Nekada su se o svakom vikendu ili prazniku Malim Kalemegdanom, beogradskim trgovima i ulicama širili zvuci uvežbanih vojnih i građanskih orkestara. Jedna za drugom smenjivale su se harmonizovane srpske narodne i rodoljubive pesme, polke, bečki valceri, marševi,... Beograđani su razdragano slušali, neki pocupkivali, dame zamišljeno vrtele ambrele. Nekad bi se razvilo kolo ili modernija brza okretna igra. Poneki trač ili zaljubljeni pogled bio bi razmenjen u nežni šlager. Deca bi cičala od sreće i oponašala vešte pokrete dirigenta, popularnog “Šlezingera” koji je ime i nauk dugovao jednom Josifu koji je početkom 19. veka iz “preka” stigao u Srbiju i doneo sa sobom zvuke umetničke muzike.

U tom Somboru

Kao i gotovo svaka priča o modernizovanju Srbije devetnaestog veka, i ova počinje u Vojvodini. U tom Somboru, gradu u kome se nalaze najlepši drvoredi dudova, rođen je 1794. godine Josif Šlezinger. Poreklom iz skromne jevrejske porodice, osnovno muzičko znanje stekao je od oca, koji je takođe bio muzičar. Nemirni duh će ga već u ranoj mladosti voditi put put Pešte i raznih dvorova srednjoevropskih kneževa i prinčeva gde polako peče zanat profesionalnog muzičara. Kažu da je umešno svirao klarinet i violinu, ali se vremenom odlučio za mesto vođe, kapelnika, raznih vojnih orkestara. Iako je imao istančan sluh, njegovi nepouzdani notni zapis otkrivali su manjak muzičkog obrazovanja, pa je više muziku prenosio “po sluhu”, nego zapisanim notama.

U Vojvodinu se vraća 1820. godine, gde već kao iskusan kapelnik, na sebe preuzima upravljanje orkestrom, ili, kako se to tada govorilo, bandom građanske garde Novog Sada. U “srpskoj Atini” tada je već uveliko buktao nacionalni plamen, koji je zagrejao i Šlezingerovo srce. U saradnji sa Emanuelom Kolarevićem zapisuje srpske narodne pesme, koje 1828. izlaze u “Srpskom ljetopisu”.

Slučaj je hteo da godinu dana kasnije Šlezinger zapadne u finansijske probleme, koji ga primoravaju da prihvati poziv Jevrema Obrenovića da bude profesor muzike u njegovom konaku u Šapcu. Ovaj dolazak nije dobro prošao kod kneza Miloša, koji prekoreva brata zbog toga što mu deca “uče muziku”. Zanimljivo je, pak, da je i Miloševa ćerka Jelisaveta u to vreme učila klavir u kući lekara Vite Romite u Beogradu. Dodatno kneževo nezadovoljstvo izazvala je činjenica da je ambiciozni Šlezinger obilazio vojne kasarne u potrazi za muzički nadarenim regrutima, te je formirao malu vojnu bandu (orkestar). Ovo je već bilo previše za kneza, koji bratu naređuje da mu ustupi Šlezinkera i pošalje u Kragujevac.

Knjaževska banda za 16 osoba

Ako izuzmemo to da je knez Miloš bio apsolutni vladar koji je želeo za sebe sve i samo najbolje, ostaje i to da je izuzetno voleo smeh, muziku, šalu, zabave. Voleo je srpske narodne pesme, veselio se u ciganske orkestre, ali nije bio imun ni na muziku evropskih prestonica. Više su mu prijali zvuci violine i klavira, nego zurli i doboša. Zato i ne čudi da je novog ljubimca stekao u Šlezingeru, koji 1831. godine dospeva u Kragujevac gde formira Knjaževsko-serbsku bandu, prvi zvanični srpski vojni orkestar, i uopšte, prvi orkestar koji je izvodio umetničku muziku. 

Uslovi rada i stvaranja su bili teški. Učenih muzičara gotovo da nije ni bilo, te je među regrutovanim sinovima seljaka tražio skrivene muzičke talente. U početku ih je bilo 16 ili 17, da bi vremenom banda narasla na četrdesetak muzičara. Instrumente je dobavljala narodna kasa, koja je isplaćivala skromnu platu za kalepnika i bandiste. Uniforme su dobijali sporadično, pored napornih proba obavljali su i druge vojne dužnosti, a pošto mnogima nije odgovaralo da stalno putuju od mesta do mesta i naporno uče note, čak su i bežali iz orkestra. Tek 1836. godine, kneževom naredbom da “bandiste samo bandiste budu”, uspostavljeno je po prvi put zvanje profesionalnog muzičara, i to vojnog orkestra. 

A život vojnog muzičara je bio posebno zanimljiv. Kao što jedna strana izreka kaže - “Pridruži se vojsci, vidi svet”, tako su vojni bandisti stalno bili “na drumu”. Svirali su knezu Milošu u svim ličnim i porodičnim, verskim i državničkim prilikama ili radi razbijanja dokolice. Svirali su i na vojnim vežbama i paradama, a knez se nije ustezao i da ih ustupi za potrebe organizovanja zabava diplomatskih predstavnika, viđenijih građana ili narodnih skupova. Zbog toga je i repertoar bio šarenolik. Šlezinger je umešno spajao zvuke evropske popularne muzike i srpske-orijentalne narodne muzike, na kojoj je insistirao knez. Ponekad se u njegovim kompozicijama mogla čuti i tihi prizvuk jevrejskih pesama koje je slušao u detinjstvu. Kao posebno popularna tadašnjeg repertoara Knjaževske bande, spominje se danas zaboravljena pesma “Ustaj, ustaj Srbije”, Jovana Sterije Popovića.

