Vladimir Marković LoOney: Pola čovek pola crtani film

Čega god da se dohvatio, polazilo mu je od ruke. Nekada se uspešno bavio glumom, muzikom i crtanjem stripova, a danas se bavi montažom i režijom sinhronizacije crtanih filmova. U razgovoru za 011info Vladimir Marković LoOney priseća se dogodovština sa snimanja dečje serije “Metla bez drške”, mana popularnosti koju je stekao i otkriva kako je to biti jutjuber i stručnjak poznat kao “pola čovek, pola crtani film”. 

Koje vam je prvo sećanje na Beograd?

To je svakako ulica Prote Mateje gde sam napravio svoje prve korake. Jasno se sećam drvoreda i hemijskog čišćenja na ćošku, gde su se okupljali radnici iz Gradske čistoće i cugali “unučiće”. Preko puta našeg doma nalazila se i samoposluga koja je ubrzo postala centar mog univerzuma. Naime, odlaske u kupovinu sa bakom doživljao sam kao otkrivanje potpuno novog sveta koji se nalazio čak tamo, s druge strane ulice.

Van našeg kraja, lepe uspomene vežu me za Beogradski Zoo-vrt koji sam često posećivao sa drugom bakom. Imali smo poseban ritual. Naime, najviše sam voleo da odem do dela sa fokama. Tamo je bio tip koji je prodavao ribu kojom smo ih hranili i pevali im “Frère Jacques”. Na to foke bi nam odgovarale onim svojim guturalnim zvucima. To je za mene bila glavna atrakcija.

Opet, kasnije, kada se moj deda preselio na Novi Beograd, to je za mene bilo kao da se radi o novom kontinentu jer, pre toga, nisam imao potrebu da prelazim most.

Tako sam, korak po korak, otkrivao Beograd. Ipak, i danas, četiri decenije kasnije, i dalje ne poznajem ceo grad.

Vaše detinjstvo bilo je obeleženo i nastupanjem sa čuvenim dečijim horom “Kolibri”.

Uz prethodnu konsultaciju sa mojom 4-godišnjom malenkošću, roditelji su me upisali u dečji hor “Kolibri” sa kojim sam nastupao sve do svoje desete godine. To je bio donekle logičan sled pošto čitava moja porodica ima veze sa umetnošću. I dede i babe, i tata koji je muzičar, kao i mama koja je voditelj i spiker.

Sada, kada se osvrnem na taj period i uzmem u obzir sve one solističke koncerte, dečije televizijske serijale i programe, shvatam da se, savremeno govoreći, radilo o “izrabljivanju dece”. (smeh) Šalu na stranu, to je bez obzira na poslovnu stranu i dalje bilo jako zabavno, a s vremena na vreme dobili bismo i poneku ploču kao nešto što je ostalo iza nas za sva vremena.

Ko je imao najveći udeo da se okrenete umetnosti?

Definitivno mama. Doduše, i ja sam tu umešao prste. Neprestano sam joj govorio kako želim da postanem pop zvezda. (smeh) Naposletku, jelte, nisam to postao. Ono što sada jesam, reditelj sihronizacije za crtane filmove, nisam sanjao ni najluđim snovima. Štaviše, tek dva meseca pred prijemni rešio sam da konkurišem na FDU za filmsku i televizijsku montažu.

U stvari, poput većine dece, želeo sam da budem u centru pažnje. I onda kada se desila “Metla bez drške”, otkrio sam da, zapravo, ne želim da budem u žiži javnosti. Shvatio sam da mi više prija ova današnja uloga u industriji, gde ordiniram iza kulisa.

Zašto vam nije prijalo da budete u centru pažnje?

