Koju god vrstu muzike da volite zasigurno se među vašim omiljenim numerama nalazi makar jedna koju je napisao naš čuveni kompozitor Kornelije Kovač. Njegove numere izvodi Zdravko Čolić, Lepa Brena, Bisera Valetanić, Jadranka Stojaković, Zlatko Pejaković, Dragan Stojnić i mnogi drugi bardovi sa Balkana.

Za 011info Kornelije Bata Kovač pripoveda o putu kojim je išao, otkriva kako jedan neuspeh može da se pretvori u nešto neverovatno i otkriva da postoji još puno planova koje namerava da ostvari. 

Potičete iz loze posvećenih muzičara koji su bili čuveni u Subotici. Otac vam je bio dirigent i direktor muzičkog festivala, a deda je bio član tamošnjeg Simfonijskog orkestra. Odrastanje u takvom okruženju je zasigurno imalo važnu ulogu da i vi izaberete svoju karijeru među notama. Ipak, zanimljivo je da, iako ste odrastali u Subotici, niste tamo i rođeni.

Moj otac je Mađar, a majka Srpkinja, tačnije Nišlijka gde sam i ja rođen. Naime, u to vreme oko 1940. godine, on je svirao po čitavoj zemlji sa svojim orkestrom. E, u tom sastavu bio je i jedan Nišlija koji je oca nagovorio da se preseli u Niš budući da je sve slutilo na rat.

Tako je i bilo. Otac se u Nišu zaposlio u Socijalnom osiguranju i tu upoznao majku, a 1942. sam se rodio ja.

Međutim, godinu dana kasnije smo morali da se preselimo u Suboticu budući da je tada donesen zakon po kome stranci nisu više mogli da rade. Tako sam odrastao u Subotici uz očevu familiju koja je pričala mađarski i srpski, a i majka je vrlo brzo naučila mađarski i, do kraja svog života ga sjajno govorila.

Čim ste dovoljno stasali, počelo je i vaše muzičko obrazovanje.

Da. Otac me upisao u muzičku školu u koju sam išao pored regularne škole. Tako sam došao do srednje muzičke škole gde sam imao sjajne profesore. Obožavao sam klavir i solfeđo koji je veoma važan u muzici jer je u njemu sadržano sve ono od čega se muzika sastoji - i ritam i melodija. 

Sanjali ste o tome da upišete Muzičku akademiju u Beogradu. Međutim...

Beograd me je oduvek privlačio i sanjao sam da živim u tom gradu. Mislim da sam prvi put u Beograd došao 1946. godine, naravno uz očevu pratnju, kada smo došli u posetu ujaku koji je tu živeo. I kasnije kada god bih dolazio u prestonicu fascinirala me je i uživao sam u tome da posmatram grad i ljude.

Ipak, kada je došlo vreme za fakultet nisam primljen u beogradsku Muzičku akademiju i to mi je veoma teško palo. Baš sam bio razočaran. Ipak, imao sam sreće. Kolega iz Subotice, koji je svirao violončelo, koji je čuo za ovaj moj neuspeh, pozvao me je da dođem u Sarajevo i tamo upišem Akademiju.

Otišao sam tamo i polagao nekoliko predmeta na prijemnom ispitu. Sve je prošlo jako dobro i primili su me, tako da sam iznajmio jedu sobu i tu nastavio da učim.

Kornelije KovačFoto: Korneliije Kovač / Privatna arhiva

Ovaj grad, kako se ispostavilo, imao je veliku ulogu za čitavu vašu karijeru.

Kako sam došao u Sarajevo imao sam sreće. Naime, otišao sam na jednu igranku u Sarajevu koja se održavala u jednoj sali. Bilo je puno mladih i svi su igrali i uživali. I tu sam čuo jedan veoma zanimljiv orkestar. Njihova muzika mi je bila izuzetno interesantna jer su svirali i poznate džez numere, a ne samo tra-la-la-la pesme za ples, što me je pomalo iznenadilo.

Desilo se da je u tom orkestru svirao jedan moj poznanik, on je inače svirao ranije u orkestru mog oca, za kog nisam ni znao da tu služi vojsku. Mahnuo mi je sa scene i pozvao me da dođem gore dok su pravili pauzu.

