Znate ga kao jednog od najistaknutijih advokata današnjice i branioca visokoprofilnih ličnosti. Ali, pored blistave karijere ime Tome File krije još mnogo toga što možda niste znali. U intervjuu za 011info ovaj proslavljeni branilac, evocira uspomene iz posleratnog Beograda, otkriva kako se latio rapira i postao šampion mačevanja, zašto je odustao od studija u “gradu svetlosti” i šta predstavlja najveće bogatstvo u njegovom životu.

Rođeni ste u jeku Drugog svetskog rata. Kako pamtite detinjstvo?

U to vreme se samo slušao radio, pa je prva reč koju sam prozborio bila “Auto”. Sada se sigurno pitate kakve to ima veze jedno sa drugim. Jednostavno, tada su stalno ulicama Beograda "krstarili" nemački automobili sa antenama koji su "lovili" one koji su imali tranzistore u kući. Tako, dok se slušao radio, stalno je neko osmatrao i, kada bi “lovci” naišli, sa svih strana su se mogli čuti povici "Auto, auto". Otuda mi je prva reč bila “Auto”, a ne mama ili tata.

Inače, moj otac, Filota, koji je kasnije postao poznati advokat, bio je ilegalac. Radio je za partizansku obaveštajnu službu. Pošto se bavio opasnim poslom, poslao je majku i mene u Negotin kako bi nas sačuvao. U tamošnjoj bolnici sam se sprijateljio sa sada pokojnim Miroslavom Zarićem, novinarom "Večernjih novosti". On se lečio od alergije, a ja od astme.

Šta se dogodilo sa vašim ocem?

Tri godine, od 1942. do 1945, proveo je u koncentracionom logoru Mauthauzen-Gusen pošto je bio razotkriven kao ilegalac. Prosto da ne poverujete, ali on je tu golgotu preživeo zahvaljujući čišćenju cipela.

Naime, njegove cipele su se uvek sijale. Iz najvećeg blata izašao bi sa blistavom obućom, dok bih ja u pustinji nabasao na blato. (smeh) Elem, jedan nemački narednik tražio nekoga ko će da mu čisti čizme tako da može da se brije na njima. Moj otac je javio i postao njegov posilni. Šest meseci nije dobijao hranu, već je živeo na ljuskama od krompira koji je prethodno trebio.

Inače, taj Mauthauzen je zaslužan što slavimo Svetog Nikolu. Naime, na taj dan, moj otac je bio poslat u tzv. “Kupatilo”. To je, zapravo, bila gasna komora, koja je baš tog 19. decembra ostala bez gasa. Tako, je uspeo da živ izađe iz logora. Inače, on je toga postao svestan tek po oslobođenju kada su mu rekli da je trebalo da bude ubijen u logoru.

 

Kada ste se vratili u Beograd?

Bilo je to po okončanju rata. Pošto nisam znao šta mi se dogodilo sa ocem, majka me je jednom nedeljno vodila na Crveni krst, gde su se objavljali spiskovi o živima i mrtvima. Jednom prilikom pročitala je suprugovo ime, ali i ne prezime. Naime, bio mu je dodat sufiks "vić" i na spisku je stajalo "Filota Filović".

Kada je došla po njega, bio je "kost i koža" i bolovao je od tuberkuloze. Međutim, nije otišao u beogradsku bolnicu, već u bitoljsku. To je uradio na nagovor svog brata, inače lekara. Naime, stric je smatrao da čovek može samo da se leči u rodnom mestu, tamo gde je prvi put udahnu vazduh.

I onda ste se preselili u Makedoniju.

Tako je. Otac se tamo vratio kao oslobodilac. U Skoplju ga je sačekao predsednik Vlade Narodne Republike Makedonije, Lazar Koliševski, koga otac nije podnosio. Laza mu je tražio da "isprlja ručice", kako je rekao, i potpiše nalog za streljanje “tri stotine svojih Cincara”. Tata je, naravno, to odbio. I onda je bio primoran da se vrati u Bitolj. Tamo je prvo osnovao sud, pa zatim i advokatsku kancelariju. Ali, to nije bio kraj njegovih muka.

