Ivana Korab: Novobeogradski šarm i osmeh koji razoružava Holivud

Iako muškarcima “klecnu kolena” kada je vide, dovoljno je samo jedan minut razgovora sa njom da bi ste shvatili koliko je srdačna, prijatna i iskrena. Kakva je u privatnom životu, takva je i na društvenim mrežama gde je lepotom, neposrednošću i pozitivnom energijom osvojila srca fanova.

Ivana Korab već deceniju živi i radi u Los Anđelesu. Iako joj je život ispunjen stalnim putovanjima, za svoju porodicu, prijatelje i rodni Beograd uvek nalazi vremena. Od njih je ni čitav okean ne može razdvojiti.

Šta znači Beograd za tebe?

Najbolji grad na svetu. Tu sam odrasla i gde god živela, kuda god otišla, uvek ću se vratiti. Uvek ću biti na pola sa svojim životom u kome mora postojati Beograd. Beograd je moja kuća. 

Da li su tvoji prijatelji iz Amerike bili u Beogradu?

Naravno i oduševljeni su. Sve moje drugarice su fascinirane ovdašnjim momcima i pitaju “Kako vas to ovde prave?”. Svaka je u fazonu, ovde ćemo doći udati se i više se ne vraćamo u Ameriku.

Živiš daleko, radiš širom planete. Pored porodice i starih prijatelja, šta ti najviše nedostaje od Beograda? 

Krckavi hleb, mladi kajmak i pršuta. U Americi je hrana nekako plastična. Takođe, fali mi ponekad noćni život i omiljena mesta. U inostranstvu ne izlazim, a volim da igram i provodim vreme sa najbližim prijateljima.

Zato, kad god sam u Beogradu uvek sam na istim lokacijama i sa istim ljudima, prijateljima koje poznajem veoma dugo. Nedostaju mi i naš senzibilitet i humor koji u Americi ne mogu da razumeju. Ta energija koju mi imamo, to mi fali. Evo skoro mi se desilo da sam nekog momka isekla u saobraćaju. Počeo je da dovikuje nešto i maše rukama. Spustila sam prozor i rekla mu “A što vičeš. Vidi kako je lep dan. Ja tek došla i ti sad vičeš da mi ne bude lepo, što si takav?” Pogledao me i pitao: “Hoćeš na ručak?” To su naši ljudi.

Koje delove Beograda najviše voliš? 

Odrasla sam na Novom Beogradu, a živim na Bežanijskoj kosi. Moja porodica je sportska, ali sam paralelno sa atletikom i odbojkom, išla i u muzičku školu i bavila se glumom. Odbojku sam trenirala osam godina, a uz braću sam se bavila i svim ostalim sportovima, čak bi me i na fudbal zvali da branim. Vozila sam rolere na rampi i bila jedina devojčica koja se takmičila sa muškarcima, to mi je bio izazov. I dan danas imam ožiljke, modrice… To je bilo lepo i zdravo odrastanje. 

Sve to se dešavalo 90-tih. Kakvog je uticaja to vreme imalo na tebe? 

Sa jedne strane dobila sam dobro i strogo kućno vaspitanje od strane roditelja, s druge, na mene su uticali okruženje i ljudi. Sve to je učinilo da shvatim koliko je potrebno da budem nezavisna. U tome sam čak i preterivala, na šta je majka znala da mi često skrene pažnju. Ipak, u tim 90-tim, mnogi su se ponašali onako kako se meni nije dopadalo, za mene je to značilo da moram otići u drugu krajnost kako bih pokazala da nisam takva. Danas sam sazrela tako da uviđam da nisam uvek morala ići u krajnosti. Ipak, ponosna sam na to što sada znam da zamenim gumu na kolima :)

Poslom često putuješ. Da li si oduvek volela takve avanture?

Pre nego što sam počela da radim kao model, puno sam putovala sa roditeljima. Uvek smo išli na neke zanimljive destinacije po celom svetu. Sada kad razmislim bude mi smešno koliko sam se svađala sa roditeljima tada. Uviđam da su imali pravo što su me, sa 12-13 godina, vodili da vidim piramide iako se meni išlo u akva park i piramide me nisu interesovale. Sada je potpuno drugačije i veoma sam zahvalna roditeljima.

