Dragoljub Zamurović: Neustrašivi pustolov sa foto-aparatom

Svojim foto-aparatom ovekovečio je najlepše, ali i najružnije lice Beograda. U mnogobrojnim foto-monografijama ilustrovao je prirodnu raskoš Srbije, a njegove fotografije pobrale su brojne nagrade i krasile naslovne strane časopisa “Life” i “Time”. U intervjuu za 011info naš proslavljeni fotograf Dragoljub Zamurović priseća se svojih korena, odrastanja na nadomak Tašmajdana i prepričava dogodovštine iz vazduha koje su u više navrata mogle da ga koštaju života.

Imate veoma zanimljivo poreklo i porodičnu istoriju.

Oduvek su me zanimali koreni i poreklo. Zato sam i uradio DNK testiranje, koje je pokazalo da je prvi Zamurović bio čovek po imenu Georgije Zamur, koji je 1692. godine došao iz Grčke i nastanio u današnjem Iđošu, kraj Kikinde. Vremenom je prezime Zamur dobilo sufiks -ović i postalo Zamurović.

U 19. veku Svetozar Zamurović, moj pradeda, inače kolar po zanimanju, došao je u Beograd i zaposlio se kao dvorski kolar. Dobio je stan u ulici Dvorskoj 7, današnjoj Dragoslava Jovanovića, odmah preko puta tadašnjeg dvora.

Otac mi je ispričao jednu zanimljivu anegdotu vezanu za pradedu Svetozara. Naime, jednog dana je dobio zadatak da “provoza” austrijskog ađutanta po Beogradu. Dok su prolazili pored njegove kuće prosto niotkuda je doleteo nepoznati predmet koji je, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, odsekao ađutantu resicu sa uha. Kada se Svetozar bolje zagledao u predmet, shvatio da je to deo koji se koristi za potkivanje i da je odleteo sa kopita upregnutih konja. Odmah mu je bilo jasno da je njegov sin Aksentije bio taj ko je praćkom pogodio ađutanta u uvo, ali je držao jezik za zubima.

Po povratku sa posla, hteo je da "ubije boga u njemu". Majka, poreklom iz Banata, sakrila je Aksentija toliko dobro da otac nije mogao da ga nađe tri dana. Kada su se strasti smirile, Svetozar je samo hteo da vidi svog sina živog i zdravog. Supruga ga je odvela do škrinje, gde se ispod posteljine skrivao mladi Aksentije. (smeh)

Znači Aksentije se izvukao za dlaku. Šta je kasnije bilo sa njim?

Proslavio se kao poslastičar. Imao je svoj lokal na Terazijama i iznedrio je mnoge druge poslastičare. Recimo, šegrtinjegovih šegrta su kasnije otvorili svoje poslastičarnice “Petković” u Ilije Garašanina, “Zlata” u Kralja Milana i “DJ” u Svetozara Markovića.

Kasnije se zaputio u Ameriku kako bi zaradio koji dinar. Čim je izbio Prvi svetski rat, on se vratio nazad kao dobrovoljac. Bio je među onima koji su prešli preko Albanije i završili na Solunskom frontu. Nakon okončanja rata, kao dobrovoljcu, od države mu je sledovalo parče zemlje pa je dobio tri hektara nadomak Skoplja i tako se porodica preselila u Makedoniju.

Ipak, mesto ga nije držalo?

Aksentije se vratio natrag u Ameriku, ostavljajući suprugu samu sa tri sina. Nedugo zatim izbio je Drugi svetski rat. Jednog dana Bugari su upali u dom Zamurovića i krenuli da pljačkaju naočigled svih ukućana. U svoj toj pohari neprijateljski komandant je nabasao na sliku majčinog oca. Kada je video da na poleđini piše Branko Bugarski, uzviknuo je: "Ovo je bugarska kuća! Napolje, vojnici!"

Koliko sutradan moji preci su napustili Makedoniju i skrasili se u Nišu. Ja sam se tamo rodio i proveo divnih 8 godina. Dok smo tamo živeli, obožavao sam da skupljam insekte. Preko dana bih to činio na livadi nadomak grada, a noću na obližnjem transformatoru, gde su obitavali raznorazni insekti: jelenci, strižibube, gnjurci, itd.

A potom dolazite u Beograd.

Pošto nismo imali novca da kupimo stan, menjali smo komforni dvosoban u Nišu za garsonjeru od 18 km2 u Beogradu. Isprva smo svi živeli u Dalmatinskoj. Kasnije, uz doplatu, prešli smo u veći stan, od 33 km2, u Vladetinoj. Naposletku smo se skrasili u Resavskoj, gde i danas živimo, u stanu koji komšije nazivaju "Tuđmanov stan". Zato što, jelte, navodno u njemu je živeo Tuđman. (smeh)

Kako ste provodili đačke dane?

Ništa više nisam voleo nego da se igram sa drugarima. Kada bih ujutru izašao, ne bih se vraćao do uveče. Nisu mogli da me "oteraju" kući. Često me prekorevao moj 13 godina stariji brat, koji mi je bio kao drugi otac. Kaznio bi me i nisam smeo da napustim dvorište nedelju dana. Međutim, ja bih se, koliko sutradan, oglušio o zabranu i "zapalio" napolje. Onda bi usledila "kazna" od mesec dana i tako u nedogled. (smeh)

Gde ste najviše igrali u to doba? 

S obzirom da se nismo daleko preselili, nastavio sam da se družim sa drugarima iz Dalmatinske. Obožavali smo da idemo do Stanoja Glavaša, jer je tamo bila jedina zgrada u kraju sa liftom. Neprestano smo išli gore-dole. Tad nam je to bila glavna zanimacija.

