Tokom dvodecenijske karijere igrao je pod obručima na tri kontinenta i odmeravao snage sa najvećim centarskim imenima na svetu. Nekada je branio boje naše seniorske reprezentacije, a danas je najviši voditelj svog popularnog podkasta Jao Mile. U intervju za 011info Mile Ilić priseća se kako je, pod sumornim okolnostima, sa porodicom dospeo u Beograd i, seljakajući se, upoznao isti, poverava nam zašto nije ostavio dublji trag u NBA, ali i otkriva koga ni u bunilu neće pozvati u podkast Jao Mile.

 Kako je izgledao prvi susret sa Beogradom?

 Iako smo se u Beograd zaputili zbog ružnih okolnosti, tačnije zbog izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, ja sam tu informaciju prihvatio sasvim mirno. Imao sam svega 7 godina i, iskreno govoreći, nisam ni znao šta je Beograd niti gde se on nalazi. Premda ne znam zašto, jasno se sećam da nas je autobus ostavio na Slaviji, koja je meni u datom trenutku, usled silne gungule, izgledala kao Tajms skver u Njujorku.

Sada, kada vratim film unazad, to je bila, zapravo, velika promena – malo mesto sam zamenio velegradom. U rodnom kraju sam znao svakoga ponaosob, pa bih im se javljao kad bih ih sreo. Kako me kućno vaspitanje nije napustilo, isto sam činio prvih par dana u prestonici. Ne mogu da zaboravim unezverena lica prolaznika, koja očigledno nisu mogla da veruje da ovo čeljade svakoga pozdravlja. Verovatno su mislili da nisam sam svoj, ali to su vrednosti koje smo mi gajili na selu, a koje polako u našem društvu izumiru, kao, uostalom, i poštovanje i osećaj sramote.

Elem, kad sam malo upoznao grad, znao sam da se vozim prevozom od prve do poslednje stanice, a vala i nazad. To mi je bila glavna zanimacija, jer, ipak, govorimo o turobnim 90-im godinama.

Gde ste se skrasili?

Odgovor na to pitanje nije nimalo jednostavan i kratak. Naime, pošto je tada moja starija sestra trenirala i igrala košarku u Partizanu, živeli smo kao podstanari. Međutim, kako klub nije redovno izmirivao stanarinu, mi smo za nepune četiri godine promenili 13 lokacija, ako se nisam zabrojao.

Tako da, obišli smo čitav Beograd: od Palilule, preko Konjarnika i Dušanovca, do Miljakovca. Neke lokacije sam sigurno prevideo, a bilo ih je, Bože me sačuvaj, koliko.

Pomenuli ste da se vaša sestra uspešno bavila košarkom. Ona vas je i uvela u svet ovog sporta, zar ne?

Baš tako. Tada je bila normalna ta familijarna preodređenost. Ako je otac lekar i naslednik ili naslednica će biti isto to. Tako da, ja sam počeo da se zanimam za, što bi rekli, loptanje pod obručima zbog njenog uticaja, ali i moje džigljavosti.

Isprva, bilo mi je čudno na treninzima, ali kako je vreme prolazilo, tako mi je postajalo sve interesantnije i interesantnije. Gledajući starije, poželite da pogodite trojku, asistirate iza leđa ili zakucate.

Kada ste prvi put zakucali?

Dosta kasno, imajući u vidu moju visinu, ali razlog je bio krajnje jednostavan – nisam bio dovoljno skočan. Naposletku, prvi put sam zakucao u sedmom-osmom razredu osnovne škole, sa čitavih 197 cm. Nakon toga, naglo sam porastao, dostignuvši 215 cm, što je bio izuzetno bolan proces.

Od koga ste najviše učili u to vreme?

Štošta sam naučio od trenera, ali mislim da sam ponajviše učio od samih saigrača. Trener je tu da vam pokaže elementarne stvari, a na vama je da se potrudite i usavršite ih. Katkad vidite da nešto protivnički igrač izvede, pa pokušavate da to prisvojite. 

Da li ste imali košarkaške idole tokom odrastanja?

Divac je bio ubedljivo broj jedan, naročito njegov stil igre i osećaj za asistenciju. Kasnije su to bili Hakim Olajdžuvon i Željko Rebrača, kojima se divite i pokušavate da, koliko-toliko, dostignete delić onoga što su oni ostvarili. Nažalost, nisam imao prilike da odmerim snage sa Divcem, ali zato jesam sa Rebračom i to sklopu priprema reprezentacije pred onaj debakl na Evropskom prvenstvu 2005. godine, kad smo mi bili domaćini. 

Prve košarkaške korake ste načinili u Partizanu, dok ste potpunu afirmaciju doživeli u FMP-u, sa kojim ste upravo "tukli" taj isti Partizan u finalima.

Gledajte, to je bio period u košarkaškom razvitku kad ste željni nadmetanja i dokazivanja, a to se radi protiv najboljih. U tom trenutku Partizan je bio prvak, domintan u ligi i evroligaška ekipa, ispunjena sa velikim i etabliranim imenima, kao i mladim igračima koji su napravili zavidne karijere. 

