Hadži-Mustafa Šinik-oglu, beogradski vezir od od 1793. do 1801. godine, bio je najžešći protivnik janjičara i borio se protiv njihovog povratka na vlast u Beogradskom pašaluku i samom Carigradu. Naime, janjičari su bili proterani nakon reforme turkse vojske koju je sproveo sultan Selim III nakon Svištovskog mira 1791. i očajnički su želele da vrate svoju moć, a Šinik-oglu im je bio glavna prepreka na tom putu.

U ovim komplikovanim vremenima počinje priča o ubistvu Srpske majke.

Turčin kog su Srbi voleli

Hadži-Mustafa je među Beograđanima ostao upamćen po dobrom odnosu sa srpskom rajom zbog čega je prozvan “srpska majka”.

Ipak, pravo pitanje jeste zašto je vezir želeo blagonaklonost srpskog življa.

Odgovor su janjičari koji su pronašli zaštitu pod krilom Pazvan-oglua, gospodara Vidinskog pašaluka i sultanovog protivnika. Lukavi Hadži-Mustafa znao je da su Srbi odlični ratnici. U to su ga uverili čuvajući južnu granicu Austrije i boreći se na njenoj strani izvršavajući najteže zadatke. Isti ti Srbi, nakn Svištovskog mira, počeli su da se vraćaju svojim kućama te je vezir znao da u njima može ležati njegova snaga u tuči sa janjičarima. 

Kako bi pridobio Srbe, vezir je potegao sve svoje veze kako bi od Porte u Carigradu isposlovao da se Srbima u Beogradskom pašaluku pruži, kakvo takvo, samoupravljanje. Rečeno-učinjeno. Fermanima izdatim od 1793. do 1976. Srbi su dobili samoupravu koja je podrazumevala sledeće:

  • Zemlja je podeljena na 12 nahija kojima je upravljao oberknez sa vrhovnim knezom u Beogradu.
  • Oberknezovi su imali da prikupljaju porez od Srba.
  • Porez je iznosio 15 groša po glavi.
  • Spahije su živele samo u Beogradu.
  • Turcima je bilo zabranjeno nasilje pri putovanjima, kao i podizanje hanova.
  • Paše su mogle držati do 600 naoružanih ljudi.
  • Crkve i manastire Srbi su mogli da slobodno podižu.
  • Dozvoljeno je formiranje srpske narodne vojske koja bi branila pašaluk.

Poslednja stavka bila je od presudnog značaja za beogradskog vezira. Ona je značila da će Srbi imati vojsku koja će, u savezu sa carigradskim Turcima, voditi borbe protv mrskih janjičara.

Grafika: Digitalna biblioteka Srbije - Beograd krajem 18. veka 

Sukobi se produbljuju

Vezirova politika dovela je do sve surovijih napada janjičara. Hadži-Mustafa je isprva odnosio pobede. Čak je uspeo i da napravi opsadu Vidina dok su Srbi čuvali granice Pašaluka ne dopuštajući prodor janjičara, te je vezir imenovan za rumelijskog beglerbega. Zato je 8. juna 1797. pokupio svoj harem i napustio Beograd, ostavljajući Osman-pašu kao zamenu.

Sa Hadži-Mustafom van grada Turci su se osilili i čak ubili oberkneza Stanka Arambašića, čoveka koji je predvodio srpske dobrovoljce. On je po nalogu Porte i Osman-paše, na prevaru, ubijen 21. septembra 1798. u Smederevu.

Stvari su počele da se dodatno pogoršavaju nakon što Hadži-Mustafa, zbog neuspeha sa Vidinom, pada u nemilost Porte. Vraćaju ga na mesto beogradskog paše.

Ali Beograd više nije bio isti. Pazvan-oglu se izmirio sa Carigradom i Hadži-Mustafa je morao da ga, zajedno sa prognanim janjičarima, primi u pašaluk i sam Beograd. Šta više, morao je da njima zameni svoju dotadašnju vojsku. Ovo je izazvalo prvu pobunu koju je Kara-Ismail janjičar-aga ugušio i tako postao stvarni gospodar Beograda. 

Kardinalna greška

U jeku razračunavanja sa janjičarima, Hadži-Mustafa pravi ogromnu grešku. Naređuje da se uhapsi, a potom i pogubi beogradski mitropolit Metodije i to bez ikakvog objašnjenja srpskoj raji, iako je utvrdio da mitropolit novčano pomaže Pazvan-ogluovu borbu protiv sultana.

Hadži-Mustafa je računao da Metodije, kao Grk, nije na svojoj strani imao ljubav Srba i da će slučaj proći bez problema. Međutim, Metodije u očima hrišćanskog sveta postaje mučenik. Pored toga Hadži-Mustafa nije u obzir uzeo ni to da Pazvan-oglu nije bio neprijatelj Srba, već da im je bio naklonjen, što je i dokazao dok je upravljao Timočkom Krajinom. Grešku u proračunu Hadži-Mustafa je napravio zaboravljajući na to da su Srbi bili u redovima Pazvan-ogluovih i Grčkih protivnika samo zbog situacije koja je vladala u Timočkoj Krajini, a da su Srbi i Grci vekovni, verom vezani prijatelji.

Grafika: Wikipedia - Osman Pazvanoglu

Posledica ovog pogrešnog zaključivanja bila je poraz Hadži-Mustafine vojske kod Negotina, gde se sukobio sa trupama Pazvan-oglua. Poraz je bio posledica netrpeljivosti Srba prema Turcima koji su činili vojsku beogradskog paše. Čarke Turaka i Srba dovele su do toga da se sukobe pred Negotinom, tako da je pašina vojska morala da se povuče, a sukobi Turaka i Srba su počeli da se proširuju.