Dok je radio u sudu, jedan od tužioca po zanimanju je bio veterinar. Kada ga je tata upitao kako lekar za ajvane ili ti magarce, može da bude tužilac, on mu je odgovorio da "narod nije ništa drugo nego stoka". Tada je otac izustio da “Barabe ne mogu da vladaju zemljom”. Za to je dobio godinu dana zatvora.

To mu je bila treća robija u životu. Najpre je dobio 15 dana "ćuze" zato što je zatvorio oko Milanu Bartošu, profesoru na Pravnom fakultetu, a potom i tri godine u zloglasnom logoru.

Uglavnom, "odležao" je deset meseci, a za to vreme pokušali su da ubiju njega, ali i majku i mene. Nakon toga, nismo imali kud nego da se vratimo u Beograd. Sve u svemu, moj otac je robijao pre, tokom i posle rata.

 

Kako je izgledao Beograd u to vreme?

U to doba Beograd je bio izuzetno primitivan. Nije bilo ničega. Samo se komunistička aristokratija, kako smo ih zvali, gostila šunkama i pršutama, dok su mast i hleb bili "rezervisani" za nas ostale.

Recimo, najlepše obučeni đak u mojoj školi nosio je belu majicu, kratke plave pantalone, bele sokne i patike "Bata". Mi smo ga zvali arbitrom elegenacije. Hoću reći, nismo imali mnogo, ali bili smo jako srećni.

Ja sam, inače, po majčinoj strani pripadao tim starim beogradskim porodicama, tzv. buržoaziji. Njeni su imali novca, iako im je država dosta toga oduzela. Međutim, nikada nisam osećao da pripadam tom sloju. Otac mi je držao stranu i brinuo se da ni po čemu ne razlikujem od drugih. I ništa nam nije falilo.

Da li ste bili nestašni kao dete?

Jesam, kako nisam. Imao sam drugara Backa, čiji je otac bio general-major i jedan od najvećih stručnjaka za tenkove na ovim prostorima. On je mogao da uđe u diplomatski magacin, koji se nalazio kod bioskopa “Zvezda”. Jednom prilikom sam i ja ušao sa njim. Dok je on naručivao ono po šta ga je majka poslala, ja sam gledao nešto da maznem. Uspeo sam da "ućapim" jednu šunku, koju sam podelio sa svima.

Ne znam zašto, ali siromaštvo zbližava ljude i čini ih srećnim.

Inače, u to vreme su vladale bande na ulicama. Noću niste smeli da izađete napolje. Bili su to malo stariji dečaci od mene, ali buntovni. Međutim, kada bi ih žandari na konjima ščepali, "izbili" bi iz njih sva taj revolt.

 

Da li vam je otac bio strog?

Otac me nikada nije tukao. Samo mi je jednom udario šamar, a sam povod će vas nasmejati.

Kad mi je bilo 14 godina, društvo i ja smo odlučili da se zaljubimo i da ne idemo na časove. Svako je izabrao neku devojčicu u koju će se zaljubiti i za kojom će patiti tako što neće ići u školu.

Naravno, nastavnici su obavestili roditelje, a tata mi je, nakon što je primio tu vest, lupio šljagu, izustivši da ne treba zbog ljubavi da napustim školu. Šta ćete, to vam je detinjstvo! (smeh)

Što se škole tiče, vodili su nas na izlete i u zoološki vrt, ali i po Beogradu. Na primer, nastavnik biologije nas je odvukao na Novi Beograd, koji je tada bio prava pravcata močvara, da gledamo žabe i zmije.

U koju školu ste išli?

Bio sam poslednja generacija pred tzv. "osmoljetku". Pohađao sam Prvu mušku gimnaziju, koja je tokom mog školovanja ustupala prostorije Četvrtoj ženskoj gimnaziji. Pred maturu nastavnik srpskog jezika i veliki ljubitelj "Gorskog vijenca", g. Radović, ponudio mi je da se pridružim komunističkoj partiji.

