Dejan Pantelić: Najvažnije u životu mi je da budem dobar otac, muž i prijatelj

Dejan Pantelić jedan je od najpoznatijih i, slobodno se može reći, najvoljenijih domaćih voditelja. Svoju reputaciju izgradio je vedrim duhom i harizmom, ali i posebnim načinom na koji vodi kvizove tako da je uvek na strani takmičara sa kojim empatično proživljava sve teške trenutke i dileme, tuge i radosti.

Sa svojom porodicom preko glave je preturio mnogo toga i, uz veliku pomoć najbližih, uspeo da se izbori sa teškom bolešću. Iz svega Dejan Deki Pantelić izašao je ne samo kao “preživeli” već jači, još dobronamerniji i sa iskrenim osmehom na licu kojim pleni. 

Za 011info Dejan priča o stvarima koje smatra najvažnijim u životu, govori čime se najviše ponosi u svojoj karijeri i otkriva koje ambicije ima za budućnost.

Čini se da većina ljudi put krči od spolja ka centru. Vi ste, opet, nekako krenuli obrnuto.

Rodio sam se na Crvenom krstu u ulici Kneza od Semberije i tu sam živeo do treće godine.

Ono čega se sećam sa Krsta su staklene flaše mleka koje su ostavljane pored vrata. Mislim da bi to sada bilo nemoguće jer bi vam ih neko sigurno uzeo. Međutim, tada se brinulo o ekologiji. Danas morate da propagirate non stop i govorite da kese zagađuju planete, da su pronađene čak i na dnu okeana i da se uništava živi svet.

U nekim zemljama je to mnogo ranije probuđeno i moramo i mi da se menjamo na bolje.

Kako bilo, moji roditelji su, kao i mnogi drugi radnici, tada dobili stan na Novom Beogradu. Bio sam mali, ali sećam se da, kao porodica, nismo bili baš nešto srećni što odlazimo u deo Beograda koji je, do juče, bio pesak i močvara. Tu nije bilo ničega i odjedanput su se tu pojavili neki soliteri gde je trebalo da mi živimo.

Međutim, samo odrastanje u bloku 45 danas je postalo sinonim za veliki broj ljudi koji su nešto napravili i ostavili nekog traga iza sebe u javnom životu. Iako početak nije bio slavan, danas sam ponosan na taj blok i moje odrastanje vezujem baš za njega. Tu i dalje živim sa mojim dragim komšijama i drugarima.

A, komšije su bila sve sama slavna imena.

U zgradi u Jurija Gagarina 207 gde sam živeo imao sam za komšinicu Isidoru Bjelicu odnosno porodicu Bjelica, koji su se kasnije tu doselili iz Sarajeva. Bio je tu jedan fantastični glumac Toma Kurozović - veliki prijatelj Branka Ćopića, mada da ga se mnogi sećaju i kao Misirca iz Otpisanih. I onda imate svake godine vrhunskog Deda Mraza - čika Tomu koji donese kostim iz pozorišta. Tako da smo mi deca bili totalno privilegovani i nekako smo drugačije doživljavali tu Novu godinu od naših drugara iz ostalih zgrada. To je bila predstava. Onda imate Dušana Petričića čuvenog karikaturista, pa Jovana Hadži-Kostića neverovatnog novinara i starog Beograđanina koje u Novostima imao, na srednjim stranama, rubriku TRN - takoreći nezvanično. Družio sam se sa njegovim sinom, a bili smo i dvojnici telefonom pa sam stalno odlazio kod Hadži-Kostića da pitam da li telefon radi, pošto je Jovan telefonom diktirao rubrike kolegama u novinama. Na desetom spratu smo stanovali mi, a iznad nas je stanovao poznati bivši političar Zoran Šami koji je bio profesor na matematike na Saobraćajnom fakultetu, glumica Vesna Đipić i kod mene na spratu je živela Bojana Andrić koja je na RTS napravila emisiju Trezor i podsećala nas na neke lepe stvari koje je RTS ranije radio. To je jedna obična zgrada u Jurija Gagarina, a da ne pričam to su bili ljudi i zaposleni u Beograd putu i drugim firmama. Nekako smo svi dobro funkcionisali i imali privilegiju da se družimo sa takvim veličinama koje kada i danas spominješ imaš neki respekt. 

Dakle Novi Beograd vam je, što se kaže, ušao pod kožu kao i mnogima?

Veliki broj školskih drugara koji su se kasnije odselili, i dalje gravitira ka tom delu grada i tu se viđamo. Da li u dečijem parkiću, na nekom splavu ili kada šetamo. Svi smo tu prisutni.