Znate kako kažu, slava ima svoju cenu, a ja sam, uslovno rečeno, bio slavan. Imao sam predivne situacije, poput one kada je mamu i mene kod Meka na Slaviji zaustavio neki Kinez i na srpskom mi rekao da je naš jezik naučio gledajući “Metlu bez drške”. Ili, kad god bi me mama poslala na Kalenić pijacu, ja bih se vraćao sa gomilom namirnica viška zato što trgovci vole da tutnu više poznatima… Belog sira sam se naprobao za ceo život! (smeh)

Sa druge strane, na svaku tako divnu situaciju dolazi par onih ružnih, kao što je maltretiranje u školi, gde me stariji klinci uhvate i izlemaju kako bi se hvalili da su prebili Zlatka iz “Metle bez drške”.

Kako gledate na “Metlu bez drške” iz današnje perspektive?

Posmatram je kao svojevrsni vremeplov Beograda. Neretko ste mogli da vidite glavne junake, Zlatka i Duška, kako jurcaju po ulicama glavnog grada, a bilo je scena i na Tašu i Kalemegdanu. Recimo, rimski prolaz koji se nalazio ispod “Veselog Majmunčeta” je, u stvari, bila Barutana. Sećam se da je bilo baš sablasno snimati unutra. Dešavalo se da nabasamo na beskućnike koji su tu noćili, pa bi deo TV ekipe uvek prvi ulazio kako bi osigurao da je sve bezbedno pre snimanja. Dakle, serija je ovekovečila lepu stranu Beograda, ali smo bili svedoci i njegovog naličja. 

Čemu vas naučilo snimanje serije u tako ranom dobu?

Iako je snimanje serije trajalo četiri godine i to uglavnom preko leta, ono me je, u određenoj meri, izgradilo kao čoveka i naučilo me profesionalnosti, što nije mala stvar kada ste klinac od 8-12 godina.

Takođe, instrukcije koje je davao reditelj Vlada Aleksić bile su zlata vredne, pogotovo kada sam krenuo i sam da se bavim rediteljskim poslom. Na setu bih ulazio u reportažna kola i tako sam naučio šta koje dugme znači, što je, ispostaviće se, bilo veoma korisno za moju karijeru u vreme kada sam radio neke TV emisije upravo iz reportažnih kola.

Da li je tada nikla ideja da se da ćete se jednog dana baviti rediteljskim poslom?

Bilo mi je samo zanimljivo i ništa više od toga. Ja sam se nalazio u ulozi glumca, iako sebe nikada nisam doživljao tako. Iskren da budem, ne znam ni da li sam dobro glumio. Znam samo da sam nastojao da dam sve od sebe. Nakon toga glumom se više nisam bavio, ako ne računamo studentske vežbe na FDU, gde sam kolegama izlazio u susret, jer im je bilo zabavno da u ispitnim filmovima imaju Zlatka iz “Metle bez drške”. (smeh)

Sa snimanja “Metle” pamtite i jednu veoma zanimljivu anegdotu.

Neverovatnu! “Metla bez drške” se snimala na Zvezdari, tik pored zgrade RTS-a, u gipsanoj kući koja je bila napravljena za potrebe filma “Balkan Express” i zvala se “Vila Marlena”. U njoj je sve snimano: od Zlatkovog i Dušičinog stana do Veselog Majmunčeta.

Dogodilo se da je, pred poslednju sezonu, u ovu vilu udario grom i ceo objekat se ozbiljno nakrivio. Štaviše, napravio je i ogromnu rupu u zidu Veselog Majmunčeta. S obzirom da se radilo o 1992. godini i dobu ogromne nemaštine, nije bilo sredstava za renoviranje, a trebalo je rešiti problem iskrivljenog objekta. Ekipa kamermana je tu bila veoma snalažljiva – sve kamere su tiltovali i tako lažirali vertikalu. (smeh)

Kako se sećate tih 90-ih godina?

Kada ste dete, to vam izgleda daleko naivnije nego što zaista jeste. To je bilo vreme kada su se deci skidale patike i “mont” jakne ispred škole. Ja nisam to doživeo, jer meni moji roditelji nisu kupovali najnovije patike i jakne, ali drugima jesu i zbog toga su imali, najblaže rečeno, neprijatne situacije.