Kako je izgledao početak tvoje manekenske karijere? 

Imala sam 16 godina. Devojka, manekenka, znatno starija od mene, koja je kod nas bila veoma poznata u to vreme, me je pogledala i rekla mi “Ti si samo lepa. Imaš širok nos, široka ramena, previše si sportski građena. Nećeš ti nikada uspeti. Samo si lepa, nisi čudna”. Došla sam kući i plakala ko kiša. Jedva me je majka utešila.

Veoma si aktivna na društvenim mrežama, naročito na Instagramu. Zanimljivo je da veoma iskreno deliš svoj život sa fanovima. Složićeš se da je to veoma neobično za poznate ličnosti. Šta ti prijatelji kažu i kako fanovi reaguju?

U početku su govorili da previše delim svoj život sa javnošću i malo kritikovali zbog muzike koju pevam u postovima na Instagramu. Sada su me svi već prihvatili. Mislim da sam prirodna i normalna. Većina komentara koje ljudi ostavljaju su pozitivni, ali ima i onih koji su kritizeri čim objavim nešto gde nisam savršena. Drugim ljudima ne izlaze bubuljice? Svi odmah znaju da savršeno plešu, pa je neobično kad Ivana gubi ritam na trećem času plesa? Ipak, mislim da su vremenom svi shvatili da sam iskrena, da nisam savršena, ali da uporno radim na tome da sebe unapredim.

S druge strane, u Los Anđelesu sam sama bez porodice i, svako malo, me puca nostalgija. Da, imam prijatelje koji su mi veoma bliski, praktično su mi kao rod, ali na kraju dana me ne čeka najuža porodica kod kuće. To je nekada teško. Da se razumemo, nisam ja pobegla odavde jer mi je bilo ružno ili zato što ne volim svoju zemlju. Naprotiv, otišla sam da vidim šta mogu da napravim i mogu li da uspem u tom belom svetu. Ja volim Beograd i Srbiju, našu kulturu, ma ceo Balkan. Tako sam krenula da pevam našu muziku u kolima i to kačim na Instagram. Kada krenu emocije ne mogu to da izrazim sa drugom muzikom ili na engleskom, nego samo sa našom, srpskom muzikom.

Mnogi tvoji fanovi govore da im svojim otkačenim postovima ulepšavaš dan. Čak te nazivaju svojim “dobrim duhom”.

Veoma mi je drago zbog toga. Često se dešava da, kad upoznam ljude uživo, mi kažu: “Znaš, pa ti uopšte nisi tako “luda” u stvarnom životu”. Ne znam šta očekuju, da ću da skačem… Ja sam samo veoma vedra osoba. Nikome u životu ne cvetaju ruže non-stop. Suština je da biram pozitivnost umesto da dozvolim sebi da budem depresivna. Tako se trudim i da pozitivno utičem na ljude oko sebe, ali i na ljude koji me prate na društvenim mrežama.

Sport je i danas neizostavni deo tvog života kome, reklo bi se, pristupaš veoma originalno.

To mi je svakodnevica. Sport mi nije ni obaveza, niti napor. Toliko sam ga uključila u svoj život da, ako ne treniram, ne osećam se dobro. Veoma sam kreativna i inovativna pa se trudim i da tako treniram. Rado prihvatam da probam nove stvari. Ako je vežbanje suvoparno, to postaje obaveza. Zato kombinujem različite stilove vežbanja sa spravama u teretani koje nisu napravljene baš za to. Uspeva mi zahvaljujući učenju, istraživanju i upoznavanju svog tela. Tako sam dobila kombinaciju koja je daleko praktičnija i funkcionalnija za vežbanje, a uz to i mnogo interesantnija.

