SevdahBABY: Arhitekta u muzičkim vodama

Po prirodi je svaštar, po struci arhitekta, a po zanimanju muzičar, producent i DJ koga nije strah da spaja različite muzičke kulture. Milan Stanković, čovek koji stoji iza pseudonima SevdahBABY, u intervjuu za 011info govori o odrastanju u turobnim 90-im, kako ga je muzika spasila od krize i otkriva kako je postao muzičar koji ne pravi kompromise ni po koju cenu.

Vi ste rođeni Nišlija. Kako je izgledalo detinjstvo na jugu Srbije?

Na svet sam došao nekoliko meseci pre nego što je Tito preminuo. Mogu reći da mi je prva decenija života bila prilično bezbrižna. Jedno potpuno normalno detinjstvo. Uzori su mi bila starija braća, koja su me naučila o kul stvarima u životu: od stripova, preko muzike, do druženja.

A onda su nastupile 90-e i bukvalno sam se “ugasio”. Raspad države u korak je pratio prelazak u više razrede, a ja sam preko noći postao starmalo dete. Dok je u našoj porodici (otac hidro-inženjer, majka sudija) vladala teška ekonomska kriza, neki drugi su se vrlo dobro “snalazili” u tim vremenima.

Ta decenija mraka, besparice – neću da kažem siromaštva zato što je to stanje duha – obujmila je nas i dobar deo Srbije. Iako smo se neprestano borili, baveći se intelektualnim stvarima, jednostavno se nismo snašli u tim 90-im. I to je trajalo sve do sredine 2000-ih.

Šta vam je bio spas u tim sumornim godinama?

Muzika. Već sa 13 godina sam, sa dvojicom drugara iz odeljenja, osnovao bend. Ložili smo se i “skidali” muzičku scenu Sijetla. Žarko smo želeli da sviramo pesme Pearl Jama ili Soundgardena ali, nažalost, nismo bili dovoljno umešni za tako nešto. Ipak, Nirvana nam je pošla za rukom i donekle Alice in Chains.

Tada nije postojala kablovska, a kamo li internet, pa smo svaki slobodan trenutak provodili svirajući. Imali smo sreće da je porodica basiste imala podrum gde smo mogli neometano da vežbamo. Njegovi su bili krajnje tolerantni na tu silnu buku i hvala im na tome.

Tako da, iako mi nismo bili svesni toga, muzika je svakako bila slamka spasa u to vreme.

Tada vas nije zanimao popularni turbo-folk?

Daleko bilo. Oduvek mi je taj žanr muzike bio brutalan i bahat. Doduše, ruku na srce, ja sam bio dvostruki agent. Naime, slušao sam i metal i dance. Kasnije sam otkrio The Prodigy, pa sam shvatio da to sve može da se spoji u jednu muziku.

Kako je izgledao prvi susret sa Beogradom?

On se odvio “divne” 1993. godine, kada sam bio u poseti burazerima koji su studirali u prestonici. Odseo sam kod srednjeg brata koji je pohađao Fakultet muzičke umetnosti, odsek za violu na katedri za gudačke instrumente. On i kolega su iznajmljivali stan u Nemanjinoj, nadomak Železničke stanice. Ja zaista ne znam kako su to moji plaćali tada – pretpostavljam da su trošili neke zalihe iz srećnijih vremena. Što se tiče prvog dojma Beograda, bila je ciča zima i depresivno na plus beskonačno!

Druga poseta je bila jednodnevna ekskurzija na jesen 1995. godine i definitivno je popravila utisak. Autobus nas je iskrcao kod Beogradskog sajma i prvo što smo ugledali bila je ekipa rejvera sa zeleno obojenim kosama. To je bio pravi pravcati kulturološki šok, jer takve face niste mogli da vidite usred bela dana u Nišu.

Sledeći “izlet” u Beogradu odvio se tokom leta 1996. godine, gde sam nekoliko nedelja proveo kod brata u studentskom domu. Tada sam prvi put osetio vajb grada i odmah mi je postalo jasno da sebe kao studenta vidim ovde.

I, da li ste se obreli na studijama u Beogradu?

Jesam. Imao sam tu sreću da me roditelji podržavaju u tome. Iako je Građevinski fakultet u Nišu uveliko imao smer za arhitekturu, majka je insistirala da bi bila grehota da najbolji đak u porodici ne studira u Beogradu. I tako mi je velika želja uslišena.

Kada sam upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu, imao sam običaj da ne odem do Niša po šest meseci, što je bilo nepojmljivo za moje kolege koje su, maltene, svaki vikend provodile kod kuće. Jednostavno, napravio sam rez i odlučio da ovde stvaram neki novi život. A i majka nas je odgajila da budemo vrlo samostalni. Nekako bih konstantan odlazak kući shvatao kao slabost, nedostatak discipline i vraćanje na sigurno, ušuškano. I na kraju, nije ni bilo novca za čest odlazak do Niša. Da, čuo bih se sa najbližima i drugarima, ali to je bilo to. Praktično sam bio bez ikakvog društvenog života, isključivo posvećen studijama.

