Šta je zajedničko najstarijoj beogradskoj kafani i Hećimu-Tomi Kostiću? Ko je bila Ćira Mana? I kako se u ovu priču uklapa kultna beogradska kafana Znak pitanja? Pođimo redom!

Pekar, lekar, apotekar....

Zvali su ih vidari, travari, hećimi što bi iz današnje perspektive moglo da potpadne pod nadrilekarstvo, ili možda bolje – alternativna medicina. Kako ih god nazivali, to su bili ljudi koji su nesebično pomagali onima kojima je pomoć bila neophodna. A početkom 19. veka, u Srbiji pod Osmanlijama, nije još bilo školovanih lekara, a raja se dizala na oslobodilačke ustanke, Prvi i Drugi, a narod se snalazio kako je umeo i znao. Beše to vreme kada ni ustaničke čete nisu imale organizovano snabdevanje hranom, a valjalo se sa Turcima svakodnevno tući, već ih je narod hranio. Slično je bilo i sa lečenjem ustanika. Za rane, povrede i sve druge zdravstvene tegobe, brinuli su narodni lekari, po turski – hećimi. U toku samih borbi, pomoć ranjenima ukazivali su saborci. One teže ranjene izvlačili su i odnosili, najčešće u manastire gde su o izlečenju brigu preuzimali sveštenici i duhovnici, ili su ih transportovali u zbegove gde su se o njima brinuli narodni lekari. Transport teško ranjenih se obavljao volovskim kolima, ili na razapetom platnu između dva konja. O ranjenima su se najčešće brinuli vidari, oni koji su znali da nameste kosti, žene koje su poznavale tajne lekovitih trava i uspešno primenjivale znanje, koje se najčešće prenosilo sa kolena na kolena. To je bio i slučaj sa Ećim Tomom, sinom vidarke Ćira-Mane. A ovo je upravo priča o Tomi Kostiću Konstantinoviću , prvom srpskom vojničkom lekaru sa redovnom platom. Beše to vreme Karađorđa i Miloša Obrenovića.

Ustanci Srba za oslobođenje od Turaka

Ostalo je zapisano da je Kostić rođen 4. aprila 1778. godine u Kožanima, u Makedoniji. U Srbiju, u Smedero dolazi s početka ustanka 1804. godine. Kada je oslobođen Beograd prelazi u prestonicu, gde nastavlja da leči ranjene ustanike. Pokazaće se, veoma uspešno. O tome svedoči i njegovo lečenje, tada vojvode Miloša Obrenovića, koji u jurišu na Užice zadobi teške rane. Kuršum mu je prošao kroz grudi ispod leve ključne kosti, a izašao kroz desnu lopaticu, teška rana i za današnje uslove. Rudničkog vojvodu Miloša staviše na platno između dva konja i preneše ga do Beograda, jer Hećim Toma, zbog velikog broja ranjenika koje je već lečio, nije mogao do grada na obalama Đetinje. Toma je nekoliko nedelja lečio vojvodu koji, po ozdravljenju zadenu kubure i jatagan za pojas i pohita da se vrati u boj. Ostala je priča da je Hećim u lečenju Obrenovića i ustima isisavao gnoj iz rana, kako bi što pre zarasla. Bilo kako bilo, 15. jula 1806.godine, Praviteljstvujušči sovjet - Upravni savet, koji se brinuo o uspostavljanju nove vlasti i u isto vreme ograničenju moći vožda Karađorđa, uzima ga za vojničкog lekara. Tako je u spisku osoblja Toma evidentiran kao službenik, glavni doktor. Uz titulu išla je i mesečna plata od 60 groša, koju ima "primati i kada ne bi bilo nikoga da leči". Lečeći ranjene ratnike iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, stekao je slavu dobrog i pouzdanog hećima. Narodni vidari, samouci, kao što je i sam bio, bili su malobrojni i veoma cenjeni. Isticali su se i svojim stavom prema izazovima koje su bolesti stavljale pred njih. Naime, koristeći stečena znanja i uverivši se u efikasnost lečenja, stečenim samopouzdanjem koje su prenosili na pacijente, postizali su vredne rezulate u lečenju. Tako su dobijali značajnu popularnost u narodu, postajali su traženi. Treba podsetiti da su se zdravljem naroda bavili i putujući vidari, kako su ih nazivali kalojatri ili dobri lekari. Bilo je i stranaca, a najčešće su to bili Grci iz Epira i Turci, putujući hećimi. Ostalo je zabeleženo da je narod posebno cenio Vrbicu, Janka hećima, ali je najcenjeniji bio Hećim-Toma.

I lekar i kafedžija

Kada je o zdravstvenoj zaštiti reč, na početku doba koje je ovekovečio Miloš Obrenović, bolesni Beograđani su se uglavnom sami o sebi brinuli za izlečenje. Ako bi se zdravstveno stanje obolelog iskomplikovalo, pomoć je tražena od malobrojnih narodnih lekara, a najčešće od najboljeg i najpožrtvovanijeg hećima Tome Kostića Kostadinovića i njegove majke Ćira-Mane. U svojoj prestoničkoj praksi beležio je sjajne rezultate, i znanjem, ali i blagošću i predusretljivošću prema obolelim i ranjenim.

