U starom delu Beograda, Čika Ljubina ulica povezuje Trg republike i Knez Mihailovu, rekli bi da uporedo ”teče” sa centralnom ulicom rezervisanom za pešake.

Dok oni željni mondenskog života i vreve velegrada špaciraju kroz gradski korzo Kneza, oni malo iskusniji, užurbani ili zamišljeni, okreću se ulici jednostavnog, ali prepoznatljivog imena. A da li ste se ikada zapitali, koračajući kroz ušuškani epicentar Beograda, obavijen tišinom prestoničke “sporedne” ulice, ko je bio Čika Ljuba po kome ova ulica dobi ime?

Naslednik Dositeja Obradovića

Kada za nekoga kažu da je naslednik “srpskog prosvetitelja i reformatora” Dositeja Obradovića, onda u startu znamo da je reč o “velikanu srpskog roda”, kako su savremenici ocenjivali rad i delo Ljubomira Nenadovića. Jer, kako su govorili, “nemerljivo je ono što je za srpsku književnost, prosvetu i kulturu Nenadović učinio”. 

A zbog svoje blage naravi, taj akademik, diplomata, profesor, novinar, poeta, jednom rečju – intelektualac, dobi nadimak Čika Ljuba. Tako su ga svi zvali, pa tako nazvaše i beogradsku ulicu u Starom Gradu.

“Iver ne pada daleko od klade”

Čika Ljuba Nenadović bio je sin Prote Mateje Nenadovića, vojvode iz Prvog srpskog ustanka, pisca “Memoara” u kojima je zabeležio dane ustanka, i prvog diplomate Karađorđa. Ali tu se rodoslov ne završava. Taj isti Mateja bio je sin kneza Alekse Nenadovića, srpskog vojvode stradalog u Seči knezova, događaju koji je bio povod za pokretanje narodne bune. 

Ljuba je rođen 1826. godine u valjevskoj Brankovini “junačkog rodoslava”. Bio je jedan od prvih srpskih izdanaka koji su se školovali u inostranstvu i postavili osnove ovdašnje intelektualne elite. I taj status elite, nosio je s punim pravom. Školujući se u Beogradu i Nemačkoj, izrastao je u pravog kosmopolitu koji je govorio nekoliko stranih jezika i posedovao sve manire daleke Evrope. Ipak, njegova dela odisala su jednostavnim, čistim, srdačnim jezikom koji je bio blizak običnom čoveku. Zbog toga se često ističe da je bio jedan od najpopularnijih srpskih pisaca svoga vremena, i da je kroz svoja dela utcao na popularizaciju knjiga i stvaranje masovne čitalačke publike. 

Sebe je predstavljao pesnikom iako su mu i ostali žanrovi bili bliski. Iz Čika Ljubinog pera “izlazile” su poučne priče, basne, humor i satira. Posebno su bile popularne njegove besede i putopisi, zbog kojih je danas svrstan u red najznačajnijih pisaca srpskog romantizma.

Pesnik u duši i …

Često se postavlja pitanje da li je Nenadoviću pisanje  bilo život, ili obrnuto? To je teško zaključiti, jer je u svom stvaralaštvu izjednačavao život sa pisanjem, prenoseći na papir svoja zapažanja, anegdote i pouke. Zbog toga ni njegove pesme, a ni čuveni putopisi nisu posedovali preteranu umetničku vrednost, već su bili pravi istorijski zapisi života u Srbiji sredinom 19. veka i sredstvo da se čitaocu prenese pouka i kritika. Ovoga je bio svestan i sam Nenadović, koji je znao da kaže da mu je namera bila da “svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana”, obrazlažući time formu svojih putopisa napisanih u obliku pisama. “Pisma iz Švajcarske”, “Prva pisma iz Nemačke”, “Pisma iz Iitalije”, “Druga pisma iz Nemačke” i “Pisma o Crnogorcima” su putopi koji zauzimaju posebno mesto u stvaralaštvu ovoga književnika.