Pitao me je otkud ja tu. Odgovorio sam da studiram Muzičku akademiju i, na moje iznenađenje, pitao me je da nešto odsviram sa njima.

I ja tu sednem sa njima da sviram. Vidim puna sala, svi me gledaju i pitaju se ko je sad ovaj tip. Dogovorimo se da odsviramo tri džez teme koje su bile jednostavnije i sve bude odlično. Posle toga mu mahnem i kažem da se vraćam u publiku. Međutim, on mi odgovori da sačekam malo jer treba nešto da se dogovori sa orkestrom.

U tom trenutku to nisam znao, ali oni su zapravo većali da li da me prime u orkestar i to tu na licu mesta. Ponudili su mi i naravno da sam pristao. Tako sam postao član prvog benda.

Nažalost klavijaturistu su zamolili da ode. Bilo mi je žao zbog toga i izvinjavao sam mu se narednih godinu dana kad god bih ga video.

Ovi nastupi su vam otvorili još jedna vrata.

Dvojica zaposlenih sa Radio Sarajeva su bili na jednoj igranci i čuli me kako sviram. Sve im se svidelo i sačekali su me posle nastupa i ponudili da, ako nešto komponujem ili pravim aranžmane da im se slobodno javim i da to snimim kod njih. Otvorila su mi se malo veća vrata kao Ali Babi pećina.

Prvo što sam uradio bilo je da formiram džez tro BKB – bas, bubanj i klavir. Napravio sam jedan džez aranžman i pripremili smo još par numera i tako smo snimili prve materijale.

Kako je izgledalo prvo iskustvo sa snimanjem u studiju? 

Kada smo imali prvo snimanje prvo su morali da nam objasne kako stvari funkcionišu. Rekli su nam: „Vidite ovo svetlo što stoji tu kod klavira? E, kada se upali zeleno, morate da budete u potpunoj tišini i da zatim krenete da svirate, a mi ćemo početi da snimamo“. Name je to bilo kao neko čudo. Nisu nam dozvoljavali da naglas odbrojavamo početak, ono jedan-dva-tri, već je moralo da se to uradi „u vazduhu“, u potpunoj tišini. Nekoliko puta smo počinjali iznova jer smo se bukvalno raspadali jer nismo bili naviknuti na takav način rada. Ipak, uspeli smo da sve savladamo. Kad pogrešimo mi bismo se zaustavljali, pa su nas i zbog toga kritikovali jer onda moraju da seku traku, pa da je lepe, tako da je zahtev bio da budemo potpuno uigrani. Bile su to velike stvari kada smo počinjali.

Na ovoj radio stanici ste upoznali mnoge muzičare, a tu se rodio i vaš prvi hit.

Tamo sam upoznao neke mlade pevače među kojima su bili Kemal Monteno, Dragan Stojnić...

Onda sam upoznao i jednog čoveka po imenu Žarko Roje za koga su mi rekli da piše divne pesme. Razgovarao sam sa njim i pitao da li može da mi neki tekst napiše ili predloži nešto od onoga što već ima. Rekao mi je da dođem za dva dana. Otišao sam kod njega i dao mi je par tekstova. Kada sam došao do trećeg, pročitao sam ga do pola i pitamo da li mogu da ga dobijem.

Bila je to pesma „Četiri mladića idu s Trebevića“. Napisao sam muziku za taj tekst, sve smo snimili i eto, ta pesma se vrti i dan danas.

Ova pesma postaje hit i omogućila vam je da se dodatno probijete na sceni.

To što smo snimili na Radio Sarajevu se stalno vrtelo. Onda smo čuli da postoji džez festival na Bledu u Sloveniji. Tada sam predložio svojima iz benda da se prijavimo. Tako smo postali prvi sastav iz BiH koji je nastupio na tom festivalu iako je pre toga u Sarajevu bilo nekoliko dobrih džez sastava, ali je većina njih otišla u Nemačku i Francusku. Bilo mi je pravo zadovoljstvo što smo nastupili na tom festivalu, a naša pesma je počela da se, nakon tog nastupa, vrti po čitavoj zemlji.