O Hećim-Tomi je pisao i pričao u tom vremenu ko god je govorio o zdravstvenim okolnostima i lečenju. Tako je i znameniti prota Matija Nenadović sve najlepše pisao i govorio o Tomi i kao narodnom lekaru i kao čoveku. Iza toga je stajalo ogromno poverenje naroda u tradicionalnu medicinu, kako je danas nazivamo, odnosno u Hećima-Tomu. To je i vreme kada njegove "kolege" nisu davale, a verovatno ni mogle, davati garanciju za uspešnost lečenja. Samouki Toma, sačuvano do današnjih dana, ubeđen u svoju "medicinu" daje pismene garancije. Tako se više puta, uz angažovanje Upraviteljstva, pismeno obavezao da će "praktikanta Prodanovića moći izlečiti". U pismenom dogovoru naznačeno je da praktikant plati samo 10 groša za "lekarije", a da ga nakon izlečenja pacijent nagradi onoliko koliko on smatra. Lečio ga je tri meseca, i nije ostalo zabeleženo koliko je praktikant Prodanović na kraju isplatio Hećimu Tomi, po pravičnosti, na ime ozdravljenja. I štampa je pisala o Tominom umeću. U Srpskim Novinama iz 1841. godine, piše koko je Hećim-Toma izlečio nogu nekom Dimitriju Rusijancu, i to pod nadzorom "beogradskog fizika, Dra Đ. Mušickog", a sve je završeno tako uspešno, da se našao na stranicama službene štampe. Tomi, treba i to istaći, nikada nije zabranjivan rad, pa ni kada su u Srbiju pristigli "učeni" lekari sa Zapada.

On nije bio od onih koji su se bogatili na tuđoj nevolji. Tako je stekao opšte uvažavanje i poštovanje sredine, ali sa vidarskim poslom, očito nije mogao da obezbedi pristojnu egzistenciju, pa se bavio i "mehandžijskim zanatom", držao je kafanu u Beogradu, i te kakvu?!

Istorija ispisana kod "?"

Knez Miloš 1826. godine Hećim-Tomi, za sve što je učinio i čini za Srbe, poklanja nasuprot Saborne crkve kuću, u kojoj otvara kafanu. Sama kuća je sagrađena 1824. godine i koristio je Naum Ičko. Neku godinu kasnije Knez odlučuje: "Za zasluge meni i narodu u ratu ukazivane, oslobođavam Hećim Tomu, i majku mu Manu, od svake dacije i kuluka".

U Miloševo vreme, Srbi prihvataju sve više zapadnih manira, običaja pa i novotarija. Jednu od njih, u svojoj kafani, a reč je o bilijaru, reklamira i novostasali kafedžija Toma: "dobar bilijar s malim i velikim kuglama", a 1834. u njoj je odigrana i prva bilijarska partija u Beogradu. Kafanu je bila poznata kao Ećim-Tomina kafana i kažu da je bila najlepša tog vremena, u koju su navraćale ugledne ličnosti, među njima i Vuk Karadžić. Stala je i prvim čitalištem Srpskih novina. Kažu da je jedno vreme, iz poštovanja prema Sabornoj crkvi koja je bila preko puta, u kafani bilo zabranjeno pušenje.

Ipak, poznije godine, obaveze lečenja koje nisu prestajale, čine da Hećim-Toma ne može baš da kroz mehandžiski posao obezbedi dovoljno sredstava, pa se pismeno obraća knezu da dobije penziju: "ja pod starost moju kafedžija bit ne mogu, niti pak mogu od kafanu uživati". Molbu je uputio 1833. godine, a naredne je knez potpisao rešenje i odredio lekaru Tomi "(obščenarodno poznatomu pod imenom Ećim Toma iz Beograda) pensiju od sto i pedeset talira na godinu za usluge njegove koje je ukazivao rodu srbskomu lečeći ranjenike." U isto vreme, napismeno se insistira da nastavi svoju lekarsku praksu, što je on nesebično i činio. Toma je morao da sačeka još godinu dana da bi se odluka sprovela u delo, a od obećanih 150, primao je 100 talira. Na spisku za isplatu iz državne kase pre njega su se nalazili lekar Bartolomeo Kunibert i Vuk Karadžić.

Godine 1848. izbija Mađarska buna, i Hećim Tomu šalju kao vojnog hirurga da leči srpske ranjenike u Pančevo. Imao je 70 godina. Tom prilikom oboleva od kolere i umire 9. oktobra iste godine. Sahranjen je na starom beogradskom groblju kraj Hrama sv. Marka, gde se danas nalazi Тašmajdanski park. Na Novo groblje njegov grob je prenesen 1926. godine.