No, to nas nije sprečilo da ih porazimo u finalu Kupu Radivoja Koraća 2005. u Vršcu, kao i u finalu Jadranske lige 2006. u Sarajevu. Da se razumemo, ta dva trofeja smo im uzeli ispred nosa zahvaljujući kup sistemu, odnosno igrajući na jednu dobijenu. Da smo igrali seriju protiv njih, svakako ne bismo imali velike izglede.

Kad ste počeli da sanjate o NBA?

Mislim da, čim sam počeo da se bavim košarkom, ujedno počeo da sanjam i o igranju u NBA. Verujem da baš to maštanje vas vodi kroz karijeru do nekih zacrtanih ciljeva i nivoa koji su u datom momentu iznad vas.

Ja sam svoj san dosanjao 2006. godine, kad sam zaigrao za Nju Džerzi Netse. Premda se tamo nisam nešto proslavio, imao sam privilegiju da se nađem među svega 6000 igrača koji su za 75 godina postajanja NBA uspeli tamo da se nađu, što je podatak kojim se, slobodno mogu reći, posebno dičim.

Naravno, ima i onih stvari za kojima postoji donekle žal. Najpre, to što mi nije pošlo za rukom da osvojim prvenstveno Srbije, kad je konkurencija bila impoznatna, kao i što nikad nisam nastupao u Evroligi. Istini za volju, bilo je prilika, ali nikad se nije desilo. 

Šta mislite da je uzrok kratkog zadržavanja u NBA?

Jednostavno, bio sam premlad, nepune 22 godine, a vala nisam bio spreman ni fizički, niti mentalno. Povrh toga, doživeo sam tešku povredu skočnog zgloba na pripremama, koja mi je, kudi-kamo, obeležila karijeru. Naime, nakon duže rehabilitacije, uvek se provlačila sumnja kod klubova kad bi poželeli da me angažuju.

Tako da, nije bilo nikakvih zakulisnih radnji, niti iste postoje u NBA. To je izuzetno dobro uređen sistem, gde postoje jasna pravila, koja se i te kako poštuju. Da, može da se desi da vas trener uzme na zub, ali vi, ako imate kvalitet, doći ćete do izražaja kad-tad.

Da li ste planirali čime ćete se baviti nakon sportske karijere i koliko je važno o tome razmišljati tokom igračkih dana?

Zapravo, imao sam izvesne planove, ali oni su se izjalovili, a u međuvremenu podkast se ukazao kao prilika, koju sam zgrabio. No, da, to je krucijalno pitanje i, istovremeno, jedno od obaveznih pitanja koja postavljam svojim gostima, jer sam u razgovorima primetio da mnoge bivše kolege nisu bile spremne na život nakon karijere, a neki od njih zapali su u ozbiljne probleme.

Ja ih potpuno razumem po tom pitanju. Vi, kad stavite tačku na košarkašku karijeru, gubite svoj identitet. Nemate nikakve profesionalne obaveze, ne traže vas treneri, ne zovu vas novinari, itd. Upravo zato se kroz podkast hvatam u koštac sa tim i nastojim da osvestim ljude iz sveta košarke da na vreme krenu da planiraju šta i kako nakon što okončaju svoju karijeru, a da to nužno ne bude otvaranje kafića i restorana ili ulaganje u nekretnine. Ruku na srce, sam obrazovni sistem snosi izvesnu krivicu za to, jer smo mi doslovno finansijski nepismeni.

Jao Mile je danas ozbiljan mediji.

Tačno tako, ali ja to u startu nisam doživljavao tako. Meni je bio cilj da mi zasednemo i ispričamo se, a da pratioci čuju neke zanimljive pojedinosti iz gostove karijere. Narodski rečeno, da mi otvorimo dušu i požalimo se ljudima na muke kroz koje smo prolazili. Naravno, ima tu i mnoštvo lepih dogodovština koje se dese kroz karijeru, ali, ako ćemo realno da sagledamo, za ne poverovati koju kamaru stvari košarkaš prevali u samo jednoj sezoni, a kamoli za karijeru.

No, da se vratim na prethodnu konstataciju – da, Jao Mile je ozbiljan mediji i velika je privilegija voditi ga već dve i po godine, koliko se nalazi u etru.

Kako ste postigli da za relativno kratko vreme postanete najpopularniji košarkaški podkast?

To je zahvaljujući gostima i njihovom drugarskom pristupu sa mnom. Danas, vi otvorite aplikaciju i odmah možete videti ko je koliko poena postigao ili skokova pokupio, ali pojedinosti koje se odvijaju na treninzima ili na putu do svlačionice zna samo uzan krug ljudi, a moji su gosti voljni da to podele sa gledaocima i slušaocima. 