Sećam se, vraćam se sa Akademije ka svojoj sobi i prolazim pored jedne škole. Odjednom, čujem moju pesmu koju peva čitav razred, njih tridesetak. Potpuno sam se zabezeknuo. Bio je to moj prvi hit te 1963. godine.

Tako da Sarajevo je bilo sjajno za mene i pružilo mi je zadovoljstvo da radim stalno nove pesme. Predavao sam svake godine pesme za festival u Opatiji, a jednom se čak dogodilo da su mi prihvatili čak tri pesme, pa sam se takmičio sam protiv sebe.

Kornelije Kovač kompozitorFoto: Korneliije Kovač / Privatna arhiva

Onda upoznajete grupu Index.

Dogodilo se da je uprava društva u kome smo svirali na igrankama odlučila da dovede novi orkestar. Otišao sam da čujem njihovu probu. Bili su to Indexi i svirali su neke svoje stvari. Neki od ljudi iz benda su čuli za mene i, pošto su pokušavali da uvežbaju neku svoju kompoziciju i raspravljali se kako da odsviraju neku deonicu da bude u stilu Bitlsa, pitaju mene: „Kako bi ti to nama Kornelije objasnio da ovo lakše savladamo?“

Otpevam im tu melodiju koju su radili, oni probaju i to je bilo to. Taman da se pozdravim sa njima i krenem, kad oni kažu, ček ček treba da nam pomogneš za još jednu deonicu u pesmi. I tako smo posle probe svi krenuli do grada. I dok smo šetali, jedan od njih me tada pita da li hoću da sviram sa njima. Kako da neću.

Oni su već tada imali stil koji je bio napredan za to vreme. Tako sam ušao u Indekse i tu sam bio relativno kratko, oko godinu dana. Ipak, mnogi su posle toga mislili da sam ja sa Indeksima bio mnogo duže.

Sa Indexima ste započeli i karijeru van zemlje.

Tada smo dobili ponudu da idemo u Rusiju da sviramo i svoj repertoar i da pratimo još nekoliko drugih muzičara koji su išli. Tamo smo bili dva i po meseca na turneji. To je bilo zaista sjajno. Publika u Rusiji je potpuno poludela jer smo ličili na rok grupe sa zapada i navijali su za nas.

Kada smo svirali najviše smo svirali pesme Bitlsa, a ostali muzičari koje smo pratili su imali drugu vrstu muzike – italijansku, engleske...

Bio je delirijum tokom našeg dela koncerta. Publika je bacala kapute u vazduh i nisu dozvoljavali da konferansije najavi drugog pevača nego su tražili da sviramo još.

Posle toga nas je sačekao „trio“ u crnim odelima da porazgovaraju sa nama. U garderobi nam kažu super ste svirali ali smo hteli da vas upozorimo na nekoliko stvari, prvo gitarista ima žute cipele a svi ostali crne, morate svi da imate istu boju cipela, a drugo, očekivali smo da ćete svirati muziku „bratskih naroda Jugoslavije“, što je zapravo značilo da sviramo svoje kompozicije odnosno pesme Indexa.

Nakon Rusije, kao neko ko je već izgradio svoje ime u muzičkim krugovima, 1968. godine prelazite u Beograd gde počinje vaš vrtoglav uspon.

U Beogradu je bilo mnogo grupa, ali su svi skidali strane kompozicije. Indeksi su imali svoje ploče i ja sam sa njima imao par svojih kompozicija i to je nešto što sam želeo da radim. Tako sam, po dolasku u prestonicu počeo da razgovaram sa muzičarima koji su bili slobodni, a bilo ih je malo jer svi su svirali u nekom bendu.

Ipak, mic po mic, sastavio sam stavio „Korni grupu“ koju su u startu primarno činili bivši članovi grupe „Elipse“ Bojan Hreljac i Vladimir Furduj, i Velibor Borko Kacl iz „Zlatnih dečaka“, a prva pevačica je bila Seka Kojadinović koju je ubrzo zamenio Dušan Prelević. Često smo menjali pevače pa su tu bili Dalibor Brun, pa Dado Topić, Zdravko Čolić i Zlatko Pejaković.

Dosta smo radili. Išli smo na festival u Opatiji, bili predstavnici jugoslavije na takmičenju za Evroviziju u Brajtonu 1974. godine...