Iz zapisa iz tog vremena, saznajemo da je u tome bio vrlo uspešan, i da je njegova banda dobila pohvale čak i iz Zemuna, koji je za malu Srbije tada bio daleka Evropa. Sa prelaskom prestonice iz Kragujevca u Beograd, deo te Evrope sa Šlezingerovom bandom stigao je i u Beograd. Na prvim zabavama i balovima banda je svirala i češke, poljske, mađarske, pa čak i švedske pesme i igre. Krinoline su se vrtele, zvuci polki i valcera mešali su se sa kikotom dama i kucanjem čaša, banda je sve brže i brže svirala. 

Dolaskom Šlezingera u Beograd nastaje i običaj sviranja na javnim mestima, uglavnom vikendom. Omiljene lokacije bili su mu Kalemegdan i Terazije, a o popularnosti ove vrste nastupa govori i činjenica da se poseban muzički paviljon nalazio i u dvroskom kompleksu na Topčideru. 

Komad s pevanjem bez pucanja

Pored kapelne muzike, Šlezinger je začetnik i pozorišne muzike u Srbiji. Prvi njegov pokušaj vezuje se još za Novi Sad, gde piše muziku za prvu srpsku melodramu Atanasija Nikolića, “Alpiska pastirka”. Tokom boravka u Kragujevcu, redovno je učestvovao u radu Knjaževsko-serbskog teatra, Joakima Vujića, gde piše scensku muziku i prateće pesme. 

Može se reći da je ovaj deo njihovog stvaralaštva bio vrlo pod uticajem patrona, kneza Miloša, koji je veoma voleo muziku i pozorište i redovno prisustvovao nastupima, ne stideći da iskaže svoj stav. Tako je jednom prilikom izneo zamerku da nije pošteno da svi bandisti primaju isto, a da neki veći deo nastupa ništa ne radi. Ovi što “ništa ne rade” bili su članovi duvačke sekcije, pa je u pokušaju da udovolji knezu, Šlezinger i preterano upotrebljavao duvače u svojim kompozicijama. Tako je truba na velika vrata ušla u srpsku umetničku, a čitav vek kasnije i u narodnu muziku. 

Važno je napomenuti da su ove prve predstave bile začetak omiljenog pozorišnog pravca u Srbiji u narednim decenijama - pozorišnih komada sa pevanjem. Dolaskom u Beograd, Šlezinger nastavlja komponovanje i dirigovanje u Teatru na Đumruku. Ostalo je zabeleženo da je bio potpisnik raznih nacionalnih drama kao što su: “Kraljević Marko i Arapin”, “Zidanje Ravanice”, “Stefan Dušanova svadba”, “Miloš Obilić” i druge. 

Kapelna muzika u službi jugoslovenstva

Estetski zaokret u Šlezingerovom stvaralaštvu desio se za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Za razliku od kneza Miloša, knez Aleksandar je više bio naklonjen zvucima koji su dolazili sa Zapada, a posebno iz okolnih slovenskih zemalja. 

Bile su to i godine buđenja nacionalne svesti, osnivanja prosvetiteljskih pokreta i razmene liberalnih ideja. Tako je 1847. godine u Beogradu gostovao pevački kvartet Vatroslava Lisinskog, koji je toliko svojim nastupom impresionirao kneza, da je naložio Šlezingeru da harmonizuje zagorsku narodnu pesmu “Iz Zagorja od prastara”. 

Ne treba reći da je i ovaj izazov Šlezinger rado prihvatio, te u repertoar uvrstio nekoliko hrvatskih narodnih pesama koje je čuvao u svojoj muzičkoj biblioteci, verovatno prvoj takve vrste u Srbiji. Ove pesme su prvi put izvedene na nastupu u čast dotičnog kvartreta, a Šlezinger se posle hvalio da su Zagrepčani bili vrlo iznenađeni što i Srbi “posebno štuju hrvatsku muziku” i da su ga na “oči celog grlili i ljubili”. 

Tragovi ovih južnoslovenskih uticaja, ostao je i u anegdoti koja opisuje povratak kneza Miloša u Srbiju, koja kaže da je na lađi koja je plovila od Zemuna do prestonice, knez Miloš pevušio pesmu “Oj, talasi”, Vatroslava Lisinskog, kao znak povezivanja srpskog i hrvatskog naroda. Da li je ova priča istinita ili ne, proizvod nekih potonjih vremena i da li je Šlezinger uticao na to da knez Miloš zavoli ovu pesmu, verovatno nikada nećemo saznati. 

Čuvar narodnog stvaralaštva

Po povratku Obrenovića, Šlezingeru je sve bilo oprošteno. U aktivnoj kneževoj službi ostaje do 1864. godine, kada odlazi u zasluženu penziju i predaje dirigentsku palicu mladim generacijama. Naredne godine provešće u putovanju po okolnim zemljama i Srbiji, gde pomaže hrvatskom muzikologu Franji Kuhaču u prikupljanju narodnih pesama i igara. Pored toga, bio je i jedan od osnivača Prvog beogradskog pevačkog društva. 

Imao je vremena i porodicu, zbog čijeg je teškog imovinskog stanja i prihvatio sudbonosni prelazak u Šabac. Bio je oženjen Hanom Fridenberger, ćerkom zemunskog rabina, sa kojom je imao dva sina. Umro je 1870. godine u Beogradu od vodene bolesti. 

U spomen na njega, još dugo su Beograđani sve profesionalne muzičare zvali “Šlezingerima”, a tradicija javnog izvođenja muzike brižljivo je čuvana u Beogradu do sredine dvadesetog veka.