Uvek sam gledao da ne potpadnem pod taj loš uticaj koji je išao ruku pod ruku sa ranim 90-im. Kada su u fliperani preko puta škole počeli da obitavaju lokalni krimosi našeg uzrasta, ali i malo stariji, mnogi mačo drugari iz odeljenja su se divili jednome koji je imao grozomornu frizuru: obrijanu glavu “krasile” su samo šiške. Kad god bih odlazio na šišanje u Njegoševu, frizer bi me doslovno pitao “da li želim normalnu ili onu kretensku frizuru”. Nikada nisam popustio.

No, to ne znači da nisam imao traume iz tog perioda. Jasno se sećam stajanja u redu kako bi se uzeo hleb na bonove. Jednom sam otišao u obližnju prodavnicu po hleb i mleko za brata koji je još uvek bio beba. Tada je smela da se uzme samo jedna vekna hleba i jedna litra mleka. Međutim, pošto je prodavačica znala da imamo bebu u kući, spakovala mi je dve litre mleka. Kada je to spazio jedan vojni penzioner koji je čekao u redu, bez razmišljanja je potegao pištolj na mene. Jedva su ga komšije nekako obuzdale.

Kažete da ste se za FDU odlučili tek dva meseca pre prijemnog ispita. Šta je bio tas na vagi? 

To je bila 1999. godina, kada je škola ranije okončana zbog NATO bombardovanja. Samim tim, imao sam gotovo celo polugodište da dumam šta bih da upišem. Inicijalna ideja je bila da odem u Prag i pohađam montažu na češkom FDU. Kako bih se što bolje spremio za njihov prijemni, plan je bio da prvo polažem naš, koji je bio skoro isti kao i češki.

Negde na pola prijemnog ispita kod mene je proradio takmičarski duh i počeo sam da se borim za svoje “mesto pod suncem”. Došao sam do trećeg kruga, gde sam odlično prošao, što je rezultovalo drugim mestom na rang listi. Što se tiče Češke, ona je ostala samo puka želja.

Da li postoji žal za tim?

I da i ne. To bi svakako bio potpuno drugačiji život od onoga koji sam do sada imao. Ako me pitate čime bih se bavio, cenim da bih isto bio montažer ili reditelj, koji bi isključivo radio u inostranstvu. Sa druge strane, gledajući sve šta sam ovde proživeo i postigao, bilo bi mi žao da se sve to nikada nije desilo. Ukratko, ne znam za bolje, kako se kaže u našem narodu. (smeh) 

Kako ste se odlučili da ponovo zađete u muzičke vode? 

To se dogodilo skroz neplanirano. Naime, zaposlio sam se u jednoj marketinškoj agenciji kao montažer spotova. Između ostalog, oni su imali tek osnovanu izdavačku kuću, Bassivity. Nedugo potom počeo sam da se družim sa ljudima iz iste i da provodim sve više vremena u studiju. Jedno je vodilo drugome i u meni se iznova probudila ljubav prema pevanju.

Snimio sam nekoliko singlova, pa onda i album, ali na tome je ostalo. Nije da nisam imao prilike da se ostvarim kao pevač. Cvija i Sha hteli su da me povedu u Švajcarsku da nastupam u ondašnjim klubovima, što je bilo veoma popularno u to vreme. Međutim, ja, kao izvođač, imam određene strahove koje jednostavno ne mogu da prevaziđem. Pored toga, stalno mislim da će sve krenuti po zlu, što se i ostvarivalo.

Imali ste gafove?

O, da. Recimo, imao sam nastup sa reperima na Exit-ovoj hip-hop bini. Njima je bilo dovoljno da čuju ritam da bi ispratili pesmu. Ali, avaj, tonac je uprskao stvar. Spustio je regler i iz zvučnika je “curila” mrtva tišina. Pošto nisam mogao sebe da čujem, krenuo sam da falširam, što je izmamilo grohotan smeh iz prvih redova. Mene takve stvari blokiraju, ne znam kako da se ponašam.

Druga stvar je što zaboravljam tekstove, kako svoje, tako i tuđe, a nisam veličina poput Zdravka Čolića da mogu da tutnem mikrofon publici da ona nastavi sa pesmom. Sve to je bilo mučenje za mene, a ja nisam želeo da se mučim. Zato sam prelomio da ću da se držim montaže i režije.

