U beogradskom ataru nalazi se 11 ulica sa imenom cara. Neki su pravi, vladari Rima, Romeje, Srbije i daleke Rusije. Jedan je, pak, plod pera Jovana Dučića. A, jedan… jedan je narodni heroj koji je izronio iz tmine turskih pohoda i pod svoj barjak stavio potlačene i poražene, te poginuo od ruke ljudi koje je smatrao saveznicima.

U Subotici ima svoj spomenik i trg, a u srpskoj prestonicu tek kratku ulicu nadomak policijske stanice Zvezdara.

Da li sada nagađate o kome se radi? Ne? Nema problema. Ispričaćemo vam jednu priču.

Crni čovek u smutna vremena

Odavno je poznato da mračna vremena rađaju sumnjive ljude i ponekog heroja. U povečerje Mohačke bitke, u kojoj je vojska sultana Sulejmana Veličanstvenog do nogu potukla hrišćanske snage, na političkoj i vojnoj sceni poražene Ugarske javljali su se upravo takvi šarenoliki likovi. Vojni poraz bio je samo deo problema. U begu sa bojnog polja, gine i kralj Lajoš, vladar bez naslednika, čime je de facto kraljevina prestala da postoji.

Za svoje parče zemlje borili su se ne samo Turci, veći i Austrijanci koji su svoju premoć isticali na osnovu ranijeg bračnog sporazuma mađarskog kralja i austrijske princeze. Sa treće strane, pak, mađarska vlastela imala je svog takmaca – uvaženog Jovana Zapolju, koga proglasiše za svog kralja.

Glavno bojno tlo tada, kao i mnogo puta pre i posle toga, bio je upravo Balkan, tačnije delovi Bačke, Banata i Srema, današnja Vojvodina. Razapeti između Turaka i Mađari, ondašnji stanovnici tražili su narodnog vođu koji će ih uzeti pod svoje i uliti im bar malo nade da se ovaj sukob carstava neće voditi do poslednje kapi njihove krvi.

Tako i bi. Iz sumraka neizvesnosti i straha koji je gušio običnog seljaka, pojavio se te 1526. godine neobični čovek. Kada bi ste ga pogledali sa leve strane, ne biste primetili ništa neobično, ali kada bi se onako stasit i namršten okrenuo prema vama, zastali bi na prizor crne linije koja se spuštala čitavom njegovom desnom stranom – od čela do stopala. Mada se zvao Jovan, zbog ovog belega ostaće u istoriji zapamćen kao “Crni čovek”.

Kako je došao u Bačku, niko sa sigurnošću ne zna. Neki kažu da je rođen u Rumuniji, neki da je poreklo iz roda Crnojevića, koji su tokom jedne od brojnih seoba Srba dospeli u krajeve preko Save i Dunava.

Oni koji ga nisu voleli, imali su svoje teorije. Govorili su da je niskog roda, najobičnij prevarant. Crni beleg bio je za njih žig nečastivog, koji je dobio još na rođenju  te 1492, koju su nazivali i godinom zveri. Smatralo se, naime, da je tada počelo “zadnje doba”, uvod u Otkrovenje i smak sveta.

Sam Jovan, razumljivo, bio je ćutljiv po tom pitanju. Do danas nije poznato kako je beleg dobio. On sam o svom poreklu pričao je, pak, u superlativu. Govorio je da je poreklom od srpskih despota, koji su još među srpskim življem budili setu i želju za domovinom.

“Država, to sam ja”

Ono što je sasvim sigurno, jeste da je bio veoma vešt vojskovođa. Za i posle Mohačke bitke organizovao je četu srpskih vojnika i plaćenika, koji su haosu koji je nastupio posle mađarske bežanije, uzeli pravdu u svoje ruke. Malo po malo, proterali su Turke sa područja Bačke, delova Srema i Banata.