Upitao sam tatu šta veli o tome, a on mi je poručio da treba da se osvrnem oko sebe i mislim svojom glavom kao neko ko će uskoro postati punoletan. Na putu od kuće, koja se nalazila u Dositejevoj 27, do škole, zaključio sam me oštar jezik može samo dovesti u neprilike, te da je pametnije da odbijem.

Tu odluku nastavnik je primio k srcu u toj meri da je odbio da mi čestita odličan uspeh. Štaviše, kada sam na maturi došao da se rukujem s njim, on mi je okrenuo leđa.

Kada ste krenuli da se interesujete za mačevanje?

Svi su mislili da sam ja mačevanjem da se bavim zbog "Tri musketara", ali to je bilo daleko od istine. Zapravo, mača sam se latio zbog predstave Sirano de Beržerak, koji je imao veliki nos i sam po sebi bio veoma neprivlačan.

U tom komadu Edmona Rostana dopale su mi se dve scene. Prva, kada Sirano poručuje plemiću: "Sva tvoja pismenost staje u šest slova, a to skupa čini jednu reč - budala." Druga je finalna scena, gde je protagonista ranjen i veli: "Ja ništa nisam imao. Ja ništa nisam ni stekao, ali niko mi nije dirnuo moj panaš."

To me je navelo da počnem da mačujem. Naposletku sam bio toliko obuzet mačevanjem da sam "zaludeo" čitav razred, te sam postao i prvak države kao mačevalac "Crvene zvezde".

 

Koja vam je najlepša uspomena sa mačevanja?

Ona je vezana za mog velikog rivala i svetskog prvaka, Poljaka Jiržija Povlovskog. On me je redovno glat dobijao. Nikako mi je uspevalo da ga pogodim. Jedanput kada me je potukao, upitao me je da li želim da me pusti da ga pobedim. Toliko sam se naljutio da sam mu obećao da ću ga gađati zaštitnom kacigom ako mi bude prepustio i jedan jedini poen. (smeh)

S obzirom da vam je otac bio advokat, da li vas je on usmerio ka studijama prava?

Zapravo, otac mi je preporučio da studiram u Parizu, gde sam doživeo ubedljivo najveći poraz u životu. Iako nisam bio voljan, ipak sam otišao. Odseo sam nadomak Notr Dama. Taj hotel držala je žena očevog prijatelja i tu su živeli samo studenti, pa je bilo igranki na pretek.

Na prvoj igranci sam upitao izvesnu Francuskinju za ples. Pristala je. Međutim, dok smo plesali, ona me je, na moje zaprepašćenje, zagrlila. Sa beogradskim devojkama sam navikao da igram bok uz bok tako da je takav njen potez za mene bio zaista iznenađenje. Međutim, pošto sam sebe video kao mangupa, sledeći ples sam odigrao sa drugom curom. Tada sam ugledao onu prvu kako "đuska" sa jednim tamnoputim mladićem. A onda su počeli da se ljube. Osećao sam se potučeno do nogu. Kao da me je neko bacio sa petog sprata.

Po povratku u hotel, vlasnica me je videla tako utučenog i pitala šta je problem. Sve sam joj ispričao, a ona mi je objasnila da je to normalno u Parizu. Kako bi mi olakšala, upoznala me je sa jednom sobaricom koja je tu radila. E sad, nakon što smo zajedno proveli noć, sobarica me je, koliko sutradan, upoznala sa svojim dečkom. Mislio sam da ću dobiti batine, ali je on bio sasvim u redu sa tim. Štaviše, nas troje smo počeli da se družimo. (smeh)

Zašto ste napustili Pariz?

Tome prethodi jedna zanimljiva priča. Dok sam pohađao Prvu mušku gimnaziju, prevodio sam filmove sa francuskog na srpski. Kada je u Beogradu snimao veliki Alen Delon, došli su ondašnji naši “žestoki momci” da ga čikaju. Sve te provokacije ja sam mu prevodio. Kada je Alenu dolijalo, on je predložio da napolju poravnaju račune. Ono što oni nisu znali jeste da je Delon bio u Legiji stranaca, pa su ubrzo “poljubili” beton.