Šta je prvo što ste režirali?

Čim se se zaposlio u pomenutoj agenciji, odmah sam naglasio da bih želeo i da režiram, iako to nije domen u kojem sam se školovao. No, već posle dve montaže date su mi odrešene ruke da režiram spot Marčela “Kuća na promaji”. Na preporuku drugara našao sam lokaciju sa polusrušenom kućom. Kum, Andrej Ilić, danas vlasnik IDJ TV, doneo mi je kameru i nekako “na mišiće” snimio sam taj spot. Kada sam ga izmontirao, ljudi iz agencije su bili veoma zadovoljni i dali mi zeleno svetlo za dalje.

Gledano iz današnje perspektive, da li ste zadovoljni tim spotom?

Jesam. U principu, zadovoljan sam svim svojim spotovima, čak i onim koji su patili od niskih budžeta. Ono što je činjenica jeste da je u svim tim spotovima najbolji segment bila upravo montaža. Nezahvalno je hvaliti samog sebe, ali smatram da sam vrlo dobar montažer. I kada se nađem u ulozi reditelja, najviše se oslanjam na svoje montažerske veštine. To je ono što me možda izdvaja od drugih režisera, taj instinkt. Zahvaljujući njemu, doveo sam sebe u poziciju da režiram internacionalni takmičarski rijaliti program, ali i poluigrani serijal sa Sergejem Trifunovićem.

Šta smatrate svojim najboljim radom?

Teško mi je da izaberem, to su sve moja deca! (smeh) Šalu na stranu, kada se radi o montaži, tu sam najponosniji na spot crnogorske grupe Who See za Evroviziju, koji je režirao Zonjo iz The Books of Knjige. On je snimio pet dana materijala, a ja sam sve to morao da izmontiram za svega dva dana. To je jedna od najboljih montaža koje sam uradio.

Što se tiče režiranja, jedan od najdražih mi je spot za pesmu “Zaustavite januar” Željka Samardžića. Svi su me odgovarali od ideje da snimam spot po snegu, jer ga navodno neće emitovati preko leta. No, isterao sam svoje i ispostavilo se da sam bio u pravu. Taj spot se vrteo i čitave te godine, a i narednih godina.

Kako izgleda postupak osmišljavanja spota?

Najpre bi mi izvođač dostavio numeru za koju bi da snimi spot. Ja bih imao par dana na raspolaganju da skrojim scenario. Ako mu se dopadnu ideje, onda bih imao još malo lufta da ih razradim. Mada, uglavnom, ta predstavljanja ideja nisu prolazila bajno. Zato što bih ja uvek ubacio nešto uvrnuto u spot, smatrajući da će to privući pažnju gledaocu. Upravo zbog toga bi me odbijali, jer svi su želeli šablonski, industrijski standardizovani spot.

Istini za volju, Željko Samardžić mi je u dva navrata dopustio da se kreativno izrazim. Jednom sam ga smestio u ulogu konobara, dok u drugom čita knjigu o klovnovima koji se bore oko devojke. Oba spota su dobro prošla.

U međuvremenu, malo sam prerastao režiranje muzičkih spotova i okrenuo se drugim stvarima.

Da li imate želju da se oprobate kao režiser igranog filma?

U principu, da, ali, i to veliko “ali”... Da bih se prijavio za državni konkurs, morao bih iza sebe da imam igrane filmove, makar i kratke, a ja ih nemam. Jesam ih montirao, ali nikada ih nisam režirao. Kako bih ostvario tu želju, najpre bih morao da režiram kratke igrane filmove, koji bi morali da osvoje nagrade na festivalima. To bi bio neki preduslov da bih uopšte došao u poziciju da režiram dugometražne igrane filmove. Pored svega navedenog, druga kočnica su moje godine. Imam 42 godine i mlađi biti neću.

Sa druge strane, imam neke zamisli koje se tiču dokumentarnih filmova, ali ne bih više o tome da ih ne bih urekao.

Jedan deo života ste posvetili i stripovima, zar ne?

Jesam. Veliki sam ljubitelj stripova. Čitam ih od malena. Sa šest godina sam krenuo da bistrim Alana Forda, iako mi ništa nije bilo jasno. (smeh) Onda su se ređali: Zagor, Eks Almanah, Mikijev i Politikin zabavnik i mnogi drugi.

Besomučno sam ih kupovao. Džeparac za užinu trošio bih na stripove, koji su, naposletku, neslavno završili. Naime, da bi roditelji oslobodili prostor, slali su moje kolekcije na selo, gde ih zasigurno nisu cenili koliko i ja, jer su završili kao potpala.

Sve u svemu, oduvek sam bio fan stripova, a i dalje sam. Ako pitate moju suprugu, ona će vam reći sve najgore, jer u stanu nemamo gde da se okrenemo od stripova.

Da li ta ljubav prema stripu otišla dalje od kolekcionarstva?

Jeste. Pohađao sam časove Vlade Vesovića u čuvenoj strip školi “Đorđe Lobačev”, koja je proizvela sve naše strip crtače koji danas crtaju za Marvel, DC i francusko-belgijske izdavače. Delio sam klupu sa Aleksom Gajićem. Dok je on crtao “Tehnotajz”, ja sam crtao “Avanture LoOneyja”, jelte, strip o sebi smešten u strip školu. Vrlo kreativno, zar ne?

Elem, Vlada mi je dao časopis “Mad” sa stripovima karikaturalnog tipa kako bih video da li mogu to da replikujem. Ubrzo je shvatio da su ti gumenasti ljudi koje crtam dušu dali za beogradsku andergraund scenu. Poslao me je u Reks, gde se održavao Ekser – festival alternativnog stripa, kod Raše Beopolisa i drugih autora. Isprva me niko nije prihvatio sem čuvenog Wostoka.

Prekretnica u crtačkoj karijeri desila se prilikom posete Fanzinijani u SKC-u 2003. godine. To je bio događaj gde su se crtali i razmenjivali fanzini. Od tog trenutka SKC mi postaje druga kuća. Zajedno sa Bambijem, Majom Veselinović, Mihom, Burekom i drugima pravim magazin i strip grupu pod imenom “Šlic”.

To je trajalo sve do 2008. godine, kada sam stavio tačku na to. Jednostavno, nisam mogao da postignem da se bavim stripom, režijom, montažom, pevanjem… Nešto je moralo da “otpadne”. Stripovi su bili ti koji su izvukli najdeblji kraj, iako sam imao uspeha sa istim u vidu domaćih i inostranih izložbi i objavljivanjem u časopisima.

Plan mi je da u dogledno vreme napravim veliku knjigu koja bi predstavljala retrospektivu kompletnog “Šlica”. Smatram da su ti radovi kulturno dobro grada Beograda.

Šta je sada glavna preokupacija?

Trenutno montiram sve što mi padne pod ruku, a što uglavnom ima veze sa internetom. Sarađujem sa domaćim i stranim klijentima. Istovremeno, radim i kao reditelj sinhronizacije za crtaće za Warner Bros, kao i za nezavisne crtaće.

Kako ste došli u priliku da režirate sihronizacije za crtane filmove?

U industriji sam poznat kao pola čovek pola crtać, pa otuda nadimak LoOney. Kada je izlazio crtani “Spajdermen: Novi svet”, Sony-ju je bila skrenuta pažnja na mene kao na ovdašnjeg stručnjaka za Spajdermena. Dosta su rizikovali sa mnom, ali im se isplatilo. Dobili su jedan od boljih prevoda i sihronizacija na ovim prostorima. Ujedno, to je bio moj upliv u svet sihronizacije i lokalizacije crtaća.