Pored toga, nezaobilazno igralište bio je mali Tašmajdan. Čak i kada sam išao u osnovnu školu "Starine Novak", koja se tada nalazila u zgradi V beogradske gimnazije, uvek sam prelazio preko Taša. Isti slučaj je bio i kada sam počeo da treniram gimnastiku na DIF-u.

Doduše, voleo sam i da skitam. Rado sam posećivao Poštarevo, koje se nalazilo na mesto današnje hale Pionir. Ta livada je bila prepuna rupčaga i guštera. Fudbal smo igrali u dvorištu škole “Starina Novak”, na uglu Dalmatinske i Starine Novaka, ali prvo smo morali da preskočimo ogradu. Posle bi nas čuvar jurio, a mi bismo bežali. 

Kada smo bili željni avanture, spuštali bismo se kolicima niz vrlo strmu i dugačku ulicu pokraj Omladinskog stadiona. To je bilo nezaboravno iskustvo. Takođe smo “upadali” na pomenuti stadion kako bismo igrali fudbal. Naravno, najpre bismo preskakali ogradu. I tu su nas jurili, ali sa vučjacima.

Da li su vas ikada uhvatili?

Jedanput su nas zatekli neki ljudi. I kud ćemo, šta ćemo, krenuli smo da bežimo. Oni su nas zaustavili, uz reči da slobodno nastavimo da igramo. Ispostavilo se da su to bili treneri, koji su nas "skautirali" kako bi sastavili pionirski tim OFK-a. Izabrali su nekolicinu, među kojima je bio i Jovan Kule Aćimović. Meni su dodelili poziciju golmana. 

Međutim, fudbal kao sport nije bio za mene. Jednostavno, ekipni sportovi mi nisu išli od ruke. Istovremeno, bio sam prenizak za golmana i nikako nisam mogao da dotaknem prečku. (smeh)

Zato ste se pronašli u gimnastici.

To je interesantna priča. Naime, igrali smo se lopova i žandara u prolazu između dve zgrade. Za mene je uvek bila rezervisana uloga lopova, jer nikad nisam voleo druge da jurim. I jedanput su me ščepali i vezali žicom za drvo. No, nekako sam uspeo da se iskobeljam i uteknem.

Dok sam trčao prema ulici video sam da mi u susret idu Kule i tri žandara. Pošto nisam želeo da nagrabusim, zaleteo sam se prema stepeniku, koji bio iznad nivoa ulice, i skočio. Preskočio sam ih i napravio leteći kolut na betonu.

To je spazio otac jednog od drugara, g. Ljubiša Nikolić, kasnije profesor na Medicinskom fakultetu. Poručio mi je da posetim DIF i prijavim se na gimnastiku. Poslušao sam ga i otišao sam na DIF. Kasnije sam prešao na Lazarac, gde se gimnastika daleko ozbiljnije trenirala. Štaviše, tu je trenirao i Miroslav Cerar, olimpijski šampion, dok je služio vojni rok u Beogradu. Sve u svemu, trenirao sam taj sport 17 godina. 

Kada i kako se rodila ljubav prema fotografiji?

Otkad znam za sebe voleo sam da crtam i slikam. Fotografiju sam prvi put upoznao sa 12-13 godina i to putem časopisa "Life", u kojem sam pronašao reprodukciju jedne Rubensove slike. Naći kvalitetnu reprodukciju u to vreme bila je prava retkost. Ili su bile crno-bele ili su bile u boji, ali nikakve. Pošto sam se raspametio, kupio sam još nekoliko brojeva u obližnjoj antikvarnici kako bih precrtavao druge reprodukcije. Nije ih bilo, ali bilo je vrsnih fotografija i raspametio sam se.

Do tada sam smatrao da je slikarstvo jedina prava umetnost. Dok belo platno služi za iskazivanje sebe, verovao sam da je fotografija samo za slikanje onoga što već postoji. Međutim, "Life" mi je promenio mišljenje i zainteresovao me za fotografiju. To zanimanje je dodatno pospešeno kada mi je komšija poklonio izdanja "National Geographic" časopisa.

Kada bih uzimao te časopise da listam, birao bih fotografije koje mi se dopadaju, te dumao zašto je to tako i šta bih ja na njima promenio da budu bolje. Dakle, nikada se nisam vodio mišlju da napravim sličnu fotografiju, već sam uvek razmišljao kako to može bolje i drugačije da se uradi. Počeo sam da gradim neki svoj fotografski pogled na svet.

Da li ste u tome imali podršku roditelja?

Oni se nisu mešali. Bili su krajnje liberalni. Zapravo, "trenirali su strogoću" na starijem bratu. On je želeo da studira pravo i političke nauke, a oni su ga terali ka studijama tehnike. Kada su uvideli da su sa njim "podbacili", meni su dali "odrešene ruke". Raspustili su me! (smeh)

Jedino su smatrali da od umetnosti ne može da se živi, da je to hobi koji se upražnjava u slobodno vreme. Govorili su mi da se ugledam na Lazu Kostića i čika Jovu Zmaja, koji su završili "ozbiljne" fakultete. Povrh toga, kada bih slikao, neretko bih bio u zanosu, pa ne bih ni primećivao ako bih se čvrknuo negde. Sve to me je navelo da pomislim da Akademija možda nije za mene.

I, niste upisali Akademiju?

