Voja Nedeljković: Vojvoda od Zemuna

Voditelj čuvenog „Vojevanja“, glas sa radija koji nas uvek nasmeje, TV lice koje više od četvrt veka sija nesmanjenim sjajem, voditelj Zvezda Granda i, pre svega, Zemunac. Voja Nedeljković nam otkriva koja mu je bila prva „tezga“ u životu, koliko je ponekad teško dati otkaz i kako je jedan tanjir odlučio njegovu sudbinu.

Koja su vaša prva sećanja na Zemun iz detinjstva?

Ona su vezana za Ulicu Bregovitu na Ćukovcu. Bila je tu neka ograda gde sam čekao mamu da se vrati s posla. Baka mi je govorila da je nemoguće da se toga sećam jer sam imao dve i po godine, ali ta slika mi je nekako ostala urezana.

Kasnije smo se preselili blizu Karađorđevog trga, u Donju varoš. Interesantno je da sam dobar deo života zapravo proveo u krugu od nekih 300 metara oko Zemunskog parka. Rodio sam se u Zemunskoj bolnici, živeli smo u blizini Ekonomske škole, pohađao sam osnovnu u sadašnjoj Ulici majke Jugovića s druge strane parka, a potom upisao Zemunsku gimnaziju. A i oženio sam se u Zemunskoj opštini. Samo mi u tom magičnom kvadratu nedostaje da sam vojsku služio u Komandi vazduhoplovstva sa čijih prozora su vojnici mahali devojčicama iz gimnazije.

Inače, prva tezga u životu bila mi je u Pinkiju, kada sam imao 16 godina. Drugar Neša, koji je tamo nešto radio, zvao me je 31. decembra uveče da radim na garderobi i preuzimam kapute ljudi koji su došli na doček te 1980. godine.

Vi ste, zapravo, treća generacija Zemunaca.

Tako je. Otac i majka rođeni su u Zemunu, a i njihovi roditelji su relativno autohtoni Zemunci. Ja sam kao vojvoda od Vindzora – imam tradiciju od 150 godina u Zemunu.

Zemun je zaista mesto koje ima svoju autohtonost, mada je, poput većine gradova, mešavina veoma različitih ljudi.

Kada sam jednom drugu u vojsci ređao prezimena ljudi sa kojima sam išao u školu, pitao me je: „Gde si ti to bio? U Ujedinjenim nacijama?“ Bilo je tu najrazličitijih prezimena. Pravoslavci i katolici, muslimani, Jevreji, Grci, Cincari, Hrvati, Bosanci i, naravno, Srbi. Bila je to jedna multikulturalnost koja, tako mi se makar čini, u drugim sredinama nije baš toliko izražena. Ipak, Zemun je vekovima bio kapija različitih carstava. Ovde su utočište pronašli Vuk Karadžić, Dositej Obradović i mnoge druge učene glave. Najstarija crkva, kada je u pitanju beogradska eparhija, nalazi se u Zemunu. To je Nikolajevska crkva. Prva bolnica, odnosno karantin, na Balkanu, bila je moja gimnazija. To su fakti koji su mi tek kasnije u životu postali interesantni, a veoma su značajni.

S druge strane Zemun je iznedrio mnoga velika imena.

Da, recimo dosta muzičara je iz mog kraja. Nedavno smo ukapirali da nam nedostaje bubnjar. Preko puta mene živi Dragi Jelić iz YU grupe. S druge strane je Saša Lokner, blizu je i Žika Jelić, Dragijev brat. Rambo Amadeus je stanovao kao podstanar u ulazu pored, a ja sam odrastao sa Bajagom, ali je kasnije on otišao iz Zemuna. Imali smo i pisca Davida Albaharija.

Nedavno sam baš pričao sa Dragijem o avgustu 1990. godine. To je bio dan kada smo se upoznali. Išao sam pešaka na koncert Tine Tarner koji se održavao na Zemunskom stadionu. Kad, prolazi pored mene žuti golf. Kroz otvoren prozor vidim Dragija koji me pita: „Je li, momak, gde ćeš?“. Kažem da idem na koncert, a on mi odgovora: „Hajde upadaj, idemo zajedno“.

