za jedan. Ali zarad zanimljivosti, evo, izdvojiću jednog. Peđa Bjelac, koji je, statistički gledano, naš najgledaniji glumac, prvenstveno zbog uloge u filmskom serijalu o Hariju Poteru.

Elem, nekako sam uspeo da se domognem njegovog broja telefona i da dogovorim gostovanje. Kad smo se uključili u program, poželeo sam mu dobrodošlicu i zahvalio na vremenu koje će posvetiti slušateljkama i slušaocima emisije ,,Mojih 50'', na šta mi je on rekao kako bi se pozvao sam, da ja to nisam uradio, jer mu se mnogo sviđa emisija i kad god ima vremena odsluša je. Teško da veći kompliment možete da dobijete.

U toj emisiji gostovao je pregršt poznatih ličnosti. Postoji li žal što nekoga niste ugostili?

To bi definitivno bio Đole Balašević, koji je za mene bio najveći umetnik na svetu. Naglasak na umetnik, jer je bio izvrstan kantautor, pisac i stand-up komičar. On bi vas na nastupima najpre dovodio do suza od smeha, a onda otpeva, recimo,  ,,Provincijalku”, ili ,,Nedostaje mi naša ljubav'' ili nešto slično, pa vas prodrma iz drugog ugla - i opet suze... Imao sam ogromnu privilegiju da ga upoznam i da se družimo. Nekoliko savršenih anegdota s njim ostaće mi zauvek u sećanju. Čak sam po njemu i dao ime svom sinu, tolika je to ljubav i toliko poštovanje.

Inače, da ne grešim dušu, bilo je prilike da gostuje u “Mojih 50”. Štaviše, bili smo na ivici dogovora, ali u isto vreme me je kontaktirala saradnica Ivana Ivanovića, zamolivši za kontakt sa Đoletom, pa sam ga pozvao da pitam da li da dam broj i kada je odobrio, predložio sam mu da obavezno ode u tu emisiju,  kako bi ga mnogo više mladih čulo i videlo. Mladima je neophodan takav uzor, a neki i ne znaju kakva umetnička gromada živi u njihovoj državi.

Tako je i učinio. Ta epizoda je, naravno, bila spektakularna, jer ju je vodio sam Đole. ,,Veče bez Ivana Ivanovića''.

Nakon toga nisam želeo da insistiram na gostovanju, mislivši ,,biće vremena i prilika'' ali nije bilo. Poslednji put sam ga video na njegovom pretposlednjem koncertu, u Novom Sadu, na Bogojavljensku noć, 2020. godine. Tačno 13 meseci kasnije, 19. februara 2021. stigla je ta vest u koju ni danas ne želim da verujem: Đole Balašević ,,nas je napustio''?! Ne, nije! Živeo Đole!

Kakvi su vam planovi za budućnosti?

Apsolutno svi budući planovi vezani su za mog dvogodišnjeg sina Đorđa, koji predstavlja moj život i moju sreću. Što se tiče radija, na Naxiju sam prezadovoljan i nadam se da će sve ostati kako jeste, a usput napišem i poneki stih koji će neko ,,sutra'' da otpeva, ili će se naći u nekoj zbirci pesama, videćemo... Život ne treba previše planirati. Treba ga živeti.