U istoriji je ostao zapamćen kao "čovek krvavih ruku", osoba iza najznačajnijeg prevarata u novijoj srpskoj istoriji, prevrata koji je zapečatio sudbinu Obrenovića i potpuno promenio tok srpske istorije i državnosti. Ipak, ovo je bila samo jedna od brojnih uloga koje je Đorđe Genčić igrao u svom bogatom životu.

Obrenovićevac po rođenju

Đorđe Genčić rođen je 1861. godine u Velikom Izvoru pored Zaječara, u jednoj da najstarijih starosedelačkih porodica, verovatno šopskog porekla. Ljubav prema političkim intrigama nasledio je od oca Andrije, koji je bio poslanik i predsednik Narodne skupštine. I ne samo to, porodica Genčić je generacijama bila u bliskim odnosima sa Obrenovićima, pa je čak jednom prilikom i kneginja Ljubica posredovala u oslobađanju Đorđevog pradede kada ga je zarobio vidinski vezir. Sve ovo je činilo Genčića savršenim kandidatom za visoke državne funkcije i vatrenog pobornika dinastije Obrenovića. Ipak, njegov životni i politički put biće oblikovan njegovom kompleksnom naravi, koja je često išla iz krajnosti u krajnost, od ohole prekosti do blagosti i melanholičnosti.

Prva stanica na ovom putu bile su studije ekonomije u Beču, na koje se zaputio posle završene srednje škole u Zaječaru i Beogradu. Studiranje unosnog zanimanja nije dugo potrajalo. Kao predstavnih srpskih studenata u Beču sreće ruskog generala i glavnog komandanta srpske vojske na Moravskom frontu u Srpsko-turskom ratu, Mihaila Černjajeva. Černjajev je ostavio toliko pozitivan utisak na mladog Genčića, da naprasno napušta Beč i upisuje rusku vojnu akademiju. Školujući se na akademiji dogurao je do čina kapetana, ali je ubrzo shvatio da ni vojna karijera nije za njega.

Po povratku u Srbiju čekalo ga je mesto u unosnom porodičnom poslu, ali se Genčić odlučuje za rudarstvo, koje će do kraja života biti njegov glavni izvor prihoda. Ni planine i rudnici ga nisu zadržali, te se odlučuje za drugu granu porodičnog posla - politiku.

Savetnik kraljeva

Potpomognut poreklom, ali i urođenom snalažljivošću, ubedljivošću i ugledom, Đorđe Genčić sa samo 28 godina postaje poslanik liberalne stranke u Narodnoj skupštini. Ovo je bio presedan, pošto je po važećem zakonu cenzus za kandidate iznosio 30 godina starosti. U narednim godinama ostvaruje uspešnu diplomatsku i političku karijeru. Prvo je bio veleposlanik Srbije u Solunu, a u periodu od 1894. do 1899. godne upravnik grada Niša. Do stvarne moći dolazi posle Ivandanjskog atentata, kada postaje ministar unutrašnjih poslova. Kao ministar je iskazao svoju nesebičnu pravdoljubivost, boreći se protiv smrtne presude za svog velikog neprijatelja Nikolu Pašića i druge radikalske prvake, koji su bili osumnjičeni kao organizatori zavere.

U tom periodu ostvaruje bliske veze sa Obrenovićima i postaje intimus oba kralja - Milana i Aleksandra. Često je bio glas razuma u komplikovanim i nestalnim odnosima oca i sina. Ono što ih je dodatno vezivalo bila je netrpeljivost prema kraljicama, prvo prema Nataliji, a potom i Dragi Mašin. Za obe je smatrao da su koristoljubive i nedostojne uloge surpuge srpskog kralja, te je u pozadini gradio mrežu zavere protiv njih i na sve načine pokušao da izdejstvuje Milanov razvod od Natalije i spreči Aleksandrov brak sa Dragom.

Kraljev izdajnik

Upravo će ga porodični odnosi Obrenovića i njihova ljubavna prevrtljivost gurnuti u zaveru protiv voljene dinastije. U vreme kada je dvor već gotovo dogovorio brak Aleksandra i nemačke princeze, kralj se iza leđa Genčiću verio sa Dragom Mašin. Objava veridbe izazvala je velike potrese u zemlji, ali i u odnosima kralja i Genčića.

U besu, Genčić je otvoreno pretio Dragi, zahtevao njeno hapšenje i na sve načine pokušavao da je natera da napusti zemlju i prekine vezu sa Aleksandrom. Ni presretnute prepiske, ni spisak njenih sumnjivih prijatelja, nisu mogle da razbiju ljubavnu magiju koju je još u Bijaricu Draga bacila na svog "Sašu".

Sa druge strane, stupio je u kontakt sa bivšim kraljem Milanom koji se nalazio u Karlsbadu i pozvao ga da se vrati u zemlju. Plan je bio jednostavan - naterati Aleksandra da abdicira zbog neprihvatljivosti braka sa Dragom, razvesti Milana od Natalije i oženiti ga dostojnom suprugom sa kojom će izroditi novog naslednika prestola. Ipak, Obrenovići su ga izdali. Kolebljivi Milan odlučio je da se ne vraća u zemlju i nastavio svoj ljubavni pohod po evropskim banjama, a Aleksandar se posle kratke veridbe venčao sa Dragom.