 

I školsku klupu ste delili sa nekim poznatim imenima.

Moji školski drugari su glumci Goran Radaković, Branka Pujić, rediteljka Karolina Spajić, a Saša Lokner je bio generacija iza nas. Njegova majka Nada predavala nam je matematiku u gimnaziji.

Jeste li voleli matematiku?

Niti sam ja voleo matematiku, niti ona mene. I danas je primenjujem uz digitron. S druge strane, književnost, proučavanje književnog dela, istorija, geografija, to su bili predmeti u kojima sam se pronalazio. Reč, govor, pesma, kultura, ideja, misao... to je nešto što me je privlačilo.

Ljubav prema pisanoj reči bila je izražena od samog početka školovanja, a zbog nje je i mali Voja umalo upoznao Tita.

Kao mali nisam išao u vrtić već me je čuvala i učila baka. Tako da sam do prvog razreda već znao da čitam i pišem. Zbog toga mi je početak škole bio prilično dosadan, ali se dogodilo nešto zanimljivo.

Pošto sam bio malo napredniji i voleo pisanu reč, moj drug Saša Ćeranić i ja bili smo izabrani da Titu, za 25. maj, te 1971. godine, napišemo pismo. Međutim, desilo se da moje pismo ubace u njegovu kovertu, a njegovo u moju. Zato sumnjam da je to razlog zbog čega mi Tito nikada nije odgovorio – nije mu se dopalo to što je Saša napisao.

 

U gimnaziji ste pisali tekstove za školski časopis i, iako vam je majka „pretila“ da učite školu i „ostavite se ćorava posla“, ljubav prema novinarstvu i voditeljstvu nije se gasila.

Na drugoj godini Filološkog fakulteta našao sam se između čekića i nakovnja. Tada sam se angažovao u jednom programu po imenu „Ritam srca“, koji je bio deo Doma omladine, a imao je zakupljen termin na Studiju B koji je tada bio kultni radio. Tu su se formirali kadrovi za novinare i voditelje. Odatle su potekla velika imena poput Ivane Zarić Bojić, Srne Lango, Nebojše Bakočevića, Maje Vlahović, pokojnog Delče...

Spremanje priloga i rad na radiju ušli su mi u krv, ali nisam uspeo da se izborim i uskladim sve to sa fakultetom, mada sam prve dve godine brzo „očistio“. Tako mi je otac, jednog dana za ručkom, izvukao tanjir i rekao: „Biraj. Ili ćeš biti ovde kod mene na tanjiru i učiti, ili guraj te tvoje mikrofone, pa hrani sam sebe“.

U tom trenutku to mi je bila katastrofalna stvar za čuti. Mesecima nismo razgovarali. Ipak, hvala mu na tome jer me je naterao da presečem. Da se to nije dogodilo ne bih se bavio poslom koji volim i ne bih na vreme „uhvatio zamajac“.

Tada je bilo veoma teško ući u medije. Postojao je veliki broj ljudi koji su želeli time da se bave, a postojali su samo Prvi i Drugi program televizije Beograd i tek četiri radija.Tako sam ušao u čitavu priču i „zagrizao“.

Tu je potrebno da imaš energije, želje, htenja, da veruješ u sebe, ali i da imaš malo sreće.

Koji je bio taj trenutak kada je Voja Nedeljković imao i malo sreće?

Ovde bih morao da se vratim do ranije spomenute Karoline Spajić sa kojom sam išao i u osnovnu školu i u gimnaziju. Naime, ona je napravila alternativno pozorište „Zid“ koje je rušilo predrasude i tamo sam igrao nekoliko predstava. Sećam se da sam u Malom princu igrao fenjerdžiju.

