Na 150. godina od rođenja jednog od najznamenitijih među Srbima Jovana Dučića, SANU je podsetio na ovog velikog rodoljuba, pesnika, akademika i diplomatu, proglasivši ovu godinu sećanja na ovoga Hercegovca rođenog u Trebinju. Njegovi savremenici su bili Andrić, Crnjanski, Ćorović... a najbolji prijatelj Šantić, kome je u Mostaru „preoteo“ devojku u koju je Aleksa bio zaljubljen. Ni jedan ni drugi se nisu nikada oženili.

Ništa nije propustio, niti upropastio

Dučićev život najubedljivije je u nekoliko rečenica opisao Milan Kašanin, istoričar umetnosti: „Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpao iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao“. A dao je mnogo. Rodio se 1874.godine u Trebinju, u trgovačkoj porodici od oca Andrije koji gine u Hercegovačkom ustanku godinu dana kasnije po njegovom rođenju. Majka Jovanka, Joka bila je od porodice Vladislavić. Trebinje, Mostar i Sarajevo su gradovi u kojima Dučić korača kroz prva školska iskustva. 

Učiteljsku školu započetu u Sarajevu, završava čuvenu učiteljsku školu tog doba u Somboru. U ovom Bačkom gradu, u listu „Golub“, objavljuje i prvu pesmu, „Samohrana majka“, koju je napisao pod značajnim uticajem drugog pesnika - Vojislava Ilića. To je bio samo početak bogatog Dučićevog pesničkog opusa, koji je u dobroj meri odredio i njegov život. Nastavlja da objavljuje u novosadskom „Nevenu“, „Bosansko vili“ iz Sarajeva, „Novoj Zeti“ sa Cetinja. 

Profesija učitelja vodi ga u Bijeljinu gde objavljuje pesmu patriotskog naboja „Otadžbina“: „Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana / Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“ i „Oj Bosno“. Intelektualac, patriota i rodoljub Dučić je pod „budnim očima“ austrougarske Zemaljske vlade iz Sarajeva, gubi učiteljski posao i proteruje ga iz Bijeljine 1894. godine. Vraća se na obale Neretve, u Mostar. Ni tu odmah nije mogao naći učiteljskog posla, pa radi u manastiru Žitomislić, u školi. Druži se sa pesnikom Aleksom Šantićem i velikanom  srpske i Jugoslovenske pisane reči Svetozarom Ćorovićem. 

Mostarski dani

Za učiteljsku katedru u Mostaru staje 1895. godine. Staje članom društva „Gusle“ u kome objavljuje, a godinu dana kasnije sa svojim prijateljem Aleksom Šantićem osniva književni krug i pokreće 1896. časopis  „Zora“, list za zabavu, pouku i književnost. To beše vreme kada je autor znamenite Emine bio zaljubljen u jednu prelepu Mostarku, u koju se zaljubljuje i Dučić.

O ovom događaju i odnosu dva pesnika i prijatelja pisao je i Miloš Crnjanski: "Bio se Aleksa Šantić zaljubio i verio jednom devojkom, a njegov najbolji prijatelj Dučić molio ga je da se ukloni od te devojke. I to se dešava među prijateljima - Dučić se u nju zaljubio. Aleksa se uklonio zato što je voleo svoga druga. Dučić je jedno vreme vodio ljubav sa tom devojkom, ili je tako izgledalo. Onda se povukao i otišao u diplomatiju. Šantić je ostao sam u Mostaru i nikada se nije ženio." 

Grad podno Veleža u to vreme je bio „vrelo“ Srpskih i Jugoslovenskih ideja koja ne promiču austrougarskim vlastima, pa je 1899. godine Dučić uhapšen i isteran sa posla. Svoje putešestvje nastavlja u Ženevi i Patizu gde upoznaje Jovana Skerlića, književnika i kritičara, za koga kažu da je oblikovao tokove srpske književnosti.

Ne prekida kontakt sa mostarskim prijateljima i drugarima, tako da objavljuje u Srpskom književnom glasniku, Zori, Letopisu. Objavljuje u „Zori“ prvu zbirku stihova „Pjesme“, a 1902. godine esej „Spomenik Vojislavu“ štampa u beogradskom „Delu“. Dučić je esej posvetio Vojislavu Iliću u vremenu postavljanja spomenika velikom pesniku na Kalemegdanu. Ovaj esej uticao je u mnogome na značajnu plejadu mladih srpskih pesnika, među kojima i na Milana Rakića.

Nastaviće se...