Stajati i čekati, eventualno se poslednjim snagama braniti u slučaju da Bugari krenu u napad – u gotovo bezizlaznoj situaciji, jedino bi se ovakav scenario činio razumnim. Pridruživši se Timočanima, Šumadijska i Moravska četa se uzdala u to da će im odnekud u pomoć priteći pojačanje

Pakleni plan ili debakl u najavi?

Međutim, ko zna koliko bi čekali da prekaljeni pukovnik Milić nije potegao plan B. Umesto skrušenih nadanja da će ih nevolja zaobići, dobili su komandu za napad.

Naime, Ljubomiru Miliću, kome je vojvoda Stepa u međuvremenu uputio i artiljerce Druge armije, nije bila prihvatljiva opcija da se tek poslednjim snagama izdrži neprijateljska ofanziva. Ali, u okolnostima kakve su bile, takav se potez mogao činiti kao debakl u najavi. Iznurena srpska vojska „skrpljena“ od tri divizije, pa još u jurišu na daleko brojnijeg napadača i njegovih 400 topova, jedva da je imala šanse. I upravo je na to računao i pukovnik Milić.

Da bi ovakav manevar uspeo, srpski vojnici su praktično morali verovati u nemoguće. No, komandant Milić je i za „nemoguće“ imao plan.

Neočekivana „čistka“ za pamćenje

Razdeljeni u tri grupe, Timočani, Šumadinci i Moravci su se dali u juriš. 11. novembra 1915. godine, na bugarsku vojsku su sa tri strane udarili preko Puste reke. Ovo već nimalo nije ličilo na potez iznemogle armije, ali je pukovnikov plan uspeo – potpuno zatečenim, Bugarima je preostalo tek da počnu da se razilaze u „rikverc“.

Nije više vredelo ni 400 topova, pa ni dodatno pojačanje: začas ga je „rešio“ Treći pešadijski puk, te su se pridošli Bugari, ne stigavši ni da propisno odgovore na napad, odmah povukli odakle su došli. Naposletku je cela bugarska vojska „odbačena“ do Leskovca, čime su srpske divizije doslovno očistile put pred sobom.

Leskovački manevar, kako je kasnije nazvan nesvakidašnji potez pukovnika Milića, oslobodio je put od Kuršumlije preko Prokuplja ka Prištini. Da se pukovnikov plan kojim slučajem izjalovio, sva je prilika da bi veći deo srpskih trupa ostao zarobljen.

Ovako je, pak, vojska mogla da nastaviti povlačenje ka Kosovu. Ostatak snaga bio je spašen, bar dok ih nije dočekalo mukotrpno povlačenje preko Albanije.

Uvertira pred najveću agoniju Velikog rata

Za oko 195.000 Bugara koji su te jeseni pošli u napad, ofanziva se okončala prilično neslavno. Na putu im se isprečilo – a onda i svim raspoloživim silama uzvratilo – jedva 45 hiljada srpskih vojnika.

Dok je bugarske trupe dočekalo neprijatno iznenađenje, dotle je pukovnika Milića čekalo unapređenje. Nemoguća misija, koja je ostatak srpske armije izbavila iz klinča, zasluženo mu je donela čin generala. Dok se albanska golgota sa punim pravom ne izostavlja ni iz jednog pomena Velikog rata, dotle je Leskovački manevar, kao njena svojevrsna uvertira, nehotice ostao u zapećku istorije.

General Ljubomir Milić, pak, svrstao se među poslednje generale srpske i jugoslovenske vojske. Sa ovdašnjim trupama je te zime prebegao na Krf, a do penzionisanja 1923. godine bio je na dužnosti zastupnika komandanta divizijske oblasti, delegata vlade, a zatim komandanta treće i potom prve divizijske oblasti. Kruna njegove zapovedničke karijere beše i unapređenje u čin divizijskog generala, a preminuo je u Beogradu 1949. godine.

Prvi deo: