Dimitrije Karadžić je bio jedini preživeli sin slavnog srpskog filologa i reformatora Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge Ane Kraus. Rođen 1836. godine u Beču, istog dana kao i njegova sestra Mina, osam godina ranije, Dimitrije se odlikovao inteligencijom i marljivošću od detinjstva, ali čak i to nije bilo dovoljno da se izbori sa svojim demonima koji su ga od lovorika srozali do smrti i groba bez imena u dalekoj Rusiji.

Brilijantni sin, ali sa velikom manom

Od samog početka života, Dimitrije je živeo u senci moćnog i poznatog oca i talentovane sestre. Ipak, bez obzira šta mislili, srpski prosvetitelj bio je poznat kao posvećen otac, pun ljubavi i brige za svoju decu. Zato i ne čudi što je uložio veliki napor i novac kako bi sinu obezbedio najbolje obrazovanje. Dimitrije je školovanje nastavio na najboljim vojnim akademijama u Austriji, Nemačkoj i Holandiji, postavši jedan od najsvestranijih i najobrazovanijih oficira tog vremena.

Kada se posle školovanja Dimitrije vratio u Srbiju, svi su polagali velike nade u njega. Bio je mlad, inteligentan, školovan i ambiciozan, talentovan za tehniku. Pratila su ga velika očekivanja da će poći stopama poznatog oca, osvatlati obraz porodici i Srbiji. Ali.. uvek postoji to ali… Mada je bio okružen ljubavlju i pažnjom, Dimitrije je bio i manjkave ličnosti. Još tokom školovanja postao je ovisnik o kocki i alkoholu, i zapao u dugove. Ova situacija se prenela i u Srbiju, gde je čak i knez Mihailo iskazao čuđenje zbog ponašanja mladog oficira. Sve učestalije je izazivao skandale, zapuštao svoje oficirske dužnosti, i nije pokazivao nikakav interes za dalji napredak.

Vuk Stefanović Karadžić se prema Dimitriju odnosio sa mnogo ljubavi i razumevanja. Pokušavao je da mu pomogne, izmirujući sva njegova dugovanja i savetujući ga da živi štedljivije i odgovornije. Međutim, njegova dobrotvornost je samo pogoršala situaciju, jer je Dimitrije počeo da zloupotrebljava očevu ljubav i nastavio da troši novac na razuzdani provod, pijanke i kocku.

Sukob sa sestrom i konačni pad

Činjenica da su rođeni istog dana, bila je dovoljna Mini Karadžić da u svom bratu vidi polovinu svoje duše, gotovo nagradu roditeljima za 11 braće i sestara koji su jedno po jedno umirali u detinjstvu. Njena posvećenost bila je duboka, gotovo majčinska, zbog čeka je često prelazila preko njegovih ispada i ucena.

Naime, sukob između Vukove dece, Dimitrija i Mine, oko raspodele Vukove ostavštine, započeo je gotovo odmah nakon njegove smrti. Dimitrije je želeo da prenese očeve rukopise u Beograd i da ih odštampa, dok je Vukova poslednja želja bila da rukopisi ostanu u Mininim i majčinim rukama i da one lično time raspolažu. Kada se Mina pobunila protiv takvog čina, Dimitrije joj je pripretio da može lišiti srpske penzije. Ubrzo su odnosi između brata i sestre zahladneli, a Dimitrije je nastavio sa svojim poražavajućim strastima, praveći ogromne dugove i prodajući imanja koja su pripadala njihovom ocu.

Dimitrije je odbijao da se dozove pristojnom životu i nastavio da se ponaša neodgovorno, čak i nakon što mu je oduzeta profesura na Vojnoj akademiji i kada je morao da napusti otadžbinu i ode u Rusiju. U Rusiji je živeo gotovo na ivici egzistencije, provodeći dani između pvoremenih poslova i niskih strasti. Neki su čak govorili da je u jednoj od usputnih veza ostavio vanbračnog sina, za koga se smatralo da je jedini preživeli potomak velikog Vuka.

Osim povremenih spomena zbog skandala, o njegovom stvarnom životu u Rusiji se malo zna. Posebno su velom misterije prekriveni njegovi poslednji dani. Naime, smatra se da je umro krajem 1883. godine u Sankt Peterburgu i to na osnovu pisma koje je Mina dobila nekoliko meseci kasnije. Da je umro u teškoj bedi govori i činjenica da do danas nije poznato gde se zaista nalazi njegov grob.