Kada je muzika ponovo ušla u vaš život?

Tek negde na drugoj godini fakulteta. U stan mog srednjeg brata smo dopremili kompjuter iz Niša, pa sam vikende provodio kod njega, gde sam izučavao neke muzičke programe. Tih godina nisam imao mnogo progresa u muzici, jer sam previše vremena provodio na fakultetu. Pred kraj studija sam imao suludu i smešnu mantru - „kad ću već da završim arhitekturu, da mogu da se bavim muzikom“. I tako je i bilo, samo je bilo neophodno da se taj prelaz opravda i finansijski, jer je u mojoj glavi arhitektura bila stabilan, siguran posao.

Naime, na fakultetu sam se poprilično izveštio u izradi 3D modela. Štaviše, od toga sam zaista dobro prihodovao, pogotovo za jednog studenta. Po završetku faksa očekivao sam da ću zarađivati isto, ako ne i više, radeći kao mlađi projektant. O, kako sam se grdno prevario! Dobio sam tako sramotno male finansijske ponude da sam bio u potpunosti razočaran.

Pošto nisam želeo da me moji kreditiraju još tri godine dok ne dobijem licencu, iskoristio sam te okolnosti i okrenuo se muzici. U međuvremenu sam obnovio prijateljstvo sa Ognjanom Miloševićem, drugarom iz niške muzičke škole. On mi je ubrzo postao cimer i bio osoba koja mi je otvorila vrata sveta muzike. Kako mu se dopao moj pristup, ponudio mi je da komponujem muziku za hrvatske sapunice, što sam oberučke prihvatio.

Isprva, majka nije mogla da se načudi kako sam mogao da završim arhitekturu i da se ne bavim njom, ali naposletku je shvatila da neću odustati od muzike, prihvatila to kao činjenicu i postala moja najveća podrška u tome. I tako se od 2007. godine profesionalno bavim muzikom, što je istovremeno i dar i prokletstvo, pogotovo kada su finansije u pitanju.

Da li ste sačuvali prve muzičke kompozicije koje ste pravili?

Baš nedavno sam iskopao snimak iz 1997. godine sa srednjoškolskim bendom. Kada sam poslušao, izvio se kiseo osmeh, jer je čitava pesma urađena na vrlo niskom produkcijskom nivou. Uzgred, te godine sam shvatio da nisam “timski igrač” i da sam daleko kreativniji kao solo umetnik.

Ako govorimo o perodu 2000-ih, nažalost, bio sam nedisciplinovan i nepotrebno skroman, pa nisam arhivirao. Prosto, nisam tim stvarima pridavao značaja, a trebalo je.

Pored rada na serijama, da li ste imali prilike da komponujete za filmove?

Jesam. Zapravo, baš u to neko vreme ukazala se prilika da se radi muzika za slovenački film “Tu pa tam” i to opet zahvaljujući Ognjanu, kome sam neizmerno zahvalan. To je bio film u Tarantinovom maniru, koji je zahtevao elektronsku podlogu sa balkanskim semplovima. Nažalost, kod nas nikada nije dospeo na veliko platno, ali to je bilo svakako veliko i značajno iskustvo.

Šta je bila prekretnica u karijeri?

To je definitivno odlazak na Red Bull Music Academy 2004. godine. Ta muzička akademija je svake godine bila u potrazi za 60 mladih muzičara i producenata iz celog sveta, koji bi, u periodu od 14 dana, pohađali predavanja svetskih zvezda, kao što su Erika Badu i Tiga.

Od gotovo 2000 kandidata ja sam se našao među 60 odabranih i proveo dve divne nedelje u Rimu. To mi je dalo elana, ali i otvorilo oči da ja muzikom mogu profesionalno da se bavim. Zato što sam shvatio da, što se tiče elektronske muzike, nisam nimalo inferiorian u odnosu na zapadne kolege. Tako da, to otkriće mi je dalo određenu dozu samopouzdanja.

Kako se dalje odvijala muzička karijera?

Dosta sam u startu eksperimentisao. Spremao sam gudačke aranžmane za serije, koje sam kasnije inkorporirao u svoju pesmu za Beoviziju 2009.

Bilo je tu i pokušaja proboja na inostrano tržište. Recimo, u Australiji smo Bege Funk i ja uspeli da prodamo jednu stvar pod mojim pseudonimom RawButt. U poslednjih nekoliko godina imao sam opet i onu klinačku fazu – da imam bend. To je bio projekat VIDIQ, koji, nažalost, nije zaživeo.

No, zato je SevdahBABY bio pun pogodak. Makar u lokalnim okvirima.

Da li je još uvek fokus na projektu SevdahBABY?

