Nela Bunčić Vukomanović: Yugoslovenka sa Tašmajdana

Sa njom svaki dan trenirate putem malih ekrana dok vam na Instagramu, pod pseudonimom Yugoslovenka pruža dnevnu dozu motivacije za vežbanje. Nela Bunčić Vukomanović, novinarka, influenserka i, nadasve žena koja obožava sport, u intervjuu za 011info pripoveda zanimljivosti iz svog života, govori o neopisivoj ljubavi prema baletu i trčanju i otkriva kako je započela svoj put promovisanja zdravog načina života. 

Koje Vam je prvo sećanje na Beograd iz detinjstva?

Kokice na Tašu koje mi je kupio moj deka. Ja sam rođena i živela sam u tom kraju. Prvo u 27. marta, a potom u Ilije Garašanina. U to vreme Tašmajdan je bio centar sveta za mene. Neretko me je tamo vodio pokojni deka, koji je, inače, bio general u JNA. Kao takav, nije pokazivao previše emocija prema unučićima. Međutim, naš odnos je bio poseban, verovatno zato što sam ja bila najmlađa. I tačno se sećam, kada sam imala nepune 4 godine, deka me je izveo na Taš i kupio mi kokice.

Uzgred, i dan-danas volim i kokice i Tašmajdanski park.

Uz Taš nekako prirodno ide i sport. Da li se ljubav prema fizičkoj aktivnosti rodila kada i ona prema Tašmajdanu?

Tako nekako. Sa gotovo 4 godine počela sam da treniram moderan balet i to zbog krive kičme. U početku se svaki trening završavao u suzama zato što su me na silu istezali. Međutim, vrlo brzo sam to prebrodila i zavolela balet.

Kako to obično biva, onda sam naglo izdžigljala i morala sam da idem na neke vežbe da bih se pravilno razvila. I, usput se rodila ljubav prema sportu. Od tog trenutka nisam prestajala da se bavim sportu. Uglavnom su to bili razni vidovi plesa, dok sam se fitnesu i trčanju okrenula sa punoletstvom.

Šta Vam je bilo najdraže da trenirate?

Balet mi je ostao najbliži srcu. Ipak se radi o jednom čistom i nevinom sećanju iz detinjstva. Dala bih sve na svetu da ponovo budem na okupu sa istim onim društvom. Naša pokojna instruktorka, Olga Vučković, vodila nas je na razna takmičenja, poput "Radost Evrope" i to je bilo zaista divno.

Ja sam igrala kod gospođe Olge punih 10 godina, a onda sam prešla u stariju grupu i kasnije druge klubove, ali prosto to nije bilo to. Dečji kulturni centar je ostavio neizbrisiv trag u mom životu. To je bio zaista predivan period odrastanja.

Premda bih danas volela da se vratim baletu to, nažalost, više nije izvodljivo. Na skijanju sam pretrpela tešku povredu kolena, te ne bih da bespotrebno rizikujem. Otuda sam se i u potpunosti posvetila trčanju. 

Koliko Vam je bilo teško da se psihički i fizički vratite iz te povrede?

Iskreno, psihički je bilo daleko teže. Fizički i nekako izgurate, ali psiha vas mori i ne dam vam mira. Meni je sport način života i on me čini energičnijom i srećnijom. Kada doživom povredu ili se razbolim pa nisam u mogućnosti da treniram, ja doslovno nisam svoja. Nedostaje mi ta doza endorfina koje moje telo svakodnevno luči.

Ta povreda kolena se dogodila 3. januara 2019. godine. Prethodno sam u novembru istrčala Njujoški maraton. Dakle, bila sam top formi. Na skijanju sam napravila glupost i završila sam na štakama naredna tri meseca. Sve bi to bilo u redu da nisam mučila muku sa pogrešnim dijagnozama. U to vreme psihički sam padala non-stop. Doskora sam mogla da istrčim 42 km, a sada nisam mogla ni da prepešačim 10 km. No, "u životu" su me držali porodica, prijatelji i neke osnovne vežbe koje sam uprkos svemu uspevala da odradim.

Ipak, uspeli ste da se oporavite.

Na kraju sam imala sreće da me operiše vrhunski hirurg na Banjici i onda je usledio oporavak kod sjajnog profesora fizikalne medicine. Nakon svake terapije napredak je bio primetan. Takođe, tamo sam upoznala neke ljude sa daleko težim životnim pričama, pa sam u neku ruku bila i zahvalna Bogu. Shvatila sam da ništa u životu nije obećano i ništa nije bogom dano, te sam naučila da cenim to što imam. Od tog trenutka bila sam puna motivacije i ništa mi nije bilo teško.

To traumatično iskustvo Vas je osnažilo dalje u životu.