Inače, zanimljivo je da svaki moj video u kome vežbam ima manje pregleda od onog u kome se glupiram u kolima i pevam. Iz vežbanja ljudi mogu da nauče svašta, a uz pevanje mogu da se zabave. Sad, očigledno ljudi više vole da se zabavljaju.

Budući da toliko energije ulažeš u vežbanje i kreiranje sopstvenog stila, može li se očekivati da ćeš, u budućnosti, napraviti svoj program vežbi i treninga?

To je negde u planu, ali sada previše radim i ne mogu da stignem, a neću da započinjem nešto čemu nisam u mogućnosti da se posvetim u potpunosti. Mnogo ljudi mi piše da ih posavetujem kako i šta da rade i veoma rado svoje znanje delim sa njima.

Postoji još jedan problem kome bih se posebno posvetila u tom programu vežbi, a to je da ljude uplaši kada vide šta mogu da uradim sa svojim telom. Ne shvataju da ni ja to nisam mogla pre par godina. Potrebno im je bliže objasniti da početak njihovog vežbanja mora biti bazičniji, a da će vremenom dobiti rezultate koji će ih motivisati da lakše vežbaju i istraju.

Navela si kako voliš da probaš nove stvari. Jesi li se tako “upecala” i na ekstremne sportove?

Skakala sam, sa instruktorom, padobranom iz aviona sa 18.000 stopa, što je najveća dozvoljena visina. Majka me zamolila da to uradim posle njene smrti, ali planiram da imam majku dugo godina, tako da sam to uradila, ali joj nisam rekla dok sve nije prošlo.

Ples i gluma su bitan deo tvog života. Kako si otkrila tu svoju stranu?

Sa 7-8 godina sam bila kod Bate Miladinovića u njegovoj čuvenoj školi glume, zatim kod Saše Volića. Čak sam želela da upišem i akademiju kod nas, te sam išla na časove plesa, mada sam se dvoumila između glume i filozofije. Međutim, roditelji su se uhvatili za glavu i rekli “Em glumataš non stop, em pričaš kao navijena. Uzmi čitaj knjige i studiraj nešto konkretno”. Tako sam upisala bankarstvo i finansije, koje me zapravo ne interesuju previše. Ipak, završila sam studije samo zato što su mi rekli da to nema šanse da uradim jer stalno putujem. Meni možeš sve da kažeš osim da nešto neću uspeti da uradim. To su bile ozbiljne optužbe. Zato sam, iz inata, poništavala osmice i završila sa prosekom 9,4.

Gluma je nešto što veoma voliš i put ka kome si usmerila svoju karijeru. Ipak, da li si odbila neku ulogu? 

Jesam. Zvali su me za glavnu ulogu u jednom filmu u kome su napadali Srbe. To bi mi napravilo karijeru, ali ne mogu da budem protiv mog naroda, koji volim najviše na svetu. To ne bih mogla u životu da uradim. Kako bih ocu i porodici posle tako nečeg pogledala u oči? U potpunoj je suprotnosti sa onim za šta se zalažem. Naravno da sam odbila.

Voliš da igraš. Koliko je ples bitan za glumu?

Ples je veoma povezan sa glumačkim poslom. To shvatiš brzo u Holivudu gde je neverovatno velika konkurencija. To više nije jedan u milion, već jedan u milijardu ima šansu. Svaki drugi konobar ili konobarica želi da se bavi muzikom ili glumom. Rad na sebi i to konstantan, je neophodan. Glumice igraju, znaju da rade borbe… To nije potrebno znati na takmičarskom nivou, ali je poznavanje neophodno. Zato sam uzela da učim hip hop, salsu, ples na štiklama…

Los Anđeles je tvoj prekookeanski dom. Šta voliš kod ovog grada?

Sve. Samo ne to što je tako daleko od Beograda. Tamo je klima predivna, 15-25 stepeni tokom cele godine. Kad je sunčano, pustiš muziku i ne može da ti bude loše. Ljudi su smireniji. Recimo, treba im desetak sekundi da krenu na semaforu, ali se niko ne uzbuđuje zbog toga i niko ne trubi. Gužve su katastrofalne tako da i po četiri sata dnevno provodim u kolima, što mi daje vremena za pravljenje video klipova za društvene mreže. Čim ljudi vide da sam “live”, znaju da sam u kolima.