Apsolutno. Vremenom su se prateći članovi menjali, ali ime i ja nismo mrdali. Doduše, do skoro je bilo zatišje na tom planu, tj. godinu dana nisam objavio nikakvu muziku. Za razliku od mojih francuskih uzora, kao što su Daft Punk i Justice, ne pravim selekciju prilikom objave albuma, nego sve “istresem” odjednom. Tako da je krajnje neobično što ništa nisam toliko dugo izbacio.

Iskreno govoreći, malo sam razočaran u stanje u društvu. Iako pravim pop muziku, koja sama po sebi bi trebala da bude za široke narodne mase, nikad se nisam osetio potpuno ostvareno i cenjeno. I dalje vidim sebe kao nekog klinca koji tek treba da se dokazuje.

Mislim da je za finalnu etablaciju potrebno da se latim nečega što ima veze sa tradicijom zato što smo narod koji više gleda ka prošlosti nego ka budućnosti. Na to me navodi činjenica da sam napravio bum na Instagramu obradom pesme “Tužno leto” od Tome Zdravkovića, koju sam uradio, bukvalno, za jedno popodne.

Kažete da se osećate necenjeno. Odakle vam taj dojam?

Ja sam uvek držao do sebe i svojih saradnika. Recimo kada sam sa svojom lajv ekipom 2010. godine bio na vrhuncu popularnosti, sa numerama “Ljubi me brzo, žurim”, “3 poljupca”, mojim remiksom “Kokete”, dobili smo poziv da učestvujemo na Love Festu, koji je tada bio u začetku. Ja sam za nas troje – Anette, Djixx i mene tražio neku pristojnu cenu, ni preveliku ni premalu, ali kada su čuli tu ponudu, usledila je neprijatna tišina, verovatno i neko cenkanje. Malo je reći da me više nisu kontaktirali.

I u nadolazećim godinama i te kako je bilo nepristojnih ponuda. Recimo, od Exita smo jedne godine dobili ponudu da sviramo za upola manje para od tadašnje tržišno potvrđene cene i sve to bez tonske probe. Bukvalno sam mogao samo da odbijem. Nikada više nisu zvali. Da se razumemo, nikada nisam tražio kule i gradove – samo pristojne uslove za sve nas. Takvim stavom sam se zamerio mnogima, ali, kao što rekoh, držao sam do sebe i saradnika.

Ipak, nakon pauze, ste objavili singl.

Tako je, 1. septembra sam izbacio pesmu “Lenj”. Zapravo, na njoj sam počeo da radim još u maju 2022. godine ali, kao što sam naziv numere kaže, ulenjio sam se i nikako nisam uspevao da privedem posao kraju. Plan je bio da izdam na leto, ali su se određeni komercijalni projekti isprečili, tako da sam odložio za 1. septembar, kada svi tradicionalno zavrću rukave i prionu na rad i učenje.

Sama pesma sadrži snažan koncept. Na prvi pogled deluje kao obična blejačka stvar, ali je u srži pobuna protiv prinudnog rada i eksploatacije. Porodično imamo tradiciju pružanja otpora. Redovno čitam memoare mog dede po majci, Zlatomira Ilića koji je zbog svog otpora nacistima u Drugom svetskom ratu prvo bio zatočen u logoru Crveni Krst u Nišu, a potom i u Mauthauzenu.

U poređenju sa njegovim iskustvima, gotovo zasigurno predramatično doživljam sve ovo u našoj državi, ali ne mogu da se otmem utisku da smo mi i globalno i lokalno pod nekim vidom tihe, perfidne okupacije, koja je one, ubedljivo najgore vrste. Nekada su ljudi bili okovani lancima, a sada je to nasilje prekrivenom velom novca, koji besomučno vrši pritisak na pojedince i porodice.

Otuda nikad nisam u svojim pesmama pominjao novac koji je, u poslednjih desetak godina, poprilično izrabljivan u tekstovima. Maltene nema pesme u kojoj se ne javljaju pare kao koncept. Lično nastojim da kroz kul i fanki način propagiram neke svoje vrednosti. Sve moje pesme su ljubavne i hedonističke, što bi trebalo da je dovoljno komercijalno. Ali, nažalost, sa tekstovima lišenih pominjanja novca, droge i nasilja ne možete da se nadmećete na današnjoj muzičkoj sceni.

Nakon više od 20 godina života u Beogradu, šta je ono što volite u njemu?

Ja sam se skrasio na Novom Beogradu, nadomak Dunava. Ovaj kraj je veoma praktičan i zdrav za život, ali mene nekako privlači centar Beograda – ta arhitektura, gradska vreva i atmosfera. U isti mah, podjednako uživam u starom delu Zemuna, koji mi je nadohvat ruke.

Sa druge strane, primećujem da kako sam stariji to sam više sklon tome da s vremena na vreme skoknem do Niša. Pretpostavljam da je to do blagodeti savremenog doba, gde vi sa laptopom možete da ponesete maltene ceo svoj život sa sobom.