Oko izbora studija “pomogao” mi je niko drugi do naš čuveni slikar i kritičar, Pavle Vasić. On je bio profesor na Akademiji i živeo je preko puta nas. U potrazi za savetom, posetio sam ga na očev nagovor. Tom prilikom poneo sam i svoje crteže da ih on proceni.

Kada je ih pogledao, Pavle Vasić mi je rekao da svakako imam talenta, ali da ne napravim istu "grešku" kao što je on napravio. Reče da je završio Akademiju, ali ne slika, jer od umetnosti ne može da se živi, te da bi prehranio porodicu mora da piše kritike i da predaje.

Bio sam potpuno potučen. Naposletku, dotuklo me je saznanje da je moj drug iz razreda, a njegov sin, Čeda Vasić, upisao Akademiju. To me je nateralo da pomislim da nisam bio dovoljno dobar. Stoga sam upisao arhitekturu. 

Kada sam diplomirao na Arhitektonskom fakultetu, doneo sam diplomu kući i predao je ocu. Tom prilikom on mi je "otvorio dušu". Kazao da je zamolio Pavla Vasića da me odgovori od upisa na Akademiju. (smeh) 

Da li ste imali razumevanja za potez g. Vasića?

Dosta kasnije sam upoznao istoričara umetnosti Stanislava Stašu Živkovića, koji je bio najpre direktor Galerije Kulturnog centra, a potom Galerije SANU. On mi je poklonio svoju knjigu "Život slika", koja se ticala njegovih susreta sa slikarima. Između ostalog, bila je zapisana jedna priča o Pavlu Vasiću. 

Naime, on je 1929. godine osvojio veliku nagradu za svoje umetničko delo i narednih godina je svakodnevno slikao, spremajući se da svoje slike izloži u paviljonu Cvijeta Zuzorić. Godine 1935. konačno je kucnuo čas za to. Zakupio je prostor za tada sumanutih 500 dinara. Pre same izložbe otišao je kod profesora Radojice - Noe Živanovića kako bi mu pokazao svoje slike. On mu je poručio da je sjajno slika, ali da su njegova dela "smeće", te da jedino socijalistička umetnost uspeva. 

Ta poruka je ubila u pojam Pavla Vasića i naterala ga da prestane da slika impresionističke slike. Dakle, on je doživeo istu sudbinu kao i ja.

Koji vam je bio prvi foto-aparat? 

Bila je to Smena 8, koju sam pazario od honorara koji sam zaradio kao pomoćnik gimnastičarskog trenera. Kada sam počeo da fotografišem, nikada nisam škljocao fotografije svojih prijatelja i rođaka već sam voleo da eksperimentišem. Zato sebe i dan-danas vidim kao slikara sa foto-aparatom. Koristim foto-aparat umesto četkice. 

Kada vam je fotografija postala glavna preokupacija?

To je bilo negde tokom studija, kada sam prestao u potpunosti da slikam, iako sam bio proglašavan za najboljeg slikara na fakultetu i uprkos osvojenoj Oktobarskoj nagradi. Tada sam počeo da putujem. Od trenutka kada sam pročitao prvu knjigu u životu “Kroz pustinju i prašumu” Henrika Sjenkijeviča koju sam dobio za osmi rođendan, imam neograničenu želju za putovanjima.

Elem, jednog leta otisnuo sam put Afrike u očevom "Amiju 8". Uza sebe sam imao pozajmljeni foto-aparat "Flexaret" i dve rolne filma. Putovao sam preko Italije. Trajektom sam se dokopao Tunisa, te sam posetio Alžir i Maroko. U Maroku sam se zaputio do planine Atlas, čiji vrh je, usred avgusta, bio pod snegom.

Na putu do tamo uslikao sam starog i izboranog pripadnika etničke grupe Berbera. Njegovu sliku sam poslao na konkurs “ORWO” u Istočnoj Nemačkoj. I osvojio nagradu. To je bila prva nagrada koju sam dobio za fotografiju. Sinulo mi je možda i ima vajde od te fotografije.

Uglavnom, posle sam od kuma pozajmio pare za foto-aparat Nikon i makro objektiv. Pomoću njega sam slikao detalje, prikazujući ih na apstraktan način.

Na kraju ste se ipak školovali za fotografiju, zar ne?

Tako je. Nedugo zatim u Politici se pojavio poziv za postdiplomske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti, studije fotografije. Uslov je bio završen Fakultet likovnih umetnosti, Fakultet primenjene umetnosti ili Arhitektonski fakultet sa visokim prosekom. Prijavio sam se i bio sam primljen kod profesora Dragoljuba Kažića.

Inače, tamo nisam puno toga naučio. Ja sam pregršt znanja o fotografiji "pokupio" iz silnih foto-časopisa na koje sam bio preplaćen. Jedino što sam stekao na postdiplomskim studijama jeste samopouzdanje, koje mi je profesor ulio. To mi je tada toliko značilo da sam od nesigurnog i plašljivog mladog čoveka postao siguran i uveren da sam na pravom putu.

Da li ste, kao fotograf, sanjali o nekom priznanju?

Imao sam dva sna. Kada mi je bilo 5 godina, počeo je da izlazi "Strip zabavnik", koji je sadržao stripove "Bufalo Bil", "Tarzan", "Miki Maus". Pored toga je bila rubrika "Veliki umetnici", koja se bavila slikarima i vajarima. Ja sam toliko bio opsednut tim "Strip zabavnikom" da sam počeo da sanjam kakva bi bila naslovnica narednog izdanja.

