Iza neobičnog imena ulice koja povezuje Bulevar kralja Aleksandra i Makenzijevu, nalazi se Petar Nikolajević Moler,  prvi predsednik knjaževske vlade, ili kako se ta funkcija tada zvala "predsednik Narodne kancelarije" od 1815. do 1816. godine, vojvoda i slikar. 

Rođen je 1785. u selu Babina Luka u valjevskoj nahiji u uglednoj porodici. Jedan od njegovih stričeva bio je arhimandrit manastira Bogovađa, Hadži-Ruvima, koji je u istoriji ostao zabeležen kao jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara 18. veka. Gde je mladi Petar stekao osnovno obrazovanje, nije poznato ali je se pretpostavlja da je slikarstvo uči od Hadži-Ruvima i kod karlovačkoga slikara Stefana Gavrilovića. Kao slikar-freskopisac dobio je nadimak Moler. Pored ostalog, oslikao je i Karađorđevu crkvu - zadužbinu u Topoli.

Grafika: Wikipedia

Proboj iz opkoljene Loznice

Moler je bio obrazovan i hrabar čovek. Zableženo je da se dobro služio nemačkim i turskim jezikom i voleo je da čita, što je bila retkost u Srbiji tog vremena. Savremenici su ga opisivali kao čoveka prijatnog izgleda, koji je voleo lepo da se oblači. Legenda kaže da je bio  veliki ljubitelj žena i da je voleo da uživa u lagodnom životu.

Bio je vojvoda u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Prvi srpski ustanak zatiče ga u Beogradu, gde je oslikavao dvore Kučuk-Alije. Na odluku da se priključi ustanicima uticala je sudbina njenovog strica, Hadži-Ruvima, koji je zbog pisma koje je uputio austrijskom zapovedniku Zemuna i u kome je tražio pomoć za ustaničke snage, uhapšen, zatvoren i mučen i na kraju pogubljen u tzv. "seči knezova". Smatra se da je posle pogubljenja strica, mladi Moler napustio Beograd i priključio se ustanicima.

Gde je bio i šta je radio tih ustaničkih godina, danas nije potpuno poznato, a sledeći spomen njegov imena vezuje se za poslednje dane Prvog srpskog ustanka 1813. godine, kada ga zatičemo kao komadanta odbrane Loznice, koja je bila u turskoj opsadi. Uvedevši da se ne može odbraniti od daleko brojnijeg neprijatelja, piše pismo drugim ustaničkim vođama tražeći pomoć. Moler svojom krvlju piše: "Ako ko želi da propadnem ja, požalite ovaj narod i gledajte da bi ga izbavili." Tražena pomoć nikada nije stigla. Odlučuje se na proboj iz osmanskog obruča. Od 800 ustanika, probilo se 200. Posle sloma ustanka, beži u Srem, gde ostaje do dizanja Drugog srpskog ustanka. 

Bilo je to vreme Miloša Obrenovića

Po izbijanju ustanka, susreće se sa knezom Milošem u današnjem Obrenovcu, gde se zaklinje na vernost pod uslovom da Miloš obeća da neće vladati autokratski kao Karađorđe, već da će odlučivati u dogovoru sa Pavlom Cukićem, protom Matejom Nenadovićem i samim Molerom. Očigledno je Molerovo iskazano junaštvo bio dovoljan argument, pa tako Miloš, načelno, pristaje da posle pregovora o primirju između Srba i Turaka, osnuju Narodnu kancelariju. Zadatak Narodne kancelarije kao najvišeg tela bio je održavanje kontakata sa turskim vlastima. Kroz vizuru tih poslova, Moler je nameravao, da što je to više moguće, ograniči i Miloševu vlast. Obrenović kao autokrata, činio je sve kako bi minimizirao funkciju predsednika Kancelarije direktno radeći suprotno, nastojeći da u kontaktma sa Osmanlijama što više "zaobiđe" Molera.   

Kao neko ko je "nadzirao" državne poslove, nije bio baš omiljen Milošu Obrenoviću. Smatra se da je, zajedno sa vladikom Melentijem Nikšićem, bio prvi opozicionar knjazu. Miloš ga je video kao nekog ko može da ugrozi njegov knjaževski presto. Da bi eliminisao konkurenciju, Obrenović se odlučuje na spletke i klevete. Već sledeće, 1816. godine o Đurđevdanu, na skupštini srpskih vojvoda, optužuje vojvodu Molera da je proneverio narodni novac, da ima dve žene, da je spremao da preda Srbiju u ruke Austrije i time izazove srpsko-turski rat. Jednom rečju, pravi "ujdurmu", u čemu je bio veoma vešt.

Ove optužbe su bile dovoljno ozbiljne da beogradski vezir naredi njegovo momentalno hapšenje. U tome mu pomažu srpske vojvode, koje su pod utiskom Miloševih reči, pretukle Molera, skinuli ga skoro do gole kože, i tako krvavog i vezanog predali veziru. Molerova sudbina uskoro je bila rešena. Po nalogu vezira Marašli Ali – paše, udavljen je i obešen na Kalemegdanu tog leta. Iza ovoga ubistva, kažu savremenici onoga vremena, stajali su Miloševi "prsti" i pozamašna suma dukata.

Danas spomen na Molera čuva jedna beogradska ulica, samo par desetina metara udaljena od ulice posvećene Miloševoj majci - Baba Višnjine.