Ništa gore nego kad udari sparina, ljudi banu sa posla pregrejani i skoče pod hladan tuš, a pod hladnim tušem – suva slavina.

Doduše, ima i gore: ako bi pakao udario dok u isto vreme udara rat, ulice i domovi razrušeni, a vode ni za lek.

Što se Beograda tiče, prvi scenario je ipak bio izvesniji. Makar tamo od kraja 19. veka, kada je voda u prestonici potekla kroz gradski vodovod. Stigla je tada najzad i do varoških kuća, i to fabrikovana – pravac iz postrojenja u Belim vodama.

Prošao je i prvi od svetskih ratova, ali su postrojenja za vodu opstala. Naravno, većina onoga što je u pogonu 24/7 će s vremena na vreme da prezupči, pa su tako i slavine umele da presahnu baš kad ne treba. Da je samo postojao neki trik da se izbegne ova nezgodacija...

Pronalazač, inženjer i... slučajni vidovnjak?

Možda je i moglo, da je neko obratio više pažnje na ono što je govorio Mihajlo Obradović. Čini se da Beograđani nisu znali mnogo o svom pragmatičnom komšiji, iako im je zamalo rešio prilično neprijatan problem.

Znate ono kad pristavite ručak, čeka vas gomila sudova i veša za pranje i baš u tom trenutku vodovodna mreža štucne zbog havarije?

Takvim se neprijatnostima zanimao i Mihajlo Obradović. Toliko se o njemu znalo da se bavio mehanikom i da je leta 1936. godine sastavio spravu koja bi u svakoj kući bila dobrodošla. Uz njegov takozvani „aparat za rezervisanje vode“ više se niko ne bi suviše uzbuđivao kada havarija zavrne česme.

I taj bi aparat, cenio je Mihajlo, valjalo da imaju sve beogradske porodice „za ne daj Bože“.

Slabo se, doduše, moglo proceniti da li je u funkcionisanju ove sprave postojala neka začkoljica. Niko do tada nije ni video nešto slično, ali se znalo po kom principu tačno radi. Beogradski reporteri su bili znatiželjni, pa je mladi pronalazač dobio svojih pet minuta u štampi.

Njegov aparat je bar naizgled delovao jednostavno. Imao je dva limena rezervoara predviđena da se postave na vodovod (recimo, u kuhinji ili negde drugde u kući), a ti rezervoari bi bez prekida snabdevali domaćinstvo vodom.

To je zapravo bio i najneobičniji detalj Mihajlovog patenta. Aparat je imao dva rezervoara (tačnije, kazana) i u svakom je bilo „toliko vode da se porodica može snabdevati u toku nekoliko dana“. I to sveže vode, pa bi Beograđani, sve i da se desi da slavine presahnu, pomoću kazana mogli i da skuvaju i da se miju i da budu čisti.

Imao je Mihajlo još nešto na umu kada je dizajnirao svoj aparat. Pre svega, situacija na globalnom planu nije bila nimalo vesela. Krčkalo se ono što će za par godina proključati kao rat, a u takvom scenariju je izvesno da bi stradala i postrojenja vode.

Mihajlov izum bi tada bio slamka spasa, što ni sam nije propuštao da naglasi. Da li je, osim pronalazaštva, imao i dar da nasluti nevolje, tek, Mihajlo je već te 1936. godine bio zabrinjavajuće blizu istini.

Inače, aparat za rezervisanje vode bio je samo jedno od njegovih rešenja za dobrobit svih. Oni radoznali reporteri su pisali i o planovima „za električnu centralu koja će funkcionisati bez gorivog materijala“, a čitalo se da je Mihajlo izumeo i izvesnu „svetleću zastavu“.

Šta bi od svega bilo – možda bi se i saznalo da šesti aprilski dan 1941. nije osvanuo tako kako jeste. Do 1945. godine, glavni grad je zasipan bombama još najmanje deset puta. Za to vreme (a i posle toga), Mihajla Obradovića i njegove patente više niko nije pomenuo.