Kao svedočanstvo zajedničkog putovanja po Italiji i prijateljstva sa Petrom Petrovićem Njegošem, neprocenjiv je putopis “Pisma iz Italije”. Blizak odnos sa vladajućom lozom Crne Gore i divljenje prema čojstvu i junaštvu Crnogoraca, ostalo je zabeleženo u “Pismima o Crnogorcima”, koja čine njegovu prepisku sa knezom Danilom. I Danilov naslednik, knez Nikola, pružiće na svom dvoru gostoprimstvo Nenadoviću, koji će u Crnoj Gori u poznijem životu provesti nekoliko godina. 

Nenadovića pamte i kao pokretača časopisa “Šumadinka”, koji je pred čitaocima, istina sa prekidima, bio sedam godina. Podsmevanje cenzuri i kritike vlasti bili su uzrok prekida u štampanju, da bi na kraju list bio zabranjen jer “prkosi praviteljstvu našem”, kako je glasilo zvanično obrazloženje. Zanimljivo je da se na vlasti u tom momentu nalazio knez Aleksandar Krađorđević, čija je supruga Persida bila bliska Nenadovićeva rođaka. Treba napomenuti da je u pozadini ove zabrane bilo i prijateljstvo između kneza Mihaila i Ljube Nenadovića, koji je za vreme vlasti Karađorđevića u časopisu pozitivno pisao o bivšem (i ispostaviće se, budućem) knezu. O bliskosti njihovog odnosa svedoči i to da se posle ubistva kneza Mihaila, u kome je učestvovao i Ljubin brat, Ljuba povukao iz javnosti, tugujući za prijateljem. 

Od Liceja do Carigrada

Ljubomir Nenadović, pored književnog doprinosa, ostavio je neizbrisiv trag i na Liceju u Beogradu gde je predavao. Put ga dalje vodi u ministrastva prosvete i unutrašnjih dela, a iz ministarstva je nastavio karijeru diplomate u Carigradu kao sekretar Srpskog poslanstva. Obrenovići su znali kojim kapacitetom raspolaže Čika Ljuba, pa je deset godina proveo i u Minisatrstvu prosvete kao načelnik. Knez Milan Obrenović, kasnije i kralj Srbije, imenovao ga je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

Milica Stojadinović Srpkinja i Čika Ljuba

Posebno intrigantna crtica iz života ovog, po svim svedočenjima, blagog i trezvenog čoveka bila je priča o njegovom odnosu sa pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom. Govorilo se da je on bio njena najveća ljubav, ali neostvarena. 

Sve je počelo 1851. godine u Beogradu kada on još uvek nije bio “čika”, a ona je još uvek bila najoštrije žensko pero ondašnje srpske kulturne scene. Izuzetne lepote, oštrog uma, zadivljujućeg talenta, bila je muza i inspiracija gotovo svih pesnika i stvaralaca onog vremena. I dok je Njegoš za njom uzidsao, kajući se što je kaluđer, ona je gledala samo u Ljubu. Zvala ga je svojim “pesnikom od Avale”, bio je njen najbliži prijatelj i kritičar bez čijeg mišljenja nije objavljivala svoja dela. Koliko je Nenadović bio prisutan u njenom životu, pokazuje i to da su Ljubine “Šumadinka” ili “Putnička pisma”, njegove fotografije bile uobičajni detalji njenog radnog stola, a on je njoj posvetio pesmu “Jednoj Srpkinji”.

Ovaj neobični odnos nije prošao nezapažen u čaršiji. U  provodadžisanje umešao i sam Vuk Karadžić, ali bezuspešno. Ljubin odnos prema Milici ostao je zauvek zapisan u rečima koje je zabeležila njihova zajednička poznanica: “Ali, gospođo, gde ste videli da su dvoje pametnih kuću okućili… To ne biva: jedno, ipak, treba da je malo onako…” Ona se nikada nije udala, a Čika Ljuba se nije oženio i vremenom su se udaljili. Milica je umrla  u Beogradu 1878. godine, pomalo skrajnuta iz društvenih zbivanja tog vremena, zaboravljena i siromašna.

Ljuba će poživeti još nekih 17 godina. Umro je u rodnom kraju, u Valjevu, 1895. godine gde je proveo poslednje godine života, povučeno i skromno.