Tačno tako. To mi je bio ubedljivo najteži trenutak u životu, pogotovo što je moj otac u istih mah oboleo od raka. Čuli smo za loše vesti baš u momentu moje operacije i bila sam nesposobna da to izbacim iz sebe. Ali, jednom kada smognete snage da se izborite sa takvom situacijom, to vas umnogome promeni kao osobu.

Meni su, recimo, prethodni istrčani maratoni dosta pomogli da prevalim te krizne trenutke. Na takvim trkama obično na 17 km udarite u neki nevidljivi zid, gde duša hoće, ali telo ne može. Onda opet na 35 km, gde ni duša ni telo više ne sarađuju. Kada prebrodite sve te fizičke i emotivne prepreke, onda ste jači u svakom mogućem smislu i sve stvari vam se čine lakšim.

Koje je bilo prvo takmičenje na kome ste učestvovali?

U pitanju je balet. Bilo je bezbroj takmičenja, ali ono što mi je ostalo u sećaju jeste gostovanje u Sanremu. Za osvojeno treće mesto starije koleginice su nas nagradile plastičnim prstenjem koje su negde kupile. Baš smo bile srećne. Po povratku, nastupili smo u RTS-ovom jutarnjem programu. Bila je to prava dogodovština.

Uzgred, tih godina se dosta ulagalo u decu i sport i to nije bila stvar pomodorstva. Jednostavno, imalo je mnogo veću težinu nego što ima sada.

Da li ste kasnije u životu imali takmičenje koje Vam je donelo jednako uzbuđenje?

Da, to je definitivno Njujorški maraton. Iako nisam poznata kao previše emotivna osoba, po završetku trke su mi krenule suze. To mi je bio veliki cilj u životu koji sam ostvarila. Ujedno, to je najbolji događaj na kojem sam bila u životu, iako mi Njujork kao grad nije drag.

Po čemu je specifičan maraton u Njujorku?

Što se tiče same trke, na ulice izađe mali milion ljudi svih staleža i puti i navijaju šarenoliko i sa svih strana, dok vam beskućnici na štakama dele "gumene medvediće" kako biste podigli nivo šećera u krvi. Čitava 42 km vi se osećate kao da ste na sedmom nebu. Prosto, atmosfera je nesvakidašnja.

Plan mi je da, kada istrčim sve maratone, još jedanput učestvujem i na njujorškom.

A, Beogradski maraton?

To je svakako moja omiljena trka. Trudim se da ga ne propustim ni za šta na svetu. Njujorški na stranu, obožavam Beogradski maraton i istrčala sam ga bezbroj puta. Trčite u rodnom gradu sa prijateljima i poznanicima, to je za mene neprocenjivo.

Samo sam ga propustila one godine kada sam doživela povredu noge. Jednostavno nisam mogla da se oporavim na vreme, pa sam zauvrat vodila takmičenje, dok je moj tadašnji dečko, a sadašnji suprug trčao umesto mene.

Prethodno sam radila besplatne onlajn pripreme za sve koji su želeli da učetvuju u trci. Na kraju maratona veliki broj ljudi mi je prišao da me zagrli i zahvali se na pomoći. Tako, iako nisam trčkala, ipak sam pobedila te godine. Urodio je plodom sav trud i rad koji sam uložila na društvenim mrežama, promovisajući zdravi način života i vežbanje. I to mi je mnogo značilo u životu.

Koliko je Beograd prijateljski nastrojen za trkače?

Prvo, nije prijateljski nastrojen zbog zagađenosti. To je prvi i osnovni problem. Kada je tolika zagađenost, nije uopšte preporučljivo da se trči niti.

Kada je reč o samom trčanju u Beogradu, to je sada u modi. Danas sve više i više ljudi trči. Staza, nema ih dovoljno, ali snalazimo se. Na Novom Beogradu imate tartan stazu, imate kejeve. Sa druge strane Save, imate Adu Ciganliju, Tašmajdan, Hajd park, Zvezdarsku i Banjičku šumu. Za prigradska naselja nisam sigurna da ima gde da se trči sem po betonu. Tako da valjalo bi da se to bolje uredi i da svaki deo grada dobije po jedan-dva parka za sport, ali opet previše volim Beograd da bih ga kudila.

Kako ste započeli svoj put influensera i promotera sporta?

Jednostavno sam otvorila nalog na Instagramu dok on još bio u povoju. Na početku, u objavama sam se dičila završenim trkama i otečenim nogama. Imajte na umu da to tada nije bila platforma za reklamiranje i zaradu kao što je sada. Tek kasnije su počeli da se pojavljuju prvi tzv. influenseri.