Naravno, velika prednost je što se mi lično poznajemo, sa mnogima sam igrao, delio hotelske sobe, svlačionice i kupaonice, tako da, u suštini, među nama nema nikakvih tajni. Jao Mile je, pre svega, jedna drugarska, kafanska priča, gde gosti dođu i ispričaju ono što im je na srcu, što bi naš narod rekao. Isti efekat ne možete postići sa školovanim novinarom, koji uglavnom gleda da izvuče priču iz vas, a ne da izgradi poverenje na duže staze. Možda je to i jedan od razloga zašto nema intervjua sa Jokićem, Teodosićem, Bjelicom i mnogim drugima. 

Kroz vaš podkast se prodefilovalo sijaset gostiju. Da li biste mogli da izdvojite neke? 

Kad dogovorimo o posebnim epizodima, ja se jedino vodim time koliko smo se mi od srca ismejali tokom snimanja. Po tom parametru, izdvaja se gostovanje Branka Sinđelića, gde je on ispričao pregršt dobrih anegdota, a mi smo se "gušili" od smeha. Potom, tu je epizoda sa Nikolom Otaševićem, koja i dalje dominira kad je reč o pregledima, kao i izdanje sa Darkom Miličićem. 

Koliko vam je potrebno vremena da se spremite za podkast?

Sve zavisi od gosta. Ukoliko je to nekoga dosta dobro poznajem, odnosno dugo mi je bio saigrač, onda je i pola sata dovoljno, taman toliko da se doteram za snimanje. Razume se, postoje gosti za koje je potrebna ozbiljna priprema, koja zna da oduzme po nekoliko sati "grejanja stolice".

Da li planirate da dovodite više inostranih gostiju ili onih van sveta košarke?

Apsolutno. Nedavno smo objavili intervju sa Dejvidom Andersonom, koji je najtrofeniji australijski košarkaš svih vremena, kao i sa Lukom Longlijem, trostrukim NBA šampionom sa Čikago Bulsima i Majklom Džordanom. U planu su gostovanja sa još mnogim zvučnim imenima, ali o tom potom – za sada nije ništa utanačeno.

Što se tiče nekošarkaša, nedavno smo ugostili Nikolu Rađena, našeg proslavljenog vaterpolistu. Prošle godina nam je u gostima bio Andrija Gerić, olimpijski prvak sa odbojkaškom reprezentacijom, a danas sportski psiholog. Tako da, ukoliko budu neka zanimljivih imena iz drugih sportova, rado ću ih pozvati u Jao Mile podkast, a do tada fokus mi je na košarci... Samo znam da moja sestra nikada neće zasesti u našem studiju zato što je nemoguće pripremiti se za taj razgovor. 

Šalu na stranu, ono što mi posebno imponuje jeste što smo slušani i gledani van granice naše zemlje. Pored država iz našeg okruženja, odnosno bivše Jugoslavije, i te kako smo praćeni u Nemačkoj, Australiji, ali i "preko bare", tj. u SAD.

Koliko danas pratite košarku?

Gledam utakmice kad god imam vremena, a kad propustim neki meč, to me nimalo ne tangira. Vidim da se na društvenim mrežama ljudi mnogo nerviraju oko pobeda i poraza, ali nema nikakve vajde od takvog religioznog praćenja, jer ima daleko prečih stvari u životu.

Da li igrate basket sada kada ste u "penziji"?

Iskreno, loptu nisam uzeo u ruke otkako sam okačio "džordanke" o klin. Naprosto, ne osećam nikakav poriv za pikanjem basketa. Kad uštinem malo vremena, sa društvom igram padel, koji postao osetno popularan u poslednje vreme.

Šta biste poručili mladim košarkašima?

Neka sanjaju, maštaju i streme ka svom cilju. Jer, kao što reče Novak Đoković: “Dream big”. Ako vi nemate cilj, nešto čemu težite, onda ništa nećete ni postići. Ukoliko je to košarka i NBA, radite sve što je u vašoj moći da to ostvarite.

Na svom putu ne smete ni pod razno da zapostavite školu, koja, istinu za volju, nije preterano okrenuta sportistima. No, svejedno, morate da nađete balans između treninga i časova, jer bez određenog nivoa obrazovanja mi, kao ljudska bića, nismo potpuni.

Gde provodite slobodno vreme?

S obzirom da se bavim podkastingom, imam poprilično slobodnog vremena, ali, na kraju dana, sve zavisi od moje organizacije. Svoje slobodno vreme provodim pretežno sa porodicom na Novom Beogradu i Banovom Brdu, gledajući da, pošto-poto, izbegnem centar prestonice, jer ove gužve su postale nepodnošljive.

Kad-tad ćemo napustiti Beograd i preseliti se u neke mirnije krajeve, ali još rano za to. Sa 40 godina, još uvek sam u punoj snazi i, što bi rekao Nikola Tesla, čovek je napravljen da radi i stvara.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Nastavljamo u istom maniru – snimamo podkaste i emitujemo svake srede. Eventualno možda budemo menjali formu, ali ništa više od toga.