Druga polovina 19. veka u Srbiji bilo je vreme kada nisu još sve devojčice išle u školu. One koje jesu mahom su i same bile iz uglednih, školovanih porodica. Steći obrazovanje značilo je imati priliku promeniti sve(s)t, najpre sopstvenim primerom pokazujući da znanje jeste moć. I da takva moć, kada se nađe u dobrim rukama, može menjati, pa i sačuvati živote "nemoćnih".

Devojčica iz takve ugledne porodice, Delfa Ivanić, pukim slučajem se našla u okruženju u kome je visoko obrazovanje s kraja 19. veka bilo podrazumevano. Pre toga je najranije godine provela u Podgorici. Majka joj je poticala iz cenjene herceogvačke porodice, a otac, Ivan Musić, bio je hercegovački ustanik poreklom iz loze braće Musić, inače sestrića kneza Lazara. Delfa je rođena 1881. godine u Podgorici, gde joj je otac kratko službovao kod crnogorskog knjaza Nikole. Nakon nesporazuma i razlaza sa Knjazom, porodica iste godine prelazi u Beograd. Nesrećnim okolnostima, Delfa u ranom detinjstvu ostaje bez oba roditelja: sa 5 godina je zbog bolesti izgubila majku, a sa 7 joj umire otac.

Koliko znači imati prave ljude oko sebe kada želite da menjate svet?

Katarina Konstantinović bila je nesuđena žena kneza Mihaila. Njen tadašnji suprug, Mihailo Bogićević, bio je predsednik Beogradske opštine. Oboje su bili među širokim krugom prijatelja koje je Delfin otac stekao po preseljenju u Beograd. Kada je Delfa ostala siroče, usvojili su je Katarina i Mihailo.

Delfina nova porodica pripadala je uglednoj društvenoj eliti Srbije. Završivši 1897. godine Višu žensku školu, Delfa se našla u prvoj generaciji sistematski školovanih devojaka. Nastavnica crtanja bila joj je Nadežda Petrović, a poznanstvo i mentorstvo će kasnije prerasti u prijateljstvo iz kog je stasala ideja o osnivanju jednog od najznačajnijih srpskih ženskih udruženja. No, Delfa najpre odlazi na studije hemije u Ženevi, ali je iznenadna smrt očuha vraća u Beograd. U želji da podstakne obrazovanje svog naroda, 1900. godine se kao učiteljica zapošljava u Skopju.

Tamo će, među velikim brojem prijatelja, upoznati još jednog uticajnog gospodina. Diplomatski predstavnik Srbije u Skopju – a pored toga književnik, novinar i kulturni radnik – Ivan Ivanić je sa Delfom delio slične ambicije i stavove. Venčali su se 1901. godine, a boraveći u Skopju Delfa je bila svedok velikog stradanja Srba nakon Ilindanskog ustanka. Često o tome razgovarajući sa Nadeždom Petrović, obe su se složile da po tom pitanju valja učiniti nešto konkretno.

Foto: Wikipedia - Ivan Ivanić, suprug Delfe Ivanić

Inicijativom bez granica do ženskih prava i sloboda

Avgusta 1903. godine, iz Delfinih i Nadeždinih razgovora realizovana je ideja o osnivanju Kola srpskih sestara. Među osnivačima je bio i Delfin suprug Ivan, a ona će u humanitarnom radu udruženja učestvovati sve do okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu.

Do 1912. godine, Delfa i Ivan su, zbog prirode činovnokovog posla, proputovali veći deo Evrope. Živeli su tih godina u Carigradu, Budimpešti, Rijeci, Trstu i Frankfurtu. Delfa je istovremeno sarađivala sa časopisima "Domaćica", "Brankovo kolo", "Ženski svet" i "Bosanska vila", i svi su bili pokrenuti sa ciljem da podstaknu obrazovanje i samostalnost žena.

Sa suprugom je Delfa uređivala i glasilo Kola srpskih sestara. Uz to, supružnici su sarađivali na godišnjem kalendaru "Vardar", u kome su Delfa i Ljubica Luković, sve do 1940. godine, pisanom rečju ukazivale na važnost borbe za prava žena. No, i Delfina borba je daleko prevazilazila granice Srbije: sarađivala je sa Ženskim drušvom iz Češke i imala veliku podršku Katarine Milovuk. Dame su se svesrdno borile za jednakost i glasačko pravo žena, smatrajući da i one, bez obzira na zanimanje, zaslužuju biti jednako plaćene kao muškarci.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / Časopis "Ženski pokret"

Humanošću protiv ratnih nedaća

Da nije bila samo humanista već i vrsni diplomata i organizator, Delfa Ivanić pokazala je odmah po izbijanju Balkanskih ratova. Udruživši se sa britanskom humanitarkom Lejdi Pedžet, u Beogradu je u to vreme osnovala rezervnu bolnicu za ranjene.