Taj san se promenio kada sam prvi put latio časopisa "Life". Od tada pa nadalje, sanjao sam kako otvaram taj časopis i pronalazim reprodukciju svog crteža te kako se hvalim roditeljima. Barem jednom mesečno sam sanjao taj san i to sve do 1991. godine, kada mi je otac prijatelja Akija doneo iz Amerike primerak časopisa "Life".

Nisam ga odmah prelistao, već sam sačekao veče kako bih uživao natenane. Kada sam ga otvorio, video sam svoju fotografiju iz Makedonije. Raspametio sam se. Pozvao sam suprugu Dobrilu i decu da podelim sa njima radost.

Mislim da je to bio moj najveći profesionalni uspeh. Istini za volju, kasnije je moja fotografija krasila i naslovnicu magazina "Life", ali to nije bilo to. Moj san je već uveliko bio ispunjen.

Da li su snovi važni u vašoj profesiji?

Veoma su važni. Kad god dobijem neki fotografski zadatak, obično pred zoru sanjam ono što nameravam da fotografišem i to posle nacrtam. I kada izađem na teren, tražim scenu koju sam nacrtao. Jednom kada je nađem, nema srećnijeg čoveka od mene.

Po čemu se vaš stil razlikuje od drugih fotografa?

Ako sam na zadatku i u prisustvu drugih fotografa, gledam da "pobegnem" od njih. Cilj mi nije da "ucmekam" istu sliku, nego tražim neki svoj ugao. To sam povukao iz detinjstva. Kao mali voleo sam da se pentram po jabuci pokraj kuće u Nišu ili po golemom bagremu, među čijim krošnjama sam crtao. Kada sam se latio foto-aparata, to je preraslo u pentranje po krovovima.

Da li teško fotografisati grad u kojem ste odrasli?

I te kako. Najteže je slikati grad u kojem živite i koji volite. Na primer, kada smo fotografisali za monografiju "Cigani sveta" u Indiji, gde god bih uperio foto-aparat imao sam zanimljiv kadar. Zato što je sve bilo novo.

Međutim, kada je Beograd u pitanju, grad u kojem živim od svoje 8. godine, nije lako naći interesantna mesta. Zato sam počeo psihički da delujem na sebe, da počnem da gledam prestonicu očima stranca. To mi je omogućilo da vidim neka naizgled skrivena mesta u gradu.

Jedno od njih je bila zgrada, tj. na Terazijama, koju sam otkrio dok sam se verao po krovovima. Pošto su zgrade otprilike iste visine i povezane, krenuo sam od Kolarčeve i dogurao do Trga Nikole Pašića, te Dečanske i tunela.

Tako sam pronašao Terazije 13 i pripadajuće dvorište. Sa vrha zgrade video sam da je neko po njemu pobacao razne boje iz meni nepoznatog razloga. Tu su se okupljali zaposleni za vreme pauze. I prosto sam morao da to fotografišem. To šarenilo načičkano sa ljudima za mene je bilo pravo pravcato otkrovenje. Jednostavno, fotografisanje sa krovova vam "otvori oči". Recimo, kada se popnete na Jugoslovensko dramsko pozorište, imate čist pregled okolnih ulica. Sa takvih mesta možete puno toga da se vidi.

Tokom karijere osvojili ste silne nagrade. Jedna od njih je i Nikonova.

I to sasvim slučajno. Radio sam foto-reportažu o nudističkom kampu Koversada. Oduvek sam voleo da radim malo drugačije od ostalih. Tako je bilo i ovaj put. Uzeo sam plastičnu korpu za veš, kojoj sam probušio pravougaoni otvor. Stavio sam staklo i zalepio ga silikonom da ne bi ušla voda. Unutra sam smestio foto-aparat sa širokim objektivom i spustio do pola u vodu. Na taj način aparat je slikao pola iznad, a pola ispod vode.

Za potrebe snimanja asistiralo mi je sedam Holađanki i jedna Nemica. Njihovo zaduženje bilo je da skaču u vodu. Na morsko dno sam stavio blic radi dosvetljavanja. Fotografije su ispale sjajne. Na zahtev Slobodana Vukadinovića, ondašnjeg zastupnika Nikona, prosledio sam mu nekoliko snimaka i tako, ni kriv ni dužan, osvojio Nikonovu nagradu. (smeh)

Zašto ste onda prešli na Canon foto-aparate?

Iza toga se krije jedna veoma zanimljiva priča. Naime, bio sam na zadatku tokom sukoba u Bosni. Jednom prilikom prišao mi je jedan vojnik i ponudio mi na prodaju foto-aparat. Pošto sam ga odbio, on se vratio sa najnovijim Canonom EOS 1, sa objektivom 20-35mm f/2.8. Kako Nikon u to vreme nije imao takav aparat, upitao sam ga koliko ga ceni. On je tražio 200 maraka, dok sam ja imao svega 100. Ipak, tu je priskočio kolega iz časopisa "Time", koji mi je pozajmio 100 dolara. I tako sam prešao na Canon, a Nikone sam prodao u Beču. (smeh)

Dugi niz godina ste radili sa francuskom agencijom Gamma. Kako je to izgledalo?

Tačnije, 25 godina. Sa njima sam sarađivao zato što su imali bolje uslove u odnosu na Associated Press ili Reuters. Na primer, ja nisam prodavao fotografije, već pozajmljivao. I kad god bi oni prodali fotografiju, meni je sledovalo pola. Ostale agencije su plaćale jednokratno.