Mnogi su se ljutili na nas što su novine non-stop pisale o nama, a novinari su pisali onako kako je publika zahtevala i mi nismo nikoga na to nagovarali. Jednostavno su nas ljudi voleli.

Korni grupa je bila rasadnik ili, slobodno možemo reći, rasadnih pevača koji će pokrenuti solo karijere i postati velike zvezde.

Uvek je pevač jako važan. Publika glasa za nekoga ako se zapali za nekog pevača i taj pevač tako pokreće svoju popularnost i imaće uspeha tokom cele karijere, naravno, ukoliko ne napravi neku veliku grešku.

Imali smo radni elan, vežbali, išli na festivale, nastupali u inostranstvu, tako da su svi ti pevači bili predodređeni za uspešne karijere i mislim da bi to uspeli i da nisu bili u Korni grupi.

Karijeru ste nastavili u inostranstvu što, za ondašnje prilike, nije bila uobičajena praksa za naše ljude.

Da, tada nije bilo baš tako lako otići u inostranstvo. U London sam otišao u jedan studio i ponudio se da produciram neku englesku grupu i ponudio da dovedem grupe iz Beograda i Sarajeva. Tako je sve počelo.

U Engleskoj sam radio na mnogo projekata i sarađivao sa nekim poznatim imenima poput Benijem Marsdena iz Vajt snejka, Hansom Cimerom kompozitorom filmske muzike, Polom Džonsom iz Les Zeppelina... Takođe, radio sam i u Španiji kao kompozitor, producent i aranžer. O tom periodu sam pisao svom u romanu „Tamne dirke“ i opisao kako je bilo raditi sa njihovim pevačima, ali i o tome kako je izgledalo dovoditi naše izvođače da snimaju u tamošnjim studijima.

Raditi u inostranstvu je i lepo i nije lepo. Dok te hvale, to je sve u redu, a problemi nastaju ako si previše dobar pa počnu da te zovu i drugi, a ne samo taj jedan koji te je u početku zvao i to zna da bude prilično gadno.

Kornelije Kovač BataFoto: Korneliije Kovač / Privatna arhiva

Ne prestajete da radite ni danas. Koliko vam je korona „pomrsila“ poslove? 

Puno me je pogodila smrt Sanje Ilića. Ne može čovek ništa da predvidi. Dovoljno je da neko prođe pored vas... Zbog korone ne smem da rizikujem da saradnici dođu i zaraze me. Ako u ovim godinama uhvatim koronu, onda mogu brzo da odem. Pridržavam se onoga što lekari pričaju iako mlađi svet ne veruje mnogo lekarima i prave žurke.

Primio sam vakcinu, ali i posle druge, kažu lekari, potrebno je da se čovek čuva još najmanje dva meseca, tako da nema zaletanja.

Ipak, imam nekoliko pesama koje sam stavio na tapet i „prosviravam“ ih svakog jutra kod kuće na malom klaviru. Takođe, imam spremno nekoliko gotovih kompozicija i snimaka aranžmana koje sam sam otpevao tako da pevači kojima ih predstavljam mogu da čuju u potpunosti kako zvuče.

Opet, nadam se da sve ovo sa koronom neće trajati još dugo, a čim se završi počećemo ponovo da radimo normalno u studiju koji ima sve te uređaje koji se koriste u celoj Evropi.

Takođe, druženje mi najviše nedostaje. Svima nam to fali. Ne možemo u pozorište, bioskop. Jer ne znamo ko bi mogao da bude zaražen, a da ni sam toga nije svestan.

Postoji jedna pesma Šandora Petefija koja vam je, još davnih dana, zapala za oko. Da li ste napisali muziku za nju?

Nažalost nisam još. Petefi je pisao o dva psa, jednom koji živi kod gazde i dobija tek malo hrane nakon što vlasnik jede, i drugom koji živi u prirodi slobodan i bori se sam protiv hladnoće i gladi želeći da mu se ukazuje poštovanje. Veoma mi se dopala ta pesma i zalepio sam se za nju. Kad tada ću je napraviti, a imam odvojeno još nekoliko pesama za koje takođe planiram da iskomponujem muziku. Nikada ne prestajem da komponujem.