Drago mi je što smo ostali vezani i što se držimo jedni drugih, međusobno se pomažemo. To mi je vratilo veru u drugarstvo.

Sada, posle 49 godina koliko imam, ne ide mi se dalje od Novog Beograda, mada i on postaje tesan poput centra koji je odavno pretesan i za život i za poslovanje. Imam terasu koja gleda prema Savi i nema ništa lepše nego kada ustanem u šest ujutro, izvedem psa i vidim ljude koji tu vežbaju, šetaju ili su izveli decu. Nekako, bez obzira što ste na par kilometara od centra grada gde je veliki broj ljudi i gužva, opet ste nekako izdvojeni i u normalnijem i humanijem načinu životu.

Tu svakako pomaže i blizina reke?

Sava dosta pomaže da se napune baterije. I kada sam premoren, supruga, deca i ja odemo da se prošetamo niz kej, tu nam je.

Mi kao Beograđani mislim da ne osećamo te dve reke kao nešto što je stvarno blago. Nemamo tu naviku da izađemo na reku. Poslednjih godina je tek počelo da se sve spušta na reke i da se urbanizuje taj deo, da nam se otvaraju ti neki vidici i da shvatamo da imamo jedan prelepi deo u kome možemo da živimo normalno.

Opet, s druge strane, grozim se kada ne vodimo računa pa se đubre nalazi i sa leve i sa desne strane reke. To su neke stvari koje moramo sami da rešavamo i da edukujemo svoju decu.

Dakle vaspitanje i jačanje zajednice na prvom mestu?

Uvek sam bio dobar drug i dobar komšija, mada je malo glupo da tako govorim sam o sebi. Ali, to je nešto što oslikava moje roditelje, brata, moju porodicu. Tako vaspitavam i svoju decu. Sećam se i kada sam, kao klinac, živeo u soliteru od 11 spratova. Svi smo se redovno javljali jedni drugima. To je bilo važno. Sada imaš ljude u okruženju koji neće da ti se jave. Izgubili smo tu komunikaciju između komšija.

Uvek se šalim da su nas klima uređaji zatvorili. Kada smo ih ugradili, zatvorili smo ulazna vrata. Ranije je promaja bila ta koja je hladila sve stanove na spratu i odlazili smo jedni drugima na kafu i smejali što se u nekim zapadnim zemljama komšije ne posećuju i ne druže. A, mi smo znali i šta komšija ima za ručak, da li će nas oni odvesti do škole ili pričuvati jer roditelji rade.

Otuđili smo se danas i gledamo se kroz špijunku kroz koju vodimo tuđe živote. Nekako nas je rijaliti sve zajedno uhvatio. Umesto da živimo normalnim komšijskim životom. Kada smo zajedno, jači smo.

S druge strane, imam prijatelje koji imaju samo jedno dete i pitam ih zašto nemaju još, zašto mu nisu pružili još nekog brata ili sestru. Oni me pitaju: “Koliko porodica znaš koje imaju više dece, a ona međusobno nemaju tu pravu komunikaciju. Jedan otputuje u inostranstvo i čuju se samo par puta godišnje. Ovako, jednom detetu pružamo sve što možemo. Vaspitanje, dobru školu”.

Mislim da smo ipak postali malo sebični i to mi smeta.

Nažalost, gazi nas vreme, borba za kintom, brza komunikacija i onda zaboravljamo na prave vrednosti u životu. Ja ih nisam zaboravio.

Ko je kriv što zaboravljamo?

Godinama sam radio maturske večeri. Na toj maturi svi dobijemo neku diplomu da smo odrasli i da, od tog trenutka, možemo da vodimo računa sami o sebi. Da smo odrasli ljudi. Radeći te mature shvatio sam da nama odrasli ljudi, ne mogu da kažem deca za osamnaestogodišnjake, izlaze iz škole, a da ne znaju tablicu množenja. Da ne pričamo o osnovcima koji posle male mature ne znaju azbuku i neke elementarne stvari.

Ko je tu kriv? Država? Mislim da nije. Nastavnik? Mislim da nije ni on, već roditelji sami. Žale se ljudi kako njihova deca neće da čitaju. Zapitajte se kada ste poslednji put vi uzeli da pročitate neku knjigu i da vas je dete videlo kako to radite. Oni jednostavno kopiraju ono što vide.

Ukoliko ne kopiraju roditelje, deci su uglavnom sportisti idoli. Kao čovek koji se u mladosti veoma interesovao za fudbal, da li bi ste svojoj ili tuđoj deci preporučili da odaberu taj put.

Skoro sam Novaka i Jelenu Đoković pitao, imao sam to zadovoljstvo da budem voditelj na jednom događaju njihove fondacije, da li bi voleli da njihova deca, sutradan, budu vrhunski sportisti. To su velika odricanja, ne prolazi se detinjstvo, klikeri, pesak, penjalice i igre koje su uobičajene za odrastanje. S druge strane, ti si na terenu na plus 40 i od tebe se očekuje da pobediš i budeš najbolji. Svaki neuspeh se kritikuje i ne prihvata, a zaboravlja se šta si uradio za ovu zemlju. Kada kažeš Novak Đoković svuda u svetu svi znaju da je iz Srbije. Koliko košta ona zastava koju nosi na patici, koliko košta da piše Novak Đoković – Srbija na Vimbldonu ili na US Openu?

I on kaže: “Ja ću ih podržati da rade ono što budu želeli da rade, a mi ćemo se, kao roditelji, truditi da im pružimo sve”.

Moj sin je trenirao fudbal, pa košarku i sada tekvondo. Ja ne bih voleo da mi deca budu vrhunski sportisti. To je, po mom mišljenju, previše odricanja da bi jednoga dana, možda, imali zlatnu medalju oko vrata.

Ipak, voleo bih da, kao što sam ja sam izabrao svoj poziv i oni sami izaberu.

Kao što sam sam izabrao da ću se lečiti u Nemačkoj iako su mi ovde govorili da će mi ovde biti indentično. Ipak, nakon operacije koju sam imao u Srbiji, odlučio sam da odem u Nemačku. I pitaju me ljudi da li da idu u inostranstvo da se leče. Moj odgovor je uvek isti – to morate sami da odlučite.

Putevi su čudni i treba ih samo pratiti.

Čini se da je takav način razmišljanja karakterističan za ljude koji pamte Tita.

Sećam se druga Tita i danas me klinci pitaju o tim vremenima. Pamtim kada sam išao na doček na auto-putu, kada se Tito vraćao iz nesvrstanih zemalja. Krenuo sam sa karanfilom koji mi se na pola puta precvikao, tako da sam na povorku, kada je prolazila, bacio samo stabljiku.

Ne mogu da kažem da je to vreme bilo mnogo bolje ili kvalitetnije. Ali smo, kao narod, nekako bili bezbrižni i živeli bliže jedni drugima. Smeta mi protok informacija koji danas prolazi neverovatnom brzinom. Nešto što se dogodi na bilo kom kraju zemaljske kugle, danas istog trenutka dolazi do nas. Ranije je trebalo da prođe neko vreme da bi dobio tu informaciju.

Nedavno me jedan prijatelj pitao da li sam video koliko ima bolesnih ljudi u svetu. Zapravo se radi o tome da samo brže dobijamo informacije o tome.

Kada sam bio klinac nije bilo interneta. U celoj zgradi samo par stanova je imalo fiksni telefon i još je svako imao dvojnika. I tada je bilo bolesnih, ali se informacija o tome nije dobijala odmah.

Gde Dejan Pantelić najviše voli da provodi vreme?

Moj omiljeni deo Beograda je jedan kućerak “na lakat”, kao kod Balaševića, koji imam u Mislođinu. Moji roditelji su to kupili pre dvadeset i kusur godina i shvatio sam da ja to treba da nadogradim i prilagodim vremenu u kome živimo. Drago mi je što i moja deca vole da odu tamo i što će moći da, sutra, nastave tamo gde smo supruga i ja stali.

Inače se ne vezujem za stvari. Možda je to vezivanje postojalo malo na prvoj televiziji na kojoj sam radio, na Pinku, pa sam imao malo knedlu u grlu kada sam prelazio na BK. Ali sam odatle na RTS prešao sa osmehom na licu, a sa još većim na TV Prvu. Možda će taj osmeh biti još veći kada budem prelazio na petu, šestu televiziju. 

U biografiji imate upisana razna zanimanja, od vozača, preko pekara, konobara pa do di-džeja, novinara i voditelja. Kako bi definisali šta je, to jest, ko je Deki Pantelić?

Pod broj jedan sam roditelj i, nadam se, dobar suprug evo već 17 godina. Pod broj dva sam dobar drug, a tek onda novinar i voditelj.

Negde se grozim i krivo mi je kada vidim da se ljudi, posle ne znam koliko godina braka, kada naiđu na prvu prepreku, razilaze i ne mogu da se spoje još jače. Supruga i ja smo za ovo vreme nailazili na velike životne prepreke iz toga smo izašli jači. Nažalost statistika pokazuje da ljudi kada nalete na takve probleme kao što je bolest deteta, se obično razilaze. Međutim, mi smo iz svega izašli još jači i bliskiji. Napravili smo dobru simbiozu.