Bio sam na raznim zadacima: od odlaska u rat do praćenja demonstracija. Imali smo sjajnu saradnju, tj. sve dok Gamma nije bila preuzeta od strane druge kompanije. Od tada pa nadalje prestao sam da dobijam honorar. Isprva sam pomislio da se moje fotografije više ne prodaju. Međutim, zahvaljujući internetu i Guglu, ustanovio sam da se moje fotografije i te kako objavljuju.

Kada sam ih kontaktirao u vezi sa tim, oni su se pravili "mutavi". Stoga sam prekinuo saradnju sa njima i zahtevao nazad sve svoje slajdove i negative. Poslali su mi natrag dva sanduka, koji su sadržali gotovo sav moj materijal. Zapravo, i više od toga. Naime, dok sam ja odbacivao višak materijala, oni su čuvali, beležeći datum, mesto i temu.

Onda mi je sinulo da te fotografije, putem Fejsbuka, podelim sa svetom, sa odgovarajućom pričom koja stoji iza njih. Pre sam smatrao da slika govori hiljadu reči, ali uvideo sam da izvesnim stvarima treba dati određeni kontekst. I tako su nastale moje Facebook objave pod nazivom "Sećam se".

Da li vam je neka priča sa snimanja posebno ostala u pamćenju?

Jednu sam baš nedavno podelio sa svojim pratiocima. Bila je to razmena zarobljenika između Srbije i Hrvatske u avgustu 1991. godine. Na srpskoj strani bilo je 20-ak autobusa punih hrvatskih zarobljenika, koje su čuvale ruske snage.

Moja zamisao je bila da uđem u jedan od autobusa i sa super širokim objektivom slikam zarobljenike tako da zahvatim i spoljni prizor. Kada sam ušao, srpski vojnik mi se isprečio i ispružio šaku, tako da samo kroz njih uspeo samo jednom da školjcnem.

Nastavio sam dalje da pokušavam, ali uzalud. Onda sam naišao na jednog ruskog vojnika, koji je bio poreklom iz Kazanja, mesta o kojem sam napravio knjigu. Zahvaljujući tome, zbližio sam se sa njim, a on me je "prošvercovao" unutra.

Pošto sam bio u kreativnom zanosu, nisam primetio da je autobus krenuo za Hrvatsku. Odmah me je obuzeo strah, pa sam rešio da izigravam stranog novinara. Kada smo se zaustavili, izašao sam i svima sam vikao: "Hi! Hello!" (smeh)

I, kako ste se vratili nazad?

To je bio pravi problem. Spazio sam da svi idu u veliki šator Crvenog krsta, pa sam navukao veliku žutu Nikon jaknu sa Olimpijade u Sarajevu, sakrivši ispod nje foto-aparate. Stao sam u kolonu i na kraju sam se dokopao šatora, a zatim i autobusa.

Poznati ste po fotografijama sa protesta i demonstracija. Da li ste tokom snimanja doživeli neprijatnosti?

U poslednje vreme ne. Sada samo imam probleme kada objavim fotografije. Uvek se neko nađe ko tvrdi da to nisu slike Beograda, već, recimo, Praga, iako se jasno vide znamenja glavnog grada. Zaista ne znam odakle im to.

Sasvim druga priča je bila 90-ih, kada su bile organizovane demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Tih godina foto-reporteri su bili gonjeni, jer su prikazivali istinu. Oni koji su činili zlo nisu želeli da istina izađe na videlo, pa otuda su im novinari i foto-reporteri bili trn u oku.

Niste mogli na miru da obavljate svoj posao.

Nikako. I dan-danas se sećam 2000. godine i proslave Dana pobede u Požarevcu gde su, gorepomenuti predsednik i njegova bulumenta, organizovali miting. Kao foto-reporter, uzeo sam propusnicu od njihovog štaba i zaputio se tamo radi reportaže. Kada sam stigao u Požarevac, prvi utisak mi je bio slab odziv. Bilo je dosta policije, što uniformisane, što u civilu, čiji kordon je delio protest sa druge strane.

Gro foto-reportera se odlučila da slika protest protiv vlasti, dok je mene više interesovala ta “šačica” ljudi. Samo što sam počeo da fotografišem prilazi mi policija, odvodi me i smešta u maricu. Dakle, priveli su mene i kolegu Imrea Saba koji je u to vreme radio za Stern, te Zorana Jovanovića Mačka iz Novosti.

Sva sreća, pa sam uza sebe imao mobilni telefon. Smesta sam javio supruzi Dobrili, a ona je brže bolje obavestilatadašnje opozicione medije, Studio B i B92, koji su odmah rastrubili o našem privođenju. I pre nego što smo stigli u policijsku stanicu, malo izvan grada, svi bili u toku sa onim što se dešava. Oduzeli su nam filmove pod izgovorom da se radi o tehničkoj kontroli. Kada sam rekao da oni nemaju opremu da ih razviju, rekli su da ništa ne brinem.

 Jesu li vas zadržali?

Ne, pustili su me. Pošto sam imao još 20 rolni filma, uhvatio sam taksi i vratio se na mesto dešavanja. Nisam stigao ni da okinem, a već su me po drugi put “skembali”. Usledio je isti postupak, s tim da su me sada lišili mobilnog telefona. Po dolasku u stanicu, oduzeti su mi svi filmovi. Mahao sam propusnicom izdatom od strane vladajuće partije, ali oni su se opet pozivali na tehničku kontrolu.

Kud ću, šta ću, iznova uzmem taksi i vratim se na poprište, te od nekog kolege pozajmim rolnu filma kako bih imao kakvu-takvu fotografiju sa zadatka. Možete li da pogodite šta se dalje desilo? Ako ste pomislili da su me priveli, niste se prevarili. (smeh) Međutim, sada su mi zaplenili doslovno sve: i film i foto-aparate. Izdali su mi potvrdu na kojoj je pisalo da opremu mogu da preuzmem te večeri nakon 22 časa.