Potom je nagrnulo još njih, ali situacija se ipak smirila i mi smo se zaputili ka "Mažestiku". Tu sam upoznao Mišu Slovenca, koji je bio izuzetno inteligentan, kao i mnoge druge opasne momke. Nedugo zatim oni su se obreli u Francuskoj.

Uglavnom, dok sam boravio u Parizu, sreo sam se sa njima. Tada sam rekao ocu da, ako nastavim da se sa njima družim, neću završiti fakultet, ali hoću iza rešetaka. Zato sam se i vratio nazad za Beograd.

 

Branili ste mnoge, da li možete da izdvojite nekog klijenta?

Verovali ili ne, ali najteže je kada zastupate nevinu osobu. Znam da to čudno zvuči, ali toliko ne biste poverovali sa koliko zakulisnih radnji sam se susreo tokom karijere. Jako mi teško padne kada svi znaju da je optuženi nedužan, a svejedno bude bude kažnjen za delo koje nije počinio.

Kada ste odlučili da stavite tačku na advokatsku karijeru?

Gledajte, 1. jula 1963. godine sam postao pripravnik, a dve godine kasnije i advokat. Pravom sam se bavio advokaturom više od 50 godina. Kap koja je prelila čašu bio je slučaj u Hagu 2014. godine, kada sam doživeo strahovitu nepravdu. Nemojte me pogrešno razumeti, nepravde je uvek bilo i uvek će biti. No, oduvek sam se vodio mišlju da ne radim ono što me ne raduje, a advokatura mi više nije pričinjavala gušt.

Elem, tada sam odlučio da nikada više neću kročiti u sudnicu. Vratio sam se u beogradsku kancelariju i poručio partnerima Mihajlu i Vladimiru da im prepuštam praksu. Njih dvojica su moji naslednici.

Iako nisam imao decu, ipak jesam imao pripravničku decu. Tokom karijere iškolovao sam 60 pripravnika. Danas su oni na raznim stranama, ali svaki put se obradujem kada ih vidim. To je najveće bogatstvo koje imam.

 

Da li planirate da napišete memoare?

Napisao sam jednu knjigu, "Završna reč", i to je dosta od mene. Ona je, zapravo, bila iznuđenja. Novinar Manojlo Manjo Vukotić me je naterao da je napišem.

Za razliku od mene, otac je napisao tri knjige i isto toliko je bolji advokat od mene. Prva i najvažnija jeste "Branio sam na smrt osuđene". Druga, "Istina o Šefki", bavila se Šefkom Hodžić, koju smo obojica branili zajednički. To je, kako sam relativno nedavno shvatio, zapravo jedini slučaj na kome smo otac i ja zajedno nekoga zastupali. Treća i poslednja bila je "Protiv smrtne kazne", koja umalo što nije oca poslala iza rešetaka po četvrti put.

 

Kako provodite penzionerske dane?

Kada sam rešio se povučem, sa suprugom sam otišao u vikendicu na nedelju dana. Tokom tih sedam dana postalo mi je jasno zašto je naš brak funkcionisao - zato što se nismo viđali uopšte. (smeh) I onda mi nije preostajalo ništa drugo nego da smislim nešto čime da se zanimam.

Kako sam velilki poklonik crkve, počeo sam njome da se bavim još pre više decenija i bio sam veoma blizak sa patrijarhom Pavlom. Danas sam predsednik crkvene opštine grada Beograda, zamenik patrijarha u arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj i član patrijaršijskog saveta, što je najveći domet za jednog "civila". Tako da sve svoje snage i napore ulažem u crkvu.

Ako mi je potrebno malo mira, odem do vikendice, gde imam voćnjak. Iskreno, ni ne obazirem da li će isti iznedriti plod. Važno mi je da cveta, to je najlepši prizor.