O meni neko može misliti da nisam dobar voditelj ili da nisam simpatičan, ali ono što mi niko ne može oduzeti to je ono gde sam najbolji - kao roditelji i suprug. Mislim da sam tu najjači. A, sa druge strane se nalazi to drugarstvo. To je nešto što ne možeš da me oduzmeš.

Sve što radim, radim iz srca. Kada na televiziji radim emisiju, ja ne foliram. Moj osmeh nikada nije veštački i nikada neće biti. Predajem na fakultetu za medije FAM u Sremskim Karlovcima i kada radim javne nastupe, isto i sa političarima, menadžerima, direktorima i tako dalje, ono što tražim od njih je to da kakvi su prirodno, takvi budu i pred kamerama i u javnom nastupu. Da se ne vidi taj veštački osmeh. 

Vaša prva ljubav bila je radio, a kažu da ko se jednom inficira virusom radia postaje zaražen za ceo život. Opet, posao voditelja je nešto što je obeležilo vašu karijeru.

Slušam, pre neki dan, na S2 radio stanici da traže voditelje. I zastanem na trenutak i pomislim kako bih mogao da se prijavim.

Meni je brat jedan od osnivača Indeksovog radio pozorišta. Taj radio je nekada bio institucija u ovom gradu i odrastao sam uz te priče i smešne situacije kroz koje su prolazili Mićko Ljubičić, Petrući, Bićko, Voja Žanetić i pokojni Neša Leptir koji je bio član ove grupe. Uvek sam se nadao da će me pozvati da idem sa njima na turneje i vidim kako to izgleda van Beograda i iskreno sam uživao kada bi me poveli.

Dozvoljavali su mi i da na njihovim snimanjima u Radio Beogradu glumim aplauz, što je za mene bilo neverovatan uspeh :)

Inače, Jugoslav Ćosić je bio jedan od pisaca za Indexovo pozorište i bio sam opčinjen svim tim.

Nakon završetka vojske sam pokušao da upišem glumu. Bio sam jako stidljiv i mislio sam da ću uspeti da prevazićem te neke stvari i da imam talenta, ali nisam prošao. Ipak, to mi je mnogo značilo. Recimo i dan danas se družim sa drugaricom sa kojom sam zajedno spremao prijemni.

Na radiju sam počeo sasvim slučano da radim. Drago mi je da nisam ostao na nivou DJ Dekija i Mega Dekija i ponosan sam što danas radim emisiju “150 minuta” koja traži da budeš ozbiljan, ali i da budeš malo šaljiv, fleksibilan i da zabaviš publiku. To je upravo kako zamišljam da treba da izgleda voditelj.

Inače, ne odvajam voditelje tako da kažem ti si za zabavu, ti za kulturu, ti za sport. To je kao da dovezeš automobil kod majstora, a on ti kaže da radi samo Audi. Šta BMW nema isti takav motor?

Moraš da si u svemu edukovan i da se prilagodiš onome ko te je zaposlio, a on će ti reći šta je ono što od tebe očekuje. 

Koji trenutak u karijeri ćete zauvek pamtiti?

Radio sam emisiju “Uzvodno” vezano za fudbalsko svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Tada sam prešao sa BK na RTS i bio sam ponosan da razgovaram sa velikim fudbalskim veličinama. Tada sam otišao da pogledam utakmicu naše reprezentacije protiv Argentine i mislim da smo izgubili sa 6-1, ali sam video uživo atmosferu koja je bila kao da smo u Argentini. Doduše, nisam bio na čuvenoj Bombonjeri, ali sam doživeo kako to izgleda kada voliš svoju zemlju, kada voliš svoj grb i kada bodriš svoje igrače. Argetinci su došli da pokažu da su najbolji i sa željom da budu prvi. U jednom trenutku ulazi Maradona u ložu gde su bili novinari, skida svoj dres i počinje da bodri reprezentaciju. To je bilo nekih desetak minuta pre početka utakmice, a on dalje nije prestao narednih 90 minuta. Do samog kraja meča. Svi oko mene su imali dres Argentine, navijači nisu prestajali da navijaju i svaka im čast.

Volim to pošteno navijanje.

I kada se završila utakmica Argentinci su mi pružili ruku. Nisu me ismevali već im je bilo žao što nismo pokazali više, a imali smo dobre igrače. Pokazali su da su veliki i kada gube ikada pobeđuju. I sada se najezim kada pomislim kako je sve bilo.

A što je to što Pantelić najviše voli da radi?