Uglavnom, ona je znala čoveka Acu Pavića koji je bio redaktor na Studiju B u emisiji „Prekobrojni čas“ za srednjoškolce i upoznala me je sa njim. Meni je bio san da dođem na Studio B. Besomučno sam ga slušao tri godine – svaki dan i noć i samo sam želeo da kročim gore. Tako me je Aca pozvao da dođem i oprobam se, pa kako se snađem. Ja sam tu šansu maksimalno iskoristio.

U mojoj mladosti dogodilo se formiranje medija. Nastali su B92, radio Pingvin... Postojali su eksperimentalni programi u Domu omladine gde po nedelju dana nešto snimaš, a vide te ljudi samo u okolini do Trga republike. Ali, to nije bilo bitno. I to je bila moja sreća.

U to vreme nastao je OK kanal koji je bio prava revolucija, zbog čega su ga sklonili posle mesec dana. Ekipu koja je tu radila činili smo Jugoslav Ćosić, Milorad Vučelić, Rambo Amadeus, Tanja Peternek, ja... Samo su nam rekli da to ne ide u pravcu koji je, valjda, partija zamislila – i ćao.

A onda je u pozorištu Radović nastao Treći kanal i kasnije emisija „3K dur“ po kojoj vas mnogi pamte.

Znaš kako, to je emisija koju sam radio zato što je to trebalo da se uradi, a ne zato što sam želeo. Moja želja bila je da imam emisiju na radiju, ali nekako su me baš ti televizijski zadaci proslavljali. Na Trećem kanalu radili smo u neverovatnim uslovima. Evo primera.

Treći kanal postojao je tek nepunih godinu kada je urednik pozvao moju koleginicu Maju Milatović i mene i dao nam zadatak da u roku od 5 dana postavimo porodični kviz koji će ići u udarnom terminu. Morali smo prvo da smislimo ime, pa da nađemo takmičare, skupimo ekipu, rekvizite... A mi ništa nismo imali. I tako je nastao „Trik šou“. Mi smo u tom kvizu imali žiri, takmičare koje smo delili po porodicama, zanimanjima… U žiriju nam je sedela neverovatna ekipa: Neša Galija, tadašnja direktorka MTV-a za Evropu – koja je znala srpski koliko i ja svahili – i Cajger, basista iz Generacije 5. Dve godine smo radili taj kviz.

Onda mi je taj isti urednik rekao: „ E ima neka dva kviza, dobio sam kasete iz inostranstva, a pošto su sankcije nikome ne plaćamo autorska prava“. Jedan kviz se se zvao „Blind date“, a drugi „Stupid Cupid“. Tako je nastao kviz „Ko će koga“ u kome bi devojka birala jednog od trojice momaka ili bi momak birao jednu od tri devojke.

Na isti način, po zadatku, nastao je i „3K dur“.

Bila je tu jedna Danica koja je htela da se rade karaoke, pa je pritiskala tadašnjeg urednika. Pokušavao sam da objasnim kako je to dosadno jer bi svako na isti način pevao pesme koje bi bile postavljene. Pritom, za pevanje karaoka potreban je nedostatak savesti i jak glas. Onda te „boli uvo“, možeš da radiš šta hoćeš.

Međutim, u to vreme moj drugar Nikola Kojo postao je suvlasnik kluba „Cinema“ u Gračaničkoj. Šest dana je popunio programom, ali se zainatio da ima nešto i ponedeljkom iako smo svi govorili da je to „samoubistvo“. Gomila kafana ni ne radi ponedeljkom, a kamoli klub. Ipak, on je našao neki trio i organizovao takmičenje u pevanju. Nađemo mi tu takmičare i dogodi se da to sve zaživi tokom cele sezone!

Na osnovu tog iskustva, naredne godine, to je bila ’97-ma na ’98-mu, kada me je ovaj urednik ponovo pritiskao da napravimo emisiju, dolazim na ideju koja je uključivala muziku uživo. Poklopilo se da je Danica nastavila život u Švajcarskoj, pa smo definitivno odustali od karaoka i počeli sa realizacijom „3K dur-a“.