Prvi sponzorski ugovor sam dobila tako što sam se prijavila na konkurs jednog sportskog brenda. Odabrali su me i potpisala sam na nekoliko godina. U sklopu toga slikala sam se za njih, promovisala ih na društvenim mrežama, a zauzvrat sam od njih dobijala najnoviju opremu za trčanje. Inače, tada nisam imala ni 1.000 pratilaca.

Prvi novac sam zaradila sa negde 3.000 pratilaca. Honorar je bio 100 ili 150 evra. Svi ukućani su bili u neverici. (smeh) Međutim, to je krenulo da raste samo od sebe i vremenom sam postala poznatija. Prate me ljudi, uglavnom dame, koje zaista zanima trčanje i fitnes.

Inače, profil je napravljen i usmeren ka motivaciji drugih, sa akcentom na zdravom načinu života i razmišljanja, što smatram da je veoma važno obzirom da nam je danas sve dostupno “iz fotelje” uz nekoliko klikova. Volim da kažem da je čovek životinja koja je predodređena za kretanje, a ne za sedenje. Recimo, ja prva previše sedim na poslu, pa onda gledam da svuda idem zaobilaznim putem kako bih se što više bila u pokretu. Drugo, ljudi zaboravljaju šta je zdrava zamena za neku namirnicu. Primera radi, umesto čokolade uzmite bananu, med i kikiriki i mirni ste. I ja upravo nastojim da ih podsetim na to.

Pored sporta očarani ste medijima i novinarstvom. Kada ste to otkrilli?

To je ljubav od malena. Oduvek sam znala da želim da se bavim nekim javnim poslom. Samo je bilo pitanje šta će to tačno da bude. U 3-4. godini gimnazije, otišla sam kod školskog psihologa na profesionalnu orijentaciju zato što nisam bila sigurna šta bih dalje da upišem. Opcije su bile DIF, Fakultet bezbednost i Akademija.

Kada sam uradila taj test, što bih svakom toplo preporučila, psiholog mi je rekao: "Ti treba da radiš u medijima." Na njenu preporuku upisala sam Fakultet za medije i komunikacije. I nisam pogrešila, jer ta obrazovna ustanova drži korak sa vremenom. Između ostalog, Lazar Džamić i Voja Žanetić su mi bili profesori na osnovnim studijama. Tamo sam naučila sve i svašta, od montaže do pisanja tekstova. Sva ta znanja i te kako danas koristim u profesionalnom životu.

Žarko ste želili da se okušate na televiziji.

Da, sa 18-19 godina sam se prijavila na konkurs za TV lice RTS-a. Bilo je više krugova selekcije: od testa opšte informisanosti u Sava centru, preko grupnog razgovora, do praktičnog dela i čitanja sa prezenterima. Ja sam se dobro pokazala i ušla sam u poslednji krug. Nas desetak je ušlo u studio za snimanje i to je bilo to. Nestrpljivo sam iščekivala rezultate, ali uzalud. Ništa. Na kraju nikad nisu objavili ishod tog konkursa za TV lica.

Potom sam pohađala školice novinarstva, da bih kasnije na studijama dobila stipendiju za TV Mrežu. Oni su imali svoju školu novinarstva, koju se predvodile Olja Bećković i Maja Žeželj. U međuvremenu sam završila i Officinu kod Sanje Marinković i Vesne Dedić. Nakon svega toga, bilo mi je jasno da želim da budem ispred kamere.

Posle još jednog neuspelog konkursa na TV Hepiju za voditeljku vremenske prognoze, odlučila sam da se ozbiljno posvetim fakultetu. Bila sam svesna da kao diplomirana komunikološkinja mogu da radim u novinarstvu, PR-u ili marketingu.

Ipak, opet se ukazala prilika da se okušam na malim ekranima. Moj otac je spazio konkurs za TV lica za Prvu TV i nagovarao me je da pošaljem CV. Prijavila sam se, prošla sam sve te silne krugove i napokon sam bila primljena. To je bio moj prvi profesionalni angažman u medijima. Ubrzo sam otkrila da se radi o nemilosrdnoj industriji, koja "melje" i koja "smlela" i mene kao mladu i entuzijastičnu osobu. Godinu dana sam izdržala i dala sam otkaz. Obećala sam sebi da se više neću baviti televizijskim poslom.

Kako se dalje odvijao razvojni put?

Prionula sam na studije i završila fakultet. Novi angažman sam pronašla u Blicu, gde sam radila godinama. U međuvremenu se Instagram dosta razvio, a ja sam imala iskustva na pretek u pravljenju kampanja za klijente, kreiranju sadržaja, itd. Vremenom sam kroz posao i lični razvoj savladala gro stvari, koje danas svakodnevno koristim na poziciji marketing menadžera na portalu Nova.rs. Kada je televizija u pitanju, imam svoju fitnes emisiju na Shoppsteru i time sam zadovoljila svoju potrebu za radom na televiziji.