S obzirom mi ništa drugo nije preostalo, vrzmao sam se po gradu, ubijajući vreme. Uveče sam se sastao sa kolegama i novinarima u kafani, gde se zadesio i načelnik policije. Upitao sam ga zašto sam pretrpeo golgotu, on mi je odgovorio da je to zato što nisam imao dozvolu za snimanje. Kada sam mu je pokazao crno na belo, prozborio je kako život nije utopija i da produžim za Beograd kako ne bih bio uhapšen po četvrti put.

Međutim, to nije bilo ništa u poređenju sa demonstracijama protiv isporučivanja Slobodana Miloševića. Tada sam, ni kriv ni dužan, ubedljivo najviše i najozbiljnije nastradao.

Šta se dogodilo?

Vraćao sam se sa snimanja na Kalemegdanu. Na Trgu republike sam se zadesio u prolazu. Presrela su me dvojica demonstranata i upitala za koga radim. Kada sam im rekao da radim za sebe, kivni ljudi su me spopali i oborili na zemlju.

U tom trenutku jedino na pameti mi je bilo da sačuvam foto-aparate. Zahvaljujući gipkosti stečenoj na gimnastici, nekako sam uspeo da se iskobeljam i da potrčim. Avaj, gnevna masa me je spazila i ponovo srušila. I tako tri puta. U tim navratima sam slomio blic, te doživeo prelom lakta.

I kako ste se izvukli iz te neprilike?

Zapravo, nisam siguran. Nekoliko godina kasnije prišla mi je nepoznata osoba, a ispostaviće se kolega fotograf JUL-a, koji je tvrdio da me spasio od te rulje koja je htela da me linčuje. Iskreno, tada mi je jedino prolazilo kroz glavu vest o čoveku prebijenom na smrt u Rumuniji. Mimo toga, par puta sam "popio" udarce pendrekom.

Da li je mogući doživeti pozitivna iskustva u takvim situacijama?

Da, to je bilo tokom čuvenih demonstracija 9. marta 1991. godine. Nas nekoliko foto-reportera stajalo je na žardinjeri ispred Kulturnog centra radi boljeg pregleda. Situacija je bila izuzetno mirna sve dok nije doleteo suzavac i vozila sa šmrkom. Dakle, oni su napali masu koja je samo klicala.

Elem, šmrkom su počeli da teraju ljude. Mlaz je krenuo da dopire do nas, pa su moje kolege poskočile. Ja sam na sebi imao nepromočivu jaknu i nastavio sam da fotografišem. Kada je mlaz došao do mene, iznenada je stao, preskočio me, te nastavio dalje. Da li je osoba unutar vozila imala saosećanja prema meni, nikada nećemo znati. U svakom slučaju, veoma sam mu zahvalan. (smeh)

Čuveni ste po fotografijama iz vazduha. Kako ste počeli sa tim?

Tokom staža u Ilustrovanoj Politici. Naime, 1979-80. godine bile su neke poplave i bilo je potrebno obaviti foto-reportažu iz helikoptera. I tako sam se "navukao" na fotografisanje iz vazduha, bilo iz helikoptera ili poljoprivrednog aviona.

Nakon Ilustrovane Politike radio sam gorepomenutu foto-reportažu o nudističkom kampu Koversada kod Vrsara. Tamo sam upoznao izvesnog Rajka, pilota, koji je upravljao dvokrilcem Antonov AN-2. U dogovoru sa njim, zalepio sam postrance foto-aparate i zamolio opet one Holanđanke i Nemicu da mi nage poziraju na vratima od letilice. Rajko je leteo nisko i u stranu, tako da je aparat zahvatao i nudistički kamp, a ja sam daljinski iz kabine slikao. Bilo je to jedno vrlo zanimljivo iskustvo.

Kada ste prešli na motorni zmaj?

Za motorni zmaj sam čuo nakon što sam obavio snimanje iz helikoptera za potrebe foto-monografije "Srbija, život i običaji". Za njega nije bila potrebna nikakva dozvola i mogao da je da poleti sa bilo koje njive ili livade. To mi je zvučalo kao da je stvoreno za mene, pa sam uspostavio kontakt sa Banetom Miljkovićem, prvim beogradskim zmajarem. Sa njim sam počeo da letim po Vojvodini i oduševio se. Motorni zmaj je bio daleko praktičniji i jeftiniji od helikoptera.

Kada sam pripremao foto-monografiju "Vojvodina", upoznao sam Gorana Mandića, nekadašnjeg vojnog pilota MIG-a. Sa njim sam proveo više od 300 sati u vazduhu iznad Vojvodine. Nas dvojica smo bili na istim talasnim dužinama. On je tačno znao šta mene zanima, a šta ne. Njegova jedina mana bilo je gonjenje zečeva. Kad god bi ih opazio, naglo bi se spustio na metar visine i jurio dok oni iskaču iz livade. Mene je bio strah da neki ne zapne u propeler, jer to bi značilo da bismo se "skrkali". (smeh) Poslednji let mi je otkazao zato što se sam stropoštao i pošteno izubijao.

Da li ste nastavili da letite motornim zmajem?

Ne, ubrzo sam prešao na balon, koji sam video na reklami. On je bio daleko zgodniji za snimanje i upravljanje. Unutra je kao u vakuumu, nema mrdanja. Raspitao sam se i preporučili su mi tzv. Sky Hopper iliti "skakača po oblacima", koji je bio manji i umesto korpe je imao sedište.