I onda su počeli da se nižu prevodi i sihronizacije: “Angry Birds Film 2” za Sony, “Aladin” i “Grdana: Gospodarica zla” za Disney, te “Napred” za Pixar… A onda je čitav svet zadesila pandemija. Iskreno, mislio sam da je to kraj. Međutim, vreme je pokazalo da nisam bio u pravu. Zvali su me iz Bassivityja i ponudili mi da radim za Warner Bros. Možda zvuči sudbinski, ali prvi crtać koji sam sihronizovao za njih bio je Looney Tunes “Svemirski basket: Novo nasleđe”. Uglavnom, sada delim Bassivityjev studio sa Cobijem i sinhronizujem crtaće između trap-folk hitova. (smeh) 

Poslednji projekat na kojem radite jeste Buckast podkast. Kako je došlo do toga da se četiri osobe iz potpuno različitih pozadina okupe na jednom mestu?

Da, Buckast podkast okuplja četiri čoveka kojima je samo jedna stvar zajednička, a to je da su buckasti. Štaviše, sinopsis našeg podkasta jeste “pola tone kvalitetnog sadržaja”. Ekipu, pored moje malenkosti, čine Aleksandar Ašković Kojot, koji se bavi optimizacijom sadržaja na Jutjubu; Ivan Ćosić Ćosa, koji je dizajner; i Goran Bogunović Đed, koji je kopirajter.

Mi smo se upoznali davne 2008-09. godine na tadašnjim Tweetupovima, odnosno okupljanjima tviteraša. Kristalno jasno se sećam kako sam upoznao Kojota. Na njega sam nabasao na bazenu hotela u kojem smo bili smešteni povodom konferencije. Pošto je u void bio naš zajednički prijatelj, svojim prodornim glasom je vikao “debeli, uđi u vodu!” Kada sam mu prišao, odmah me je zagrlio, kao da me zna sto godina.

Više od deceniju kasnije, kada smo smo se svi odavno sprijateljili, došli smo na ideju da napravimo prvi improvizacioni podkast u Srbiji. U njemu se uopšte ne držimo zadate teme, već samo pričamo, pa kuda nas to odvede – odvede nas. To vam je kao kada imate parče tkanine, koje vuku četiri čoveka, svako na svoju stranu, pa gde se pocepa – pocepalo se. Obično većina završi u Kojotovim rukama!

Mislim da je podkast, sam po sebi, jako informativan i zabavan. Mada, mladi bi rekli da je krindž. Katkad zna da zađe u neki poseban humor koji meni nije svojstven. No, to je sasvim normalno. Ipak, imate četvoricu različitih ljudi, koji zakuvavaju čorbicu kreativnosti.

Što se tiče gledalaca i slušalaca, nemamo mnogo pretplatnika, ali te što imamo – oni su nam verni do srži. To mi je daleko važnije od samog broja istih.

I, kako je biti jutjuber?

Veoma je zahtevno. Ovo celokupno iskustvo me je, zapravo, naučilo da više cenim mlade jutjubere. Teška je to rabota, pogotovo kada imate više drugih obaveza, kao što ih ja imam.

Inače, ovo nije moj prvi pokušaj da postanem jutjuber. Eksperimenta radi, 2014. godine sam pokrenuo svoj Jutjub kanal pod imenom “Bleja sa Lunijem”, gde je trebalo da, jelte, blejim sa ljudima i pričamo o čemu god. Međutim, to nije zaživelo, jer su ljudi više bili naklonjeni standardnom formatu intervjua, gde postoji struktura razgovora. Stoga sam odustao.

Kakvi su planovi za dalje?

Trenutno nemam nikakve planove. Sve što želim jeste da se odmorim, što se verovatno neće desiti. Poprilično sam siguran da će uslediti poziv da se radi sihronizacija nekog crtaća, jer tako to obično biva. Ali, da, cilj je da napunim baterije i spremim se za septembar, kada svima nešto hitno treba.

Naravno, sve to vreme ću, kao ozeb’o sunce, čekati snimanje nastavka “Žikine dinastije”, koji bi trebalo da montiram. Zapravo, za taj film sam u pripravnosti već četiri godine, ali to vam je svakodnevnica u filmskoj industriji.