Odmah smo ubacili dva benda – Neverne bebe i Korto Malteze koji je bio alternacija. Urednik se samo uhvatio za glavu jer je morao da plaća obe grupe, razglas u studiju, scenografiju... Međutim, rekao sam mu da će sve to zaživeti i čvrsto sam u to verovao.

Sve smo započeli u oktobru 1998. godine.

Sećam se kao da je bilo juče. Po ulazima su lepili uputstva za slučaj vazdušne opasnosti. Nismo imali pojma šta će se dogoditi, situacija u zemlji bila je napeta, a mi pravimo „3K dur“. Dolazi snimanje prve emisije koju radimo uživo. Danas bih radije vozio avion nego da radim uživo takvu emisiju. Ne znaš da li će ti doći takmičari, ko će od žirija biti tu, šta može da pukne... Kako bilo, uspemo mi da izguramo dve emisije, ali za treću nemamo takmičare. Šta da radimo - pravi audiciju u Sava centru.

A na audiciji...

Zove mene organizator Baki Pavlović i kaže: „Šefe ovde je državni udar. Tolika je navala da sedim u WC-u, čuva me obezbeđenje. Došli ljudi kao na demonstracije 9. marta“. Toliko je bilo ljudi da je došla policija kako bi utvrdila šta se dešava.

Za to vreme Baki iz kupatila cepka brojeve i samo ih rukom protura kroz vrata ljudima koji su došli da se oprobaju.

Tako je „3K dur“ počeo da živi kao potpuno autohtoni šou. Imali smo svoje igre – original kopije – gde ti pevaš kao neko drugi, pa onda duet, trio… I iz svega toga izašla je plejada dobrih pevača, a sve smo radili uz pomoć štapa i kanapa.

Pričao sam jednom sa Sašom Popovićem i rekao mu: „Druže ti si napravio 100 pevača u Zvezdama Granda, ali moje dve pevačice su godinu za godinom bile na Evroviziji. Pri tom je Marija Šerifović pobedila u Helsinkiju, a naredne godine Jelena Tomašević bila je domaćica u Beogradu“. Iz „3K dur-a“ izrasle su i Ivana Selakov, Ana Milenković...

 

Šou je bio u uzletu kada se dogodio 24. mart 1999.

Morali smo da prekinemo zbog bombardovanja. Taman se sve završilo kada mi je preminuo otac. Nastavili smo u novembru. Međutim, tu je došlo do problema zbog rupe koja je nastala između marta i novembra. Kako da nastavimo i izguramo period do juna? Tako smo počeli sa audicijama po različitim gradovima. U komisiji su bili pokojna Lola Novaković, Milan iz Beba i Ana Milićević – muzička urednica.

Od tih audicija napravili smo hit emisiju.

Taman smo sve pokrenuli ponovo i dobili kandidate za jesen. Ipak, zbog izbora 24. septembra 2000. godine, odlučili smo da sačekamo par nedelja te prvo snimanje zakazujemo za četvrtak 5. oktobra. Naravno da nismo snimali. Emisiju smo nastavili tek početkom 2001.

Tu sezonu nekako smo izgurali i opet smo završili u čudno vreme. Organizujemo sastanak kako bismo dogovorili šta dalje. Sve to se dešava 11. septembra 2001.

Sedimo tako sa muzičkim urednikom i organizatorom i dogovaramo, a iza njih postavljeni televizori i na jednom ja vidim kako avion udara u soliter. „Au, kakav film“, uzviknuo sam.

Na to mi je urednik odgovorio: „Nije to film, to je eksternal, ide signal sa BBC-a“. Samo je nastao muk.

Tom uredniku pozvonio je telefon i samo smo ga čuli kako kaže: „Ko je, bre, napao Ameriku?“

U svakom slučaju, nadalje smo radili u prilično teškim uslovima sa malo sredstava. Jelena Tomašević pobedila je 2002. godine i još dve sezone smo izgurali u nekoj poluprivatnoj produkciji. Međutim, pojavile su se emijsije „Idol“ i „Prvi glas Srbije“ koje su imali daleko veću produkciju. Tako se završio „3K dur“. Treći kanal je ugašen kao televizija 2006. godine.

Tu dolazi do novog poglavlja u vašoj karijeri.

Treći kanal je uvek bio slepo crevo RTS-a i stalno su nas doživljavali kao vanbračno dete – prvo što smo fizički bili udaljeni od njih, mi u Sava centru a oni u Abardarevoj i na Košutnjaku. Nekako smo im bili trn u oku, jer smo ni sa čim pravili svašta, a oni su imali kamione avione… Radili smo na energiju, volju i improvizaciju. Kod nas su nastali i Bićko i Manda, Tanja Peternek, Ivana Bojović, Sanja Ignjatović i gomila sveta – biću grešan i siguro ću zaboraviću nekoga da spomenem.

Kada se ugasio taj kanal, po ugovoru morali su da nas razvrstaju negde po televizijama, a ja sam se, zbog pres konferencija koje smo držali, zamerio tadašnjem direktoru Tijaniću. Tog leta me je rasporedio u obrazovno-naučni program sa kojim sam imao veze kao sa institutom CERN i traženjem „božanske čestice“. Shvatio sam da sam se tu našao ničim izazvan i kao po kazni, jer nisu mogli da mi daju otkaz pošto nisam bio tehnološki višak.

Tako sam se zadesio u nekom praznom prostoru sve dok me nisu pozvali sa televizije „Košava“ gde su postavljali kviz „Lančana reakcija“.

Pristao sam i dao otkaz na RTS-u. Tada sam shvatio da je teže dati otkaz RTS-u nego se zaposliti na toj televiziji. Potrebno ti je više potvrda nego da radiš za MOSAD, CIA ili KGB. Vadio sam potvrde na šest mesta, išao u neku biblioteku u Košutnjaku za koju nisam ni znao da postoji kako bih izvadio potvrdu da nisam uzimao knjige. Četiri dana sam se motao po celom Beogradu i prešao 150km da bih mogao da dam otkaz.

Međutim, posle dva meseca na „Košavi“, dolazi novi gazda koji je rekao da je kod njega na televiziji, kao i u njegovoj fabrici duvana, radno vreme od 9-17 časova. Ja sam mu rekao da ne mogu da radim tako ukoliko mi je emisija u 20 časova i tako je došlo do prekida saradnje.

Sudbina je imala druge planove za vas.

Posle 15 dana dobio sam poziv sa televizije „Fox“ da dođem na audiciju za voditelja kviza „Da li ste pametniji od đaka petaka“. Dva dana nakon audicije mi javljaju da sam dobio posao i zovu me da dođem.

Dočekuju me jedna visoka mlada žena, neki tip sa bradom koji izgleda kao da je došao sa Svete gore i neka devojka, sa pitanjem da li imam pasoš pošto se emisija snima u Bugarskoj.

Prvo mi je palo na pamet da je u pitanju skrivena kamera. Ma rano je za to, takve stvari se snimaju u novembru, decembru, a sad je avgust, prošlo mi je kroz glavu.

Onda su mi objasnili da je tamo pet puta jeftinije snimanje i da se na istoj lokaciji radi i njihova verzija tog kviza, pa se zbog toga putuje.

Odlazimo u Sofiju na probno snimanje i to u sportski centar koji je preuređen u studio tako da sve izgleda kao učionica. U publici sedi 250 Bugara, a sa nama su takmičari, deca koja su učesnici i njihovi roditelji. Sad, bugarski i srpski jezik jesu pomalo slični, ali publika ipak ne može da me razume. Nastaje problem jer kada bih rekao nešto smešno oni bi svi kamenog lica gledali, pa čak i kada bi aplaudirali, što je bilo komično. Onda su im pored znaka za aplauz napravili i znak da je potrebno da se smeju i tako smo nekako izgurali. Inače, niko mi nije verovao da snimamo u Bugarskoj.