Ovim je stvorio državu između država, utočište Srba na ničijoj zemlji. Zbog popularnosti koju je veoma brzo stekao među narodom, proglašava za vladara. Za prestonicu je proglasio Suboticu, gde se ubrzo proglasio za srpskog cara. Tako je srpska istorija dobila i svog poslednjeg cara, Jovana Nenada, 150 godina posle smrti Uroša Nejakog.

Kao harizmatična ličnost, ovenčana vojnom slavom, za kratko vreme okupio je skoro 15.000 vojnika, mahom srpskog porekla. Njegov krajnji cilj bio je napad na Tursku i oslobođenje srpskih zemalja od tuđinske vlasti. Smatrao je da slovenski živalj s leve strane Save i Dunava zaslužuje autonomiju, sopstvenu državu. Za to su mu, pak, trebali saveznici.

I ovde se vraćamo na priču sa početka. Naime, dok se Jovan Nenad borio protiv turske carevine i organizovao kakvu-takvu državu u oslobođenim krajevima, u Ugarskoj je buktao građanski rat. Jovan je u početku stao na stranu samoporglašenog kralja Jovana Zapolje, da bi brzo prešao na stranu austrijskog kralja Ferdinanda koji je za sebe šacovao državu. Istovremeno, Jovan Nenad napušta Suboticu i prestonicu seli u Segedin. Ispostaviće se da je ova politička rokada i preseljenje prestonice bila provokacija koju je Zapolje jedva čekao.

Brzi pad Jovana Nenada

U prvim mesecima 1527. godine, tek par meseci pošto je Jovan Nenad preuzeo carsku titulu, stvari su se brzo dešavale. Ugarski vlastelin Zapolje odlučuje da se obračuna sa carom Jovanom pre sukoba kralja Ferdinanda koji je pokrenuo sve svoje snage i uputio ih ka Pešti.

Uslediće tri ugarska napada na Jovanove snage. Sreća, umeće i srčanost bili su u sva ti tri napada na carevoj strani. Iako značajno desetkovani, Srbi su slavili pobedu u sva tri napada u period od aprila do juna te godine. Do bojnog polja stizale su informacije da je Ferdinandova vojska prešla u Ugarsku, vest koja je unela novi polet u desetkovanu četu.

Ipak, ispostaviće se da vojnička sreća nije bila na njihovoj strani. Krajem jula, do Jovana Nenada stiže i vest da je Zapolje posla i četvrtu vojnu na njega.  Spremajući se za novi sukob, car Jovan dolazi u Segedinu, gde ga iz zasede pogađa metak iz puške pristalice mađarskog vlastelina. Iako rana nije bila smrtonosna, bila je pogubna. Nekoliko dana posle ranjavana, 26. jula 1527. godine, nadomak Sente, samoprozvani srpski car umire.

Vest o njegovom atentatu i smrti proširila se poput požara kroz srpske snage. Demoralisane i desetkovane, trpe poraz za porazom.

Ali… istorija je nemilosrdna. Zbog obračuna sa Jovanom Nenadom, ugarske snage bile su značajno desetkovan i ubrzo pregažene od strane austrijske krune. Oba Jovana – i Nenad i Zapolje, bili su gubitnici u ovoj borbi prestola. Austrijski kralj Ferdinand postaje neosporivi kralj Austrije i Ugarske.

Mada je vladao tek par meseci, Jovan Nenad ostaće u narodnom predanju zapamćen kao neprikosoveni borac za slobodu. Istoriografi će kasnije pisati da je bio začetnik ideje o samostalnoj Vojvodini, koja će, podjednako brzo, zaživeti i utihnuti tri veka kasnije.

Konačno priznanje dobiće 1927. Godine, kada je na centralnom subotičkom crkvu podignut spomenik koji prikazuje cara Jovana Nenada, okruženog svojim vernim dvorjanima, simbolima prosvetiteljstva i herojstva – franjevcem Fabijanom Literatom i palatinom Subotom Vrlićem. Na podestu je ispisana i kratka poruka koja sumira vekove nade i prkosa koje su Srbi od cara do vladara, od kraljevstva do carstva i nazad, nosili duboko u sebi: “Tvoja je misao pobedila”