Hadži-Mustafa tada poziva janjičar-agu i druge janjičarkse vođe, pitajući ih da li su protivnici svog cara. Kada su odgovorili da nisu, paša od njih zatraži da mu predaju kolovođe Mula-Jusuf i Husein barjaktar.

Međutim, dvojac je već pobegao i prikupio saveznike sa kojima, dva dana kasnije, podižu bunu protiv beogradskog paše. Ipak, gospodar Beograda uspeva da zarobi pobunjene vođe janjičara i strpa ih u Nebojša kulu.

Fatalna milostivost

Kako bi spasli Mulu-Jusufa i Huseina, janjičari poslaše pismo Hadži-Mustafi. Izjaviše da napuštaju Pazvan-oglua i stavljaju se u pašinu službu, moleći za živote uhapšenih.

Tu paša bi meka srca. Pomilovao je vođe pobunjenika, objavi izmirenje i izađe van gradskih zidina grada kako bi prisustvovao velikim svečanostima koje su organizovane ovim povodom.

Tada janjičari snažno udariše. Iznenažen, paša se povukao u gornji grad, ostavljajući magacine sa barutom i skladišta u rukama pobunjenika. Sve se to dogodilo 12. avgusta 1801. godine. 

Sledećih nedelju dana borbe nisu prestajale. Puščana i topovska paljdba tresla je grad i danju i noću. Paša se nadao da će mu doći pomoć od sina Derviš-bega koji je krenuo za Beograd iz Kladova vodeći 800 krdžalija i 500 Srba sa sobom.

Znajući šta se sprema, janjičari pozivaju saveznike iz cele zemlje da im se priključe. Budući da su bili beskućnici, veliki broj njih prihvati poziv, a borbe postadoše još žešće. Samo u noći između 16. i 17. avgusta poginulo je 30 janjičara, među kojima i Husein barjaktar.

Grafika: Wikipedia / Gentile Bellini - Janičar

Novo lukavstvo

Janjičari shvataju da, bez obzira na sve napore, neće uspeti da prodru u gornji grad, povlače lukav potez. Naime, saznaju da za postojanje starog laguma koji je samo spolja zazidan, a vodi do u sred grada. Dve noći su prokopavali prolaz prikrivajući svoju aktivnost napadom sa suprotne strane. 

U rano jutro 19. avgusta, borbe su bile na vrhuncu. Paša je sve svoje snage povukao na suprotnu stranu od prolaza. Tada 300 janjičara prođe kroz lagum neprimećeno. Bez napora osvajaju pašin konak i druge strateške tačke.

 Dok je Hadži-Mustafa shvatio šta se dešava, beše kasno. Morao je da se preda i prihvati sve uslove koje janjičari izdiktiraše:

  • da otpusti vojsku koja ga je branila
  • ukloni Sali-agu, kapetan-bega bošnjaka
  • da prizna janjičare kao jedine branioce
  • da uz sebe drži jednog janjičara bez čijeg odobravanja nije smeo ništa da radi

Sve ovo paša prihvati kako bi sačuvao živu glavu. Uz sve, Hadži-Mustafa je morao da pošalje i svom sinu Derviš-begu, koji upravo dođe do Beograda, pismo u kome navodi da raspusti vojsku jer mu ne preti opasnost. Ujedno, poručio je sinu da može sam da dođe u grad.

Derviš-beg ipak ne poverova. Ipak, smatrajući da je još slab, povuče se sa vojskom u Smederevo, kako bi se bolje pripremio za napad.

Čuvši za ovaj potez, janjičari mu odmah poručiše da u slučaju napada: “prvi top koji će biti ispaljen, biće napunjen glavom tvoga oca”. 

Nemoćan, beg se povuče sve do Niša, nadajući se pomoći Hafis-paše.

Janjičari ne miruju

Za to vreme 3.000 janjičara sakupilo se u Beogradu. Po nalogu Fočić-age likvidirali su divan-efendiju i alaj-bega sa dva brata, kao nepomirljive neprijatelje, najavljujući time i pašinu smrt.

Tako i bi. 27. decembra 1801. trojica janjičara, budućih dahija, Kučuk Alija, Fočić-aga i Mula Jusuf upadaju u pašin konak i, stavljajući mu sablju na grudi, upitaše ga: “Gde ti je blago”.

Hadži-Mustafa pokaza na sanduke u sobi kad Kučuk-Alija opali hitac i na mestu ubi pašu, a potom mu odrubiše glavu. Krvavo telo Hadži-Mustafe potom je odneto u kupatilo gde je ostavljeno do, ironično, svečane sahrane, dva dana kasnije.

Janjičari potom u Carigrad poslaše poruku da je Hadži-Mustafa morao biti ubijen jer je bio nevernik, loše upravljao i više voleo Srbe nego Turke. Ovo pismo, uz pretnju smrću, morali su da potpišu svi u Beogradu.

Januara 1802. godine Porta je potvrda Halil-agu kao prvog čoveka Beograda do dolaska novog paše Hasan-age, koji još dugo neće doći, ostavljajući na vlasti četvoricu dahija: Aganlije, Kučuk-Alije, Mule Jusufa i Fočić Mehmed-age. 

Tako beše svirepo ubijena “Srpska majka”.