Ono što najbolje znam to je da bez ikakvih problema ustanem i da imam 300, 500 ili 20.000 ljudi ispred sebe, da pričam pred njima i da ih gledam u oči. Mislim da je to trening koji sam dobro odradio i smatram da mi javni nastupi idu fenomenalno. Obožavam kada imam ispred sebe mnogo ljudi kojima se obraćam. Nemam nikakvu tremu, ali imam zadovoljstvo. Ne zato što se osećam nadmoćno, već zato što sam u stanju da nateram kako prvog tako i 501. u poslednjem redu, da me sluša, što je veoma teško. To je ono što obožavam da radim. 

Mislim da sam jedini ko je uspeo da u Beogradskoj areni napravi meksičke talase. To sam uradio na Evropskom prvenstvu u futsalu i stvarno sam ponosan zbog toga. Pre početka utakmice sam izašao i rekao publici da, kada bude videla na velikom ekranu natpis “meksički talasi” tog trenutka - “Zamolio bih da ovaj ovde red, da vi gospodine, ne morate da ustajete. Dovoljno je da dignete ruke”.

I onog trenutka kada sam rekao “Ajmo meksičke talase sad”... jedan krug, drugi i treći krug sam uradio. To niko nije uspeo kod nas. Mi nismo takav narod da se palimo na te stvari, ali to znači da imam neke autoritet i da ljudi mogu da bi veruju.

Kada smo kod poverenja zbog bolesti ste napravili veću pauzu u karijeri. Nakon povratka veliki broj ljudi vas je pitao za pomoć i savet i to upravo zbog toga što u vas imaju poverenje.

To je nešto što me prati poslednjih sedam godina, nažalost. Više bih voleo da je povod za zvanje neka lepša stvar. Ljudi se hvataju za slamku i ne znaju u tom trenutku gde je levo, gde je desno, pa ako mogu da dođe do mene, a još sam javna ličnost, nadaju se da mogu da im dam neke smernice.

Sa tim stvarima treba voditi računa i kada me ljudi pitaju da li je to i to dobro kažem im sve je dobro. Kada u glavi sebi napravite priču da je ta voda koju ste dobili da pijete, a koja je navodno iz nekog manastira, osveštana i lekovita, a zapravo je sipana iz česme, taj placebo momenat je bitan kod pacijenata.

Takođe bitno je da ga niko ne sažaljeva u tom trenutku. Okolina pacijenta mora da tera dalje i da ga diže, jer tog trenutka sam pacijent traži sažaljenje, “jadan ja”, a kada pacijenti dođu u tu fazu, onda je gotovo.

Ja sam skoro bio u fazi “jadan ja” i ne krijem da sam bio psihički razbijen, ali sam imao porodicu i prijatelje oko sebe koji su me podizali i držali i tražili od mene da guram dalje. Dok sam bio u Nemačkoj na lečenju, kada me prijatelji pozovu preko skajpa, niko mi nije postavio pitanje “Živ li si?” što je uzrečica kod nas, ali ti u tom trenutku veoma smeta. Sasvim suprotno. Raspitivali su se za medicinsko osoblje, pogotovo žensko i tako dalje :) To podrška mi je mnogo značila i takve stvari se ne zaboravljaju.

Svi oni koji imaju zdravstveni problem moraju sami da pronađu rešenje. Isto tako svi mi živimo život ovako ili onako i ne slušamo svoj organizam. A, organizam javi kada ima neki problem, javi 100%, a mi to eliminišemo. Kao - nije ništa proći će. Umesto toga treba odmah ići kod lekara pa neka on kaže da nije ništa.

Šta su planovi za budućnost?

Porodica na prvom mestu, a što se tiče širih planova - da se završi osnovna škola, upiše srednja i fakultet, da jednoga dana svoju ćerku odvedem pred oltar, da sa svojim sinom nastavim da funkcionišem kao i do sada i da se borim na svim poljima. Pa i tamo gde sam najtanji, a to je FIFA 2019 gde moram noću da ustajem i da vežbam da me ne bi odrao :) Šalu na stranu plan mi je da budem tu za svoju decu i da im nikada ne falim kao roditelj.

Što se tiče posla želja mi je jedan dobar kviz jer mislim da se tu dobro snalazim i da nagrade budu mnogo, mnogo veće jer gledaoci vole kada takmičar pobeđuje televiziju i osvaja veliki novac.

Veoma mi je prijalo kada sam upoznao Olivera Mlakara koji vam kaže da vas gleda na YouTubeu i da ste odlični ulozi voditelja kviza. To mi zaista znači jer pokazuje da nisam sve ove godine na malom ekranu uzaludno bacio i da sam ostavio bar neki trag.