I kupio sam taj balon, španske proizvodnje. Međutim, da bih upravljao njime, morao sam da imam dozvolu, pa sam pohađao 6-mesečnu obuku. Posle pola godine položio sam. Koliko isti dan sam želeo da se samostalno oprobam u balonu u području iznad Borče. Pozvao sam instruktora Sašu Dobrosavljevića, nekoliko novinara i kolegu Imrea, da me prate u većem balonu.

No, pre poletanja otkazao mi je bacač varnice, nalik onome što imate na plinskim šporetima. Požalio sam se instruktoru, a on me je uveravao da mi ni ne treba. Stoga sam zarad sigurnosti nameravao samo da letim do 100 m. Smatrao sam da čak i da se ugasi plamen, koliko-toliko sigurno ću se spustiti dole.

Sve vreme smo bili na radio-vezi, s tim da sam ja samo mogao da primam poruke. Na njegov predlog podigli smo na neverovatnih 1000 m.

I tada sve kreće po zlu. Primetio sam da takozvane “mace” sa topola idu nagore, što u prevodu znači da vi padate. Podigao sam pogled i imao šta da vidim. Planem se ugasio. Prvo što sam mislio jeste da ću skončati na istom mestu kao i prijatelj i padobranac, Dragan Jakovljević, 15 godina ranije.

Kako ste odreagovali?

Poput davljenika, počeo sam da se za slamku hvatam. Mahao sam i rukama i nogama, signalizirajući ljudima u drugom balonu da padam. To je primetila supruga Dobrila na zemlji, ali naš prijatelj Bogdan Ibrajter iz Politike ubeđivao ju je da joj se pričinjava. Kada to nije urodilo plodom, ništa mi drugo nije preostalo nego da gledam nadole, tražeći pogledom meko tlo, gde možda neću poginuti.

Međutim, u datom trenutku mi je sinulo da imam mobilnim telefon. Pozvao sam smesta instruktora, ali on nije bio dostupan. Onda sam okrenuo Imrea i on se javio. Dao mi je instruktora, koji me je posavetovao da pritisnem jedno dugme. Učinio sam to i plamen se upalio!

 Bili ste spašeni.

Tačno tako. Pravo da vam kažem, nikada pre nisam osetio takav strah, a bio sam na ratištu. Gotovo da sam se pomirio da ću poginuti. Ali, da, bio sam spašen. Skoro. Zato što tu nije bio kraj.

Misleći da sam se prizemljio, instruktor mi je rekao da otvorim “padobran” kako bi izašao preostali topao vazduh. Međutim, pošto sam bio na 10 m od tla, kada sam povukao ručicu, naglo sam bubnuo u zemlju. No, kako je moglo da bude, ja sam i dobro prošao. (smeh)

Naposletku, kada je pregledao balon, instruktor mi je saopštio da se radilo o fabričkoj grešci zbog koje mi se balon "ugasio".

 Da li ste još neki put našli u takvoj neprilici?

Da, mana sa takvim balonima jeste što oni zavise od vetra. Bukvalno, kako vetar dune, tako se oni kreću. Elem, iznad Morave me je zadesila jedna retka pojava, a to je da je vetar stao. Probao sam da se podignem i spustim, ali nije bilo ni daška. Sa druge strane, ostao sam i bez gasa. I eto mene u škripcu.

Sva sreća pa je naišao jedan čamdžija, kome sam spustio uže kako bi me odvukao do obale. To me je navelo da stavim prst na čelo i da razmislim kako da to sprečim da se u budućnosti dešava.

 I da li ste dokučili kako da sa tim izađete na kraj?

Jesam. Sinulo mi je da stavim pozadi motor od paraglajdera. "Rovario" sam po internetu da vidim da li je to nekome palo na pamet, ali nije. Svejedno sam naručio motor i vezao ga trakama za bocu. I onda došlo vreme za probu.

Kontaktirao sam svog instruktora Sašu Dobrosavljevića i zamolio ga da, kao nekadašnjeg probnog pilota MIG-a, sada bude probni pilot ove "skalamerije". Cilj je bio da se digne i spusti na isto mesto. To je bilo nemoguće sa običnim balonom.

Uglavnom, on se vinuo u nebo, ostao gore jedno pola sata i za to vreme vetar je ga dobro udaljio od polazne tačke. Kada je došlo vreme za spuštanje, on se vratio na isto mesto sa kojeg je poleteo. Brže-bolje sam obavestio sve o tome.

Kada je avijacija slavila neku godišnjicu, pozvan sam u svojstvu pronalazača, dok je sama letilica bila izložena. (smeh)

Dakle, pored toga što ste fotograf, vi ste i inovator.

Da, ali taj izum nije bio bez mane. Njegova glavna falinka jeste što ne može da funkcioniše kada je jak vetar. To sam iskusio iz prve ruke, kada sam se našao iznad Dunava. Tom prilikom pratili su me kolege sa motornim zmajem i paraglajderom i slikale kako bismo imali fotografije sa novom letilicom.

Prosto niotkuda udario je jak vetar. Stisnuo sam gas, ali to je bila greška pošto je balon nagoreo usled toga. Ostao sam bez četiri kvadrata balona. To mi je bio znak da je vrag odneo šalu i polako sam se spustio na desnu stranu Dunava, što je u datom trenutku bilo zabranjeno zbog održavanja vojne vežbe. Ali, na kraju se sve dobro završilo.

Da li je bilo još letećih nedaća?