Ovo je bio preveliki udarac za Genčića, koji potom napušta mesto ministra. Na ovo je bio primoran i zbog otkrivanja prepiske u kojoj na najgori način vređa novu kraljicu. Zbog skandalozne prepiske osuđen je na sedam godina robije, ali je posle godinu dana pomilovan. Istovremeno i iznenada umire kralj Milan, rušeći sve Genčićeve planove za obnovu dinastije. 

Rešenje za spas Srbije video je u kraljeubistvu. Oko sebe okuplja nezadovoljne oficire i viđenije političare. Kako su radikali bili protiv republike, koja je bila bliska mladim oficirima koji su činili udarnu pesnicu prevarta, odlučuje se da na presto dovede Petra Karađorđevića.

Epitet "čoveka sa krvavim rukama" dobio je tog presudnog 29. maja 1903. godine, jer je sa karabinom u rukama stajao iza leđa atentatora u momentu ubistva kralja i kraljice. Nesumnjivo je da je smatrao da je ruka kojom je vodio zaveru bila - pravednička.

Žrtva izdaje

Teško je danas tvrditi da li je i koliko Genčićevo poimanje srpske političke scene bilo pomućeno njegovim ličnim gnevom i osećajem (ne)pravde, ali sigurno je da se situacija nije odvajala onako kako je zamišljao. U prvoj vladi posle dolaska Karađorđevića bio je ministar unutrašnjih poslova i privrede, ali je zbog sukoba sa Pašićem i stalnog isticanja da je izdajnik, odlučio da se povuče iz politike i javnog života.

Njegov politički ugled dodatno je bio ukaljan time što je od strane samih liberala optuživan da je izdao interes stranke i ostvarivao ideje radikala. Pragmatični Genčić objašnjavao je da je to učinio jer je jedini način za ostvarenje plana za spas Srbije, bio stupanje u kontakt sa radikalima koji su kao većinska stranka prenosili volju i glas naroda. Isticao je da ni tada, ni pre toga, nije postupao iz želje za vlašću. U kasnijim zapisima navodio je da se uvek grozio političkog revanšizma, koji su pobornici oba dinastijska tabora koristili i zarad sticanja lične koristi. Na kraju, i Karađorđevići su na sve načine pokušavali da se distanciraju od njega i operu krv sa svojih ruku, prebacujući svu odgovornost za krvavi ishod na zaverenike.

Duboko nezadovoljstvo, kako njegovo lično, tako i naroda, potaklo je Genčića na još jednu zaveru, ovaj put protiv Karađorđevića. I ovaj put je podršku našao među mladim oficirim, koje je uveravao da je stvar rešena uz blagoslov Velike Britanije i da je engleski princ novi kandidat za srpski presto. Ostvarenje zavere sprečili su balkanski ratovi. 

Najveći udarci za Genčića tek će uslediti. Posle Velikog rata i sam postaje žrtva izdaje i prevare, kada ga supruga Jelena Gina Cincar-Janković, napušta zbog afere sa Arsenom Karađorđevićem, bratom kralja Petra. Ovo je bio samo jedan u nizu skandala zanosne dame, koja u brak sa Genčićem ušla posle razvoda sa prethodnim suprugom, koga je, pak, varala upravo sa Đorđem. Pored toga, odlučna Gina bila je jedan od glavnih zaverenika u danima pre Majskog prevarata.

Posle svih ovih skandala, Genčić se povlači i okreće rudnicima i pisanju. Ipak, u politiku se vraća još u dva navrata. Prvi put za vreme ratova za oslobođenje 1912-1918, kada, koristeći svoje bogatstvo i brojne diplomatske veze, lobira u Rusiji i Francuskoj za pomoć Srbiji. Drugi put je pokušao da se vrati posle uspostavljanja Šestojanuarske diktature, ali krajnje neuspešno. Ostalo je zabeleženo da se na ovaj povratak odlučio još jednom zbog zaštite interesa Srbije. Duboko je prezirao kralja Aleksandra, za koga je smatrao da je rđav čovek i loš vladar.

Dobrotvor i gospodin starog kova

Priča o Đorđu Genčiću ne bi bila potpuna bez sećanja njegovih savremenika koji su, pored statusa i inteligencije, isticali njegov markantan lik, besprekorni ukus za odevanje i izazovni šarm, pristupačnost, gostoljubivost i ljubaznost.

Takođe, ostao je zapamćen i kao dobrotvor. Čitavog života diskretno je pomagao pojedince i ustanove, nikada nije zatvarao vrata onima koji su mu tražili pomoć, a o svojim dobročinstvima nije pričao. Testamentom je svu svoju imovinu, koja je iznosila 100 miliona ondašnjih dinara zaveštao na uživanje rođacima Danici Jovanović i Radomiru Zlatičaninu, pod uslovom da bude predata državi posle njihove smrti. Imovina je obuhvatala i prelepu vilu na uglu ulica Prote Mateje i Krunske, u kojoj su pod portretom knezom Mihaila zavrenici kovali zaveru protiv Obrenovića. Danas se tu nalazi Muzej Nikole Tesle. Ovde se nije završilo njegovo dobročinstvo. Naslednicima je naložio da vode računa o porodici, posebno onima rođacima koji su ostali siročići, a nije zaboravio ni svoje radnike, te je testamentom ustanovio nagrade za najbolje. 

Umro je 1938. godine u Beogradu. Sahranjen je bez govora i pompe, po sopstvenoj želji.