Marija i Pjer Kiri, veliki naučnici i pronalazači polonijuma i radijuma, naizgled trijumfalno, vraćaju se u Pariz 1906. godine. Međutim, umesto uživanja u lovorikama, usud im je namenio sasvim suprotnu sudbinu. Naime, kada je Pjer, zadubljen u misli, krenuo da prelazi ulicu i na njega su naletela kola sa konjskom zapregom koje je terao kočijaš. Veliki naučnik na mestu je preminuo, a Marija ostaje u potpunom šoku.

Supruga zamenjuje muža

Nakon smrti supruga, dugo je patila u tišini. Čak je čuvala njegovo odelo u kojem je nastradao. Međutim, Pjerova smrt donela joj je njegovo mesto načelnika Odeljenja za fiziku na prestižnoj Sorboni. Nedugo potom, već u maju 1906. godine zamenila ga je i za katedrom. Njeno prvo predavanje ispraćeno je sa tolikim interesovanjem da Prvo je radila kao predavač, da bi, dve godine kasnije, njen rad, trud i obimno znanje konačno bilo priznato u mizoginom fakultetskom okruženju, te Marija postaje prva žena profesor na čuvenoj Sorboni. Nažalost, ovaj fakultet i dan danas vrlo teško prima žene u svoje profesorske krugove. Gospođa Kiri radila je još više pokušavajući da nađe olakšanje od bola posvećujući se istraživanjima, predavanjima i ćerkama. Preuzela je i brigu o Pjerovom ocu. 

Četiri godine posle Pjerove smrti, 1910. godine, Marija Kiri uspela je da izoluje radijum i da definiše standard za radioaktivnu emisiju. Jedinica je na kraju nazvana po njima – kiri. Te iste godine kandidovala se za člana Francuske akademije nauka. Nažalost, ovaj najviši akademski krug bio je rezervisan za muškarce, tako da je ona, i pored osvojenih mnogih naučnih priznanja, pa i Nobelove nagrade, odbijena. Nekako istovremeno, po Pariskim kuloarima i žutoj štampi počelo je da se šuška o njenoj navodnoj vezi sa kolegom fizičarom Polom Lanževenom. On je bio Pjerov suradnik iz mlađih dana i svoju naučnu karijeru izgradio je iz oblasti teorije magnetizma. Uz to je bio i oženjen, ali u lošim odnosima sa suprugom. Marija je bila van sebe. Po prirodi mirna i skromna, nije mogla ni da zamisli da će joj se ovako nešto dogoditi. Postala je žrtva medijskog progona, ponižavana kao žena i kao „strankinja“ u zemlji za koju je toliko učinila. Bila je pet godina starija od Pola i nazivali su je jevrejskom rasturačicom brakova. Skandal je izbio dok je ona bila na konferenciji u Belgiji i kad se vratila zatekla je razjarenu skupinu pred svojom kućom. Marija je sa decom morala da se skloni kod prijateljice. Pretpostavlja se da je na ovaj način pokušana Marijina diskreditacija.

Drugi Nobel i nervni slom

Druga Nobelova nagrada, ovaj put za hemiju, stigla je 1911. godine i zatekla Mariju Kiri ozlojeđenu. Činjenicu da je postala (i ostala) jedina žena koja je dvaput dobila ovo veliko priznanje. Nažalost, usled afere sa kolegom Nobelov komitet pokušao je da spreči njen dolazak na dodelu zbog „moralnih razloga“. Međutim, Marija im je drsko odgovorila da je ona dobila nagradu za otkriće radijuma i polonijuma i da ne postoji nikakva korelacija između njenog naučnog rada i njenog privatnog života.

Mesec dana posle dodele Nobelove Nagrade, Marija Kiri nije više mogla da se nosi sa stresom i šikanjiranjima te je hospitalizovana zbog depresije i oštećenja bubrega. Kad je izašla iz bolnice, narednu godinu uglavnom je provela Engleskoj. Ugostila ju je prijateljica i koleginica fizičar Hertom Ajrton. Uživale su u dugim šetanjima i druženju. Marija se oporavila i tek posle 14 meseci, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, vratila u Pariz.