Sa druge strane, držim i vodim privatnu agenciju, koja je vezana konkretno za moj Instagram nalog. Na ovaj način mogu da budem i kreativna i da budem sam svoj gazda.

Radim za druge korporacije i njihove zaposlene, neke njihove interne aktivacije, koje su uglavnom vezane za sport. Ljudi se često začude kad čuju da radim u korporaciji zato što sam prepoznata kao sportsko lice na društvenim mrežama gde moja reč ima određenu težinu nakon toliko godina bavljanja sportom, ljudima i drugim projektima.

Još uvek niste stavili tačku na obrazovanje.

Tako je. U poslednje vreme sam se posvetila usavršavanju. Završila sam jedan master, a drugi privodim kraju. Prvi master sam završila na FON-u sa namerom da budem savetnik za medije u državnoj službi kada mi prekipi sve ovo čime se danas bavim. Ali, za sada nema potrebe za tim! (smeh)

Drugi master sam upisala na FDU, gde su mi ostala još dva ispita do kraja - reklame i mediji. Kroz društvene mreže sam naučila kako da svojim pratiocima na što bolji način predstavim izvesni brend, a da to ne bude klasična prodaja. To zahteva da budete kreativni, da upoznate brend, da upoznate svoje pratioce i da znate kako sve to da upakujete. I onda je ovaj master bio logičan izbor.

Trenutno na poslu utvrđujem gradivo osmišljavanjem kampanja i reklama za portal Nova.rs, a upravo sam završila i jedan scenario za našu rođendansku reklamu.

Otkud "@Yugoslovenka_" kao korisničko ime na Instagramu?

Zato što sam rođena u vreme Jugoslavije. Najpre sam htela da se na društvenim mrežama "zovem" Beograđanka, jer, jelte, rođena sam u Beogradu i ovo je moj grad. Međutim, ja sam neko ko ima dva pasoša, srpski i hrvatski. Tako sam donedavno uporno govorila lancun umesto čaršav. Razlog je zato što je moja majka iz Dalmacije i tamo sam provodila prethodnih 30 leta. Samim tim, ne pravim nikakvu razliku između bivših naroda naše nekadašnje zemlje. I onda me ta Jugoslavija podseća na neko zajedništvo i jedinstvo.

Ja i dalje smatram da smo mi isti narod, bez obzira na veroispovest, i ne mogu da budem ono što nisam.

Inače, u našoj porodici ja nisam jedina koja je iz mešovitog braka. Moja kuca, Vasi, je takođe iz mešovitog braka. Ona je rođena u Srbiji, ali njen otac je iz Hrvatske. I njen budući partner će biti isto iz Hrvatske! (smeh)

Tako da kod nas sve ide ka tome da bude mešovito. 

Zvuči kao da je pas sastavni deo Vašeg života.

Apsolutno. Ja sam kod roditelja imala dva psa. Lea je uginula 2019, tj. morala sam da je uspavam. Prethodno je doživela moždani udar i otkazale su joj sve četiri noge. Oskar, koji je nekada išao sa mnom na trčanje, ima 14 godina.

Međutim, kada sam napustila porodični dom i uselila se u stan sa sadašnjim suprugom, iza sebe sam ostavila dva psa, zeca, dva papagaja i mačku. Zato sam ubrzo počela da nagovaram mog Nikolu, koji je isto ljubitelj životinja, da treba da uzmem psa zato što se ne osećam bezbedno dok trčim na 25. maju.

Prilika se ukazala kada je moja drugarica iz plesnog studija dobila štenad. Ostala je jedna ženka koja je imala kilu na stomaku. Ja sam toliko priželjkivala tog psa da nisam ni marila. Kada sam došla da je pogledam, toliko sam se raznežila da sam zaplakala. Isprva su svi bili protiv zbog njene veličine, ali ja sam je ipak uzela. Kada sam je dovela, to je bilo to. Svi se zaljubili u nju i ona je postala ravnopravni član naše porodice! (smeh)

Šta su Vam neki planovi za dalje?

U planu mi je da otvorim Jutjub kanal, sa naglaskom na zdravstvene teme. Zamisao je da ugostim lekare, koji bi približili preglede i analize iz svojih polja, kako bi gledaoci naposletku znali šta ih tačno čeka na istim. To mi je ideja koju praktično već sprovodim u delo.

Drugo, kada sam bila u Africi, na safariju u Keniji, ljudi su bili oduševljeni mojim "storyjima". Tako da planiram da snimam sva svoja dalje putovanja u vidu vloga i to serviram svojoj publici. Ali, nema nikakve žurbe, šta se bude ostvarilo - ostvariće se.