Spavali smo u hotelu i snimali po 7 emisija dnevno. Tako sam od petka do ponedeljka uradio 25 emisija i više nisam mogao da pričam. To ludilo trajalo je godinu dana, nakon čega je „Fox“ digao ručnu i otišao.

Iza vas je niz različitih projekata. Ipak, radio je bio i ostao vaša velika ljubav.

Zahvaljujući radiju ja sam na televiziji postao to što jesam. Radio te nauči kako da govoriš i ljudima pričanjem stvaraš slike.

Roditelji su mi 1979. kupili prvi stereo kasetofon i narednih godina slušao sam samo radio. Imao sam sreće da slušam veoma kvalitetne ljude i tako sam zavoleo radio. Njime se bavim i danas. Evo već 10 godina traje emisija „Vojevanje“ na Radio S-u.

Radio je izdržao i video i film i televiziju i internet. Ono što je njegova najveća prednost je da sve može da se sruši, on ostaje jer ti za njega trebaju jedna ili dve baterije, a možeš da ga slušaš i u kolima, na telefonu, pametnom satu... To je najdostupniji medij iako ga danas konzumira znatno manji broj ljudi nego ranije. Razlika je u tome što se nekada jurilo za time ko će pre doći do nekog novog albuma ili pesme, a danas je sve svima dostupno u dva klika. Ali, zato je štos u sadržaju koji će voditelj na radiju ponuditi slušaocima, kako će ih zainteresovati i šta će im preneti kao poruku.

Koliko je Voja iz „Vojevanja“ nalik Voji iz svakodnevnog života?

Trudim se da, šta god da radim, to budem ja. Nikada nisam hteo da budem „Talking head“ bez obzira na neke zadatke koje sam morao da prihvatim iz raznoraznih okolnosti. Nisam uvek birao ono što mogu da radim. Ipak, uvek sam se trudio da to budem ja.

Dešava se da ljudi zaborave koje su mere stvari, menjaju teze i zamere mi što nešto nisam rekao, a ne shvataju da ponekada možeš mnogo više da kažeš na drugu i na treću loptu. Ne mora baš uvek da se „gurne prst u oko“. Obični misleći ljudi kojima se obraćam, bilo da su to radnici u pekari ili profesori na fakultetu, bez obzira na zanimanje, ukapiraće šta sam želeo da kažem.

Postoje oni koji veoma kritički govore o sadržaju koji se emituje danas na televiziji

Obično vino, pivo, žene i tračevi, prema priznanju mnogih velikih imena svetske književnosti, diplomatije i filozofije, teme su koje ih privlače mnogo više nego li neke filozofske seanse i debate. Jedna od najčešće spominjanih anegdota o Čerčilu je ona kada je njegova sekretarica primetila da mu je šlic otkopčan i skrenula mu pažnju na to. Čerčil joj je odgovorio: „Ne bojte se gospođo, ova ptica poleteti neće, tako da kavez slobodno može da bude otvoren“.

Ljudski mozak, koliko god da je znatiželjan on je i lenj. Daj mi obične stvari, nemoj da me boli glava, nemoj me opterećivati teškim stvarima. Daj mi nešto da me ne boli glava. Još ako je to malo više provokativno, ludo, bezobrazno i tako dalje – super!

Evo, gledanje kako policija juri nekog prestupnika je postalo hit u Americi, sa druge strane ako ljudima pustiš „Otela“ najveći broj njih reći će: „U, nemoj mi to. Ja sad treba da razmišljam šta je on kome rekao, ko je koga tu ubio, sa čime se on tu bori, sa svojim porocima… Ne. Daj mi nešto što je prizemno i to je to“. To je zabava za ljude koji se već svakodnevno bore sa različitim problemima.

Koji su vaši planovi za dalje?

Da ostanem živ i zdrav. Nemam velike planove. Čak i kada sam ih pravio, kao da bi me čula priroda, sudbina ili Bog pa bi me sve zaobišlo. Neke odlične stvari koje sam radio u životu bile su iz moranja, potrebe ili sticaja okolnosti, zato ne pravim planove.