Prvi svetski rat

Tokom Prvog svetskog rata, Marija Kiri je otkrila da je najveći uspeh da se ranjeni vojnik izleči ako se što pre operiše. U skladu sa time uvidela je potrebu za postojanjem radioloških centara da u blizini linija fronta. Brzo se dala na izučavanje radiologije, anatomije i mehanike i napravila je rentgensku opremu, vozila i tako opremila nekoliko mobilnih radioloških jedinica koje su nazvane „mali Kiri“. Posvetila se radu sa ranjenicima. U tome joj se pridružila i ćerka Irena koja je pošla majčinim stopama, te je i sama postala fizičar. Tokom prve godine rata, Marija je uz pomoć jednog doktora i sedamnaestogodišnje ćerke postavila 20 mobilnih radiološkuh jedinica i 200 radioloških jedinica u poljskim bolnicama. Posle je počela da obučava i druge žene koje su bile voljne da pomognu ranjenicima.

Godine 1915. gospođa Kiri je počela da koristi radijumsku emisiju za sterilizaciju infektivnih rana.

Iako je spasila nemali broj života i još toliko ljudi od invalidnosti, Marija Kiri nikada nije dobila nijedno priznanje za svoj humanitarni rad i aktivnost na prvoj liniji fronta. Kao i uvek, francuska je na njena dela ostala slepa i pored toga što je na početku rata pokušala da dodeli svoje medalje Nobelove nagrade, ali je Francuska nacionalna banka odbila da ih primi. Od Nobelove nagrade koju je primila kupila je ratne obveznice.

Marija u Ligi nacija 

Godine 1921. američki predsednik Voren Harding primio je Mariju Kiri u Beloj kući. Pre nego što se uputila preko okeana francuska je pokušala da se opere te su pokušali da je zakite Legijom časti, što je Marija odbila. Ipak, uspeli su da priznaju njene naučne potencijale te je 1921. godine postala suradnik Francuske medicinske akademije. Pored toga, ona odlazi i u druge zemlje kako bi držala predavanja.

Pored toga, 1922. godine, gospođa Kiri postala je član Lige nacija, te stala rame uz rame sa drugim velikim umovima kao što su Albert Ajnštajn, Hendrik Lorenz i Henri Bergson. Naredne godine napisala je biografiju o svoj pokojnom suprugu Pjeru Kiriju.

Ponovo sa suprugom 

Marija i Pjer Kiri veći deo života proveli su nezaštićeni prerađujući radioaktivne rude. Marija je svuda po kući držala bočice sa polonijumom jer je volela njegovu svetlost. Pored toga, u džepovima je stalno nosila radioaktivne izotope. Marija i Pjer ni bili svesni koliko njihov organizam trpi jer je izložen jonizujućem zračenju. Naravno, nisu bile poznate ni bolesti koje radijacija može izazvati, te se nisu sprovodile ni preventivne mere. Marija se dodatno ozračila i tokom rada kao radiolog u poljskim bolnicama tokom Prvog svetskog rata. Nažalost, radijacija je uništila Marijinu koštanu srž i ona je dobila aplastičnu anemiju.

Marija Kiri poslednji put posetila je svoju rodnu poljsku početkom 1934. godine. Nekoliko meseci posle, 4. jula 1934. godine, čuvena fizičarka je preminula. Prvo je bila sahranjena pored supruga, da  bi se 1995. godine izvršila ekshumacija. Tom prilikom oba naučnika prebačena su i ponovo sahranjena u Panteonu. Njihova tela postavljena su u olovne kovčege kako bi se sprečila radioaktivnost koju su emitovali.

Marija Kiri bila je druga žena sahranjena u Parteonu, a prva koja je tu položena zbog svojih zasluga.

I danas sve stvari Marije Kiri emituju visoke doze radioaktivnosti. Čak su i njeni kuvari radioaktivni. Njene beleške i knjige čuvaju se u olovnim kutijama i svako ko želi da bude u kontaktu sa njima mora da nosi zaštitno odelo.