Takođe, mogućnosti da se uspe svojim radom, zalaganjem i usavršavanjem su ogromne. Mi smo snalažljiv narod. Tako smo učeni, a takav stav je idealan za mesto gde svi traže svoju šansu.

Kako provodiš vreme dok si u Los Anđelesu? 

Nemam rutinu. Pored teretane u kojoj bi trebalo da mi naplaćuju stanarinu, a ne članarinu, i kola u kojima sam stalno, uvek sam na različitim mestima. Odlazim na “hajkove” koji su zdrav način vežbanja, a nisu tako naporni. Uvek se trudim da deo dana provedem sa prijateljima koji su sjajni ljudi, a već oko 22h sam u krevetu. To ne znači da spavam, pošto namaknem samo po par sati sna dnevno, ali tada se čujem sa porodicom, prijateljima u Beogradu... Posao mi je toliko aktivan i haotičan tako da mi je potrebno što više mira.

S druge strane, pošto imam prijatelje različitih nacionalnosti i veroispovesti, proslavljamo sve praznike zajedno. Tada i kuvamo zajedno. Recimo mama mog druga Gordana nam iz Njujorka šalje sarme, mi pravimo pitu sa višnjama i musaku i zaista nam bude fantastično.

Takođe, stalno kupujem Smoki, Jaffu u kojoj se davim i našu kafu bez koje ne mogu da počnem dan. Da bih došla do njih moram da vozim 45 minuta i moram da kažem, nije mi teško. To su stvari koje čine da mi Beograd bude bliži dok sam u Americi.

Da li bi život modela okarakterisala kao glamurozan?

Hajde da pogledamo stvari ovako. Imala sam snimanje koje je trajalo 12 sati. Na snimanju sam gadno povredila cevanicu koju su mi nekako okrpili. Odatle idem pravo na aerodrom i preko Dohe, do koje mi je trebalo 15 sati i još šest sati čekanja na aerodromu, pre ukrcavanja na let od 14 sati do Kejptauna. Sve zajedno, putovala sam oko 35 sati. Stigla sam i utvrdila da mi se rana inficirala, a čekaju me dva dana sa po 14 sati snimanja. Odmah zatim putujem za Nemačku gde, naravno, očekuju da budem sveža za snimanje. Nikoga ne interesuje gde sam bila pre toga, a ja mrtva umorna i bukvalno gledam kroz ljude, a to se vidi na slikama. Tu čovek mora biti profesionalac.

Glamurozan život?

Ne kažem, postoje lepe stvari u ovom poslu. Proputovala sam pola sveta. Volim ljude i da ih upoznam u njihovom okruženju i njihovu kulturu. To je nešto najlepše u mom poslu. To da li si video luksuzan hotel ili auto, to za mene nema neku posebnu vrednost i draž.

Ipak, tu je i druga strana medalje koju niko ne vidi.

U kom filmu bi volela da zaigraš?

Mislim da bi mi odlično legla uloga u Džejms Bondu :) Akcija pre svega, mada volim i komedije, a nisam fan drama. 

Kakvi su ti planovi za dalje?

Imam različitih ponuda i svašta mi se dešava. Polje glume me najviše interesuje, ali tu je i najteže. To nije posao u kome se nešto dogovoriš i to tako bude, već ima veoma mnogo faktora koji mogu da utiču na otkazivanje, odlaganje… Sve dok ne počneš da radiš na projektu, moguće je da će biti otkazan. Čak se često dešava da se snime pilot epizode, ali da projekat nikada ne zaživi. Jednostavno, tamo imaju puno novca i nije im problem da kažu hajde da snimimo, pa ćemo videti kako sve to izgleda i da li nastavljamo ili ne. U svakom slučaju puno je stvari koje me očekuju. Inače, ne smem da pričam, ali nešto krčkam i kod nas. Čuće se.