Tih godina je Delfa činila sve kako bi pomogla što većem broju ranjenih Srba. To će sa istim žarom nastaviti i tokom Prvog svetskog rata, a posvećenost humanitarnom radu ponovo ju je vodila po celoj Evropi. U Londonu je 1915. godine osnovala udruženje za smeštaj srpskih đaka, a nakon kratkog boravka u Skopju, iste godine sa suprugom prelazi Albaniju. Delfa je tokom rata boravila i u Francuskoj, sve vreme ostajući angažovana pri Kolu srpskih sestara. Zahvaljujući ovoj organizaciji, hiljadama srpskih civila i vojnika zatočenim u logorima dostavljeno je nebrojeno mnogo paketa pomoći.

U gotovo svim gradovima u kojima je boravila, Delfa Ivanić je držala predavanja o radu ženskih humanitarnih organizacija. Sa saradnicama je organizovala i promotivne aktivnosti Kola, a u Beograd se ponovo vraća 1919. godine.

Foto: Youtube screenshot - Članice Kola u Prvom svetskom ratu kao bolničarke

Od najvećih priznanja do najtežih godina rata

Godine nakon Prvog svetskog rata donele su Delfi Ivanić i prva priznanja za humanitarni rad. 1920. postala je prva Srpkinja i prva žena u Kraljevini Jugoslaviji kojoj je uručena Medalja za Milosrđe "Florens Najtingejl". Tri godine kasnije, učestvovala je i u podizanju Doma Kola srpskih sestara.

Ne zapostavljajući pritom ni literarni rad, njeni tekstovi su objavljivani u listovima "Ženski pokret", "Prosvetni pregled", "Žena i svet", "Glasnik Jugoslovenskog ženskog saveza" i "Vreme". Delfa je kao članica redakcije uređivala časopis "Ženski pokret", a u humanitarnom radu Kola učestvovala je sve do nemačke okupacije 1942. godine.

Dolazak Drugog svetskog rata bio je i najteži period za Delfu Ivanić. Znajući za njen uticaj, Nemci joj 1942. godine nude saradnju. Odlučno "ne" koje je uputila okupatorima, međutim, nije ostalo bez posledica. Rad Kola srpskih sestara je iste godine zabranjen, a Gestapo do daljnjeg zauzima zgradu udruženja u Resavskoj. Delfi je oduzeta imovina, nakon čega je Nemci kao istaknutu članicu Kola stavljaju iza rešetaka.

Po izlasku iz zatvora 1944. godine, saradnju joj nudi general Milan Nedić. Delfa i to odbija, ne želeći da stane na stranu saradnika okupatora. Podršku je, umesto toga, uputila pokretu otpora Dragoljuba Mihailovića, zbog čega je ponovo, već u poodmaklim godinama, hapsi Gestapo.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Pravda", 1937.

Boreći se za tuđu slobodu izgubila je svoju

Iako je okončanje rata većini donelo predah, to se nije moglo reći i za Delfu Ivanić. Nakon dolaska komunističke vlasti Josipa Broza, po treći put je zatvorena pod optužbom da je protivnik novog režima.

Tim povodom su se oglasili i viđeniji ljudi prestonice, insistirajući da Delfa bude puštena na slobodu. Iako je naposletku oslobođena, Kolu srpskih sestara su zabranjene dalje aktivnosti. Pritom, komunisti posle rata nisu ni obnavljali zgradu udruženja, već je dom dodeljen KUD "Ivo Lola Ribar".

Četvrto hapšenje usledelo je nakon što se Delfa 1946. godine prijavila kao svedok odbrane na suđenju Dragoljubu Mihailoviću. I tada je dobila pretnju da će, ukoliko to učini, biti sankcionisana. Nakon pisma u kome je po donošenju smrtne presude zatražila pomilovanje generala, vlast je ponovo održala svoju reč.

Izašavši iz zatvora i već prešavši šestu deceniju, Delfa Ivanić odlučuje da se povuče iz javnosti. 1962. godine, svoju Medalju za Milosrđe poklonila je Srpskom lekarskom društvu. Preminula je 1972. godine u Beogradu, a sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Iza sebe je tada ostavila rukopis tek nedavno objavljenih memoara. No, o Delfinom životu su pre svega svedočila njena dela: od učešća u brojnim ženskim udruženjima, do osnivanja i izgradnje Kola srpskih sestara. Iako je predsednica svog udruženja postala tek 1941. godine, njena životna misija je generacijma žena u Jugoslaviji utrla put ka obrazovanju i ravnopravnosti.