Bilo je i ha-haj. Jedne godine došla je italijanska televizija da snimi prilog o meni. Kao za inat, baš tog dana je Dmitrij Medvedev bio u zvaničnoj poseti Beogradu i snazi je bila zabrana letenja. Obavestio sam ih o tome, ali oni su bili uporni i insistirali da se vinem, pa makar nekoliko metara iznad zemlje.

Zarad slikanja, vezali su moj balon konopcem za neko drvo na Ušću, a ja sam se podigao desetak metara u vazduh. Nedugo zatim kanap se odvezao zbog jakih udara vetra, koji me je odneo prema Savi i Beogradu.

S obzirom da nisam smeo da sletim bilo gde u gradu, naum mi je bio da preletim prestonicu. Kretao sam se prema stadionu Crvene zvezde, ali opet izuzetan vetar je osujetio moju nameru da se tu prizemljim.

Kada sam preleteo Beograd, ugledao sam livadu. Ali, avaj, baš tada je neko na njoj palio strnjike. Nisam imao herca da se tu ateriram, jer jedan pedalj dalje i sve bi otišlo do đavola.

Dao sam gas i naišao na Dunav. Pošto je na tom delu bio veoma širok, nisam bio siguran da li bih imao dovoljno gasa da ga pređem. Stoga sam se morao da se spustim na uzanu peskovitu plažu. Na nekih 10 metara otvorio sam padobran. Motor je nastradao, a ja sam se dobrano ugruvao. (smeh)

Da li ste pokušavali da iz vazduha fotografišete na malo manje opasan način?

Jesam. Držeći ga na kanapu, koristio sam helijumski balon na koji sam kačio foto-aparat. On se ispostavio kao nepraktičan kada je snažan vetar zato što isti obara balon nadole. Za potrebe snimanja Novog Sada puštao sam ga sa katamarana, ali opet je vetar učinio svoje. Tako ga je oborio, da su ga antene na krovovima umalo probušile.

Kao najbolje rešenje pokazao se tzv. "balon-zmaj". Reč je o helijumskom balonu u obliku zmaja. Zahvaljujući svom obliku, vetar mu ništa nije mogao. Što je on jači, to se on više vine među oblake.

Da li ste ikada latili drona?

Jesam, snimao sam dronom, ali i on pati od "dečjih bolesti". Dronom smete da letite kilometar u prečniku. Sa druge strane, zmaj može da pređe i preko 150 kilometara, te sa njim možete da otkrijete neka skrivena mesta, što je meni uvek cilj. Dron je sjajan za potrebe promocije. Ako želite da za firmu snimite nešto iz vazduha, on vam je idealan.

Ja sam imao dosta nezgoda sa dronom. Nekoliko njih mi je palo. Jedne zime mi je dron završio u Dunavu. Sva sreća blizu obale, ali svejedno sam morao da se skinem i uđem u vodu. Neretko mi se dešavalo da pobrkam komande, pa umesto da ga vratim, ja ga pošaljem još dalje.

Sve u svemu, letenje i slikanje dronom mi ne priređuje zadovoljstvo. Radije bih koristio zmaja. 

Kako danas vidite fotografiju?

Mislim da su fotografi dosta izgubili pojavom digitalne fotografije. Zato što sada svi imaju foto-aparat ili pametni telefon, pa je konkurencija ogromna. To je rezultovalo padom cene fotografije. Danas se duplerice i naslovnice plaćaju i po mizernih 5 evra za razliku od nekadašnjih nekoliko hiljada maraka. S druge strane, fotografija je mnogo toga i dobila. Sada se fotografijom bave masovno ljudi, koji prethodno nisu imali prilike za to.

Po meni, ono što ne valja kod digitalne fotografije jeste mogućnost izmene iste. Vi kada škljocnete sa analognim foto-aparatom, to je to. Nema nazad. Ovde, pak, možete svašta da radite. Primera radi, listao sam jednu knjigu o Srbiji, gde je autor beloglave supove sa Uvca smestio na sliku Fruške gore. Tamo nema te ptice. Tako da, to nije fotografija, već foto-montaža. 

Da li neki fotografi namerno koriguju slike?

Da. Jedan slavni fotograf je doživeo probleme zbog toga. Radi se o Stivu Mekariju , koji je proveo godinu dana tadašnjoj Jugoslaviji i bio gost u našoj kući. Naime, kada se pojavila digitalna fotografija, njega je privukla mogućnost "popravke" fotografije. Na primer, on je uklanjao neželjene predmete sa, inače, vrlo lepe slike.

Kada su to njegove kolege primetile, počele su da ga napadaju da to više nije dokumentarna fotografija. On se branio rečima da je u pitanju ilustracija, ali kao takva ne verujem da je dostojna National Geographic-a za koji je radio. 

Kakvi su vam dalji planovi? 

Već godina pripremam tekstove vezane za fotografije koje sam dobio natrag od Gamme. Na nagovor pratilaca na društvenim mrežama, plan mi je da napravim zbirku koja bi se zvala "Sećam se". Tekstovi skoro pa da su gotovi, a fotografije su uveliko skenirane. To je bio golem posao. Fotografija ima gotovo 1000, koje bi trebalo svesti na 300. Tekstovi, koji sadrže preko milion slova, poslati su na lektorisanje.

Trenutno je u pripremi izložba dela tog materijala u Kovinu. Milan Živković, koji je obnovio galeriju u tom naselju, napraviće pet digitalnih primeraka te knjige. Ja se iskrenom nadam da ću pronaći štampariju koja